петак, 10. јануар 2014.

Izvinjenja i ode glumcima - prvenstveno Hariju Dinu Stentonu, Marlonu Brandu i Harviju Kajtelu (Usputna zapažanja)


 Ljudi poput mene žive i misle u tekstu. Opterećeni su tekstualnim prekrajanjem stvarnosti, opterećeni su preobražajem svojih osećanja u reči, svojih iskustava u rečenice, svojih nesigurnosti u pasuse, svojih strahova u priče. Iskreno, takvi ljudi umeju da budu teške drkadžije. Kako to mislim? Naprosto, previše su sujetni u ljubavi prema svom pozivu, zanatu, prema slici samog sebe koju su pažljivo oblikovali i koja im se neobično dopada - zovite to kako hoćete. Nešto poput nabeđenih studenata ETF-a, Medicine ili već tako nekog „ozbiljnog“ fakulteta koji sa nipodaštavanjem gledaju na ostalu studentariju, tako smrtnu i bednu. Nešto poput provincijalnih učitelja (ovde termin „provincijalni“ služi da opiše stanje duha, a na geografske lokacije) koji svojim đacima drži više časova matematike na uštrb časova jezika i književnosti jer „srpski ionako svi znaju, a matematika mora da se uči“. Upravo u tom smislu smo i mi, tekstualci, vrlo često samodopadljivi masturbatori. Kao čičak se lepimo za kanon kada nam to odgovara - podjednako kao što i bežimo od njega kada je situacija drugačija – te smo puni velikih tvrdnji o jeziku i knjizi kao vrhovnom obliku estetizovanja stvarnosti, kao najvišem i najvažnijem načinu da se saopšte Velike Stvari (Oh! Uh! Eh!). A vrlo često te velike stvari koje saopštavamo su tek dosadne ispovesti ljudi koji su dovoljno sujetni da sede ispred računara i svoje  misli izlivaju u slova koja bi, zamislite, trebalo još nekoga drugog da interesuju. Doduše, utešne su one reči Vladimira Pištala „Da intimno nije univerzalno, čitava bi umetnost bila sramna kao gola rana“. Utešne su te reči za sve skribomane sa viškom slobodnog vremena.
Hari Din Stenton u filmu "Partly Fiction"
Recimo, tekstualdžije se, kada idu u pozorište, više zanimaju za to ko je komad napisao nego ko u njemu igra. Tekstualni crvić cvili u mojoj glavi dok pišem ove reči. „Pa to je normalno, tekst je osnov svega, zbog čega se čudiš tome?“, sikće govnar u dubinama moje kontaminirane lobanje, naviknute da glumce posmatra kao izvođače radova. Što ne znači da moja lobanjica i mozak u njoj određene glumce ne vole više nego neke druge, ali upravo znači da su glumci uvek oni prokazani Sekundarni, oni koji dolaze nakon što sedobradi mudrac iscedi Večnost iz svoje olovke ili tastature.
Godinama sam na taj način posmatrao svet, a onda sam letos prvi put u životu poželeo da budem glumac – istina, poželeo sam to krajnje stidljivo i nikome nisam smeo to da kažem do sada. Gledao sam dokumentarni film „Partly Fiction“ o Hariju Dinu Stentonu - jednom od najvećih glumaca kome se nikada nećete setiti imena, ali će samo jedan pogled na to lice biti dovoljan da pomislite „Da, ovo je onaj Glumac!“ Pa čak iako ga prvi put vidite, pomislićete upravo to. U tom filmu postoji jedna scena - ne mogu da se tačno setim citata i navešću ga po sećanju, kvarljivom i varljivom – u kojoj Hari kaže kako je gluma najviši stepen pripovedanja jer glumac da bi ispričao priču ulaže apsolutno sve što fizički ima – telo, glas, pokret, mozak, sve. Nisam to tada umeo da jasno i precizno definišem, ali osetio sam se nekako posramljenim kada sam se setio svojih neprospavanih noći koje su izgledale upravo kao ova kada pišem ove reči – sitni sati se jure, oko mene razbacani papiri, knjige i obaveze koje se trudim da ignorišem, prazne čaše i šolja za kafu, kore od mandarina, prazna kutija od nekog keksa i ja sedim, pravim grozne grimase, nervozno prdim jer stomačno reagujem na nelagodnost i brzim pokretima prstiju lupkam po crnoj tastaturi. Kada uporedim Harijev ulog i moj, učinilo mi se tada, on daje mnogo više sebe, on priča priču na način na koji ja, zaklonjen iza Znakova, nikada neću moći. U glumcu, Hariju ili ma kom drugom, spojili su se i Označitelj i Označeno, a ja ću zauvek ostati sakriven iza konvencijom utvrđenih latiničnih simbola. No, dobro, to je moj usud, odluka, lakši put kojim se ređe ide, možda čak i talenat, ko će ga znati. Ali, prodorni pogled Harija Dina Stentona se ipak duboko usekao u prostore mojih memorijskih centara. 
Nastasja Kinski i Hari Din Stenton u filmu "Pariz, Teksas"
Kao što se u moj sentimntalni magacin ugnezdila i scena u kojoj muškarac sedi ispred ogledala iza koga je žena, jedna plavokosa lepotica. Svetlo je tako podešeno da on nju može da vidi, ali ona njega ne. Muškarac uzima slušalicu u ruke, žena ga čuje preko zvučnika, a onda on, hrapavim glasom, započinje „I knew these people...“ I onda se rodi jedan od najboljih filmskih monologa. Naravno, u pitanju je najveća scena iz filma „Pariz, Teksas“. Nje ne bi bilo da je nije majstorski napisao Sem Šepard i da je nije genijalno režirao Vim Venders, ali, kao i bez njih dvojice, te scene nikada ne bi bilo da taj muškarac i žena nisu upravo Hari Din Stenton i Nastasja Kinski. I ničeg, apsolutno ničeg tu nema sekundarnog, tekstualni crve, sujetna životinja koja parazitiraš u meni.

* *

Postoje ta dva filma koja – osim, je li, što su oba filmovi – spajaju samo dve stvari. Prva je da su izašli iste, 1972. godine, a druga je da u oba glumi Marlon Brando. Govorim o filmovima „Poslednji tango u Parizu“ Bernarda Bertolučija i prvom delu „Kuma“ Frensisa Forda Kopole. Nedavno sam gledao oba filma – Bertolučijev prvi put, a „Kuma“ prvi put posle jako dugo vremena.
Marija Šnajder i Marlon Brando u filmu "Poslednji tango u Parizu"
I dalje mi je neverovatna činjenica da su ta dva filma snimljena u tako kratkom periodu. Naravno, jasno mi je da je to tehnički moguće i izvodljivo. Mogu da zamislim, šta znam, Nikolasa Kejdža kako za milionske iznose tokom jedne godine sebe prošeta kroz imbecilnu romantičnu komediju, kretenski avanturistički film i idiotski film rađen po stripu. Nije u tome problem. Ali kako je Marlon Brando uspeo da u tako kratkom periodu bude i Pol, sredovečni Amerikanac u Parizu i Don Vito Korleone, hodajući spomenik pop kulture - ne mogu da razumem. Ponekad i zaboravim da je u pitanju isti glumac. Ponekad zaboravim i da je u pitanju glumac. Brando je uspeo da zaseni sve ostale – treba li naglasiti, apsolutno sjajne članove ekipe – i da svaki sekund kada on boravi u kadru ono što se odvija pred vašim očima zapravo prestaje da bude film u konvencionalnom značenju te reči. Kada Brando ušeta u kadar, stvari se menjaju – zaboravite na film, na tu šarenu iluziju pokretnih slika i osećate se kao pećinski čovek pored vatre, a najveštiji među nama, pripovedač sa božanskim darom, koristi svoj hod, svoj glas, svoje lice, svoj pogled, te naposletku i svoje reči da nam ispriča valjda najveću od svih priča, priču o postojanju Drugog pored nas. Drugog koji nam je istovremeno i oslonac i ogledalo savesti. Kada Brando priča priču o Drugom i kada je Brando taj Drugi, artificijalnost umetnosti pada u vodu, a sve distance se tope kao sneg u martu.
Postoji ta scena u filmu „Poslednji tango u Parizu“, jedna od najboljih koje sam ikada video, kada Marlon Brando sedi pored svoje mrtve žene i razgovara sa njom. Rodžer Ebert, najuticajniji američki filmski kritičar, ovako piše o tome „Brando u ovom filmu možda nije ostvario svoju najveću uloguali je svakako odigrao najemotivniju scenu u svojoj karijeri. Vraća se u hotel i suočava se sa mrtvim telom svoje žene koja leži u kovčegu i obraća joj se rečima apsolutne mržnje – rečima koje, kako ih on izgovara, postaju reči najdirljivijeg ljubavnog govora koji mogu da zamislim. Dok plače, dok pokušava da joj skine njenu mrtvačku masku („Pogledaj se! Postala si remek-delo svoje majke! Ti se nikada nisi šminkala, nikada nisi nosila lažne trepavice!), postaje sasvim jasno zašto je on najbolji filmski glumac svih vremena. Možda je davež, možda je čudak, možda se detinjasto ponaša povodom dodele Oskara – ali ne postoji niko drugi ko bi tu scenu mogao da odglumi tako bez uvijanja i bez ustručavanja kao što je on uradio, a da konačni bilans bude tako impresivan“
Ebert je sve lepo objasnio i uočio, ali ja bih dodao još nešto. Nije Brando samo najbolji filmski glumac svih vremena - Marlon Brando je i jedan od najboljih pripovedača. 

* *

Oskari su, ma šta mislili o njima, česta oznaka koja se koristi kada govorimo o veličini nekog glumca ili glumice. Džek Nikolson – tri Oskara, Meril Strip – tri Oskara, Denijel Dej Luis – tri Oskara, Robert De Niro – dva Oskara i tako dalje, i tako dalje... Ne možemo, naprosto, prenebregnuti činjenicu da prečesto glumce (pripovedače) klasifikujemo i po tim, tobožnjim, krunama karijere. S tim u vezi, pada mi na pamet jedna priča, pročitao sam je negde, biće da u nekom od starijih brojeva „Total Film“-a, te me nemojte držati za reč da ću je tačno citirati. Naime, pitali jednom Bila Mareja šta misli o Oskaru, a on na to odgovori „Hoćete da vam donesem Oskara? Dajte mi da glumim retardiranog čoveka, slepca, pedera ili nešto slično, pa ću vam i doneti jebenog Oskara“. Naravno, Bil je Marej ovde svesno politički nekorektan i takav i treba da bude – ugušićemo se više od političke korektnosti koja gospodari Oskarima. Pa, Al Paćino je Oskara dobio tek kada je oslepeo za film „Miris žene“! Američka filmska akademija kao da mu je vikala „Jebi se, Majkl Korleone, jebi se, Serpiko, jebi se i ti, Toni Montana, jebi se i ti, Soni Vorziku – bez hendikepa nema statue!“ Ili, setimo se da je Šon Pen dobio Oskara za film „Milk“ Gasa Van Santa, inače vrlo dobro i vrlo važno biografsko ostvarenje o čuvenom borcu za prava homoseksualaca u kome je Šon Pen, takođe, vrlo dobar. Ne bi to bio problem, samo da te godine za Oskara nije bio nominovan i Miki Rurk za ulogu u filmu „Rvač“, najbolju ulogu u najboljem filmu snimljenom u poslednjem desetleću. I sam Šon Pen je osetio tu nepravdu, pa je u svom govoru zahvalnosti morao da spomene Mikija koji je dobio maltene veći aplauz nego sam dobitnik.
Još jedan glumac, još jedan pripovedač koji me uvek postidi svojim pričama, a koji nikada nije dobio Oskara je Harvi Kajtel. I uvek se setim dva njegova filma – filma „Dim“ i filma „Zli poručnik“, takođe snimljenih u svega tri godine razlike. Kada bismo videli samo fotografije Harvija Kajtela iz ta dva filma, možda bi pomislili da je u pitanju potpuno isti lik. Omalen, sredovečni tip u Njujorku, svakodnevno obučen u nekakvu košulju, sako ili šta već, gura svoje dane – tako to deluje na prvi pogled. Sasvim obični likovi, nikakav materijal za Oskara, nigde ničega na šta bi se blještavost tog simboličkog kapitala mogla zalepiti. A, zapravo, ta dva lika, Ogi Vren iz filma „Dim“ i Zli poručnik su postavljeni na dve suprotne tačke svemira. Harvi je toliko ubedljiv u pričanju njihovih priča da se dešava slična magija kao i sa Brandom – Harvi Kajtel prestaje da bude glumac i u filmu „Dim“ on je hodajuća pripovest o dobrom u ljudima, o mogućnosti da se ljudi međusobno razumeju i vole, dok u filmu „Zli poručnik“ istim telom, istim pripovedačkim alatom slika kondezovani greh, čoveka ogrezlog u užas, čoveka koji pokušava da uhvati zadnju slamku spasa u svetu u kome takve slamke odavno ne postoje. 
O Brandu je Ebert napisao da je najveći glumac svih vremena - a mora se priznati da je to i neka vrsta opšte prihvaćenog stava – dok se za Harvija Kajtela takve reči nikad ili retko izgovaraju. Moje reči nemaju nikakvu težinu, one će završiti u bespuću internetske zbiljnosti, ali krajnje sebično imam potrebu da glasno izgovorim da je i Harvi Kajtel jedan od najboljih pripovedača. Naprosto, osećam se bolje sa samim sobom jer svi su oni – Stenton, Brando, Kajtel i mnogi drugi – uložili u pričanje priča toliko puno i toliko su puno dali svetu koji verovatno i postoji samo zbog pričanja priča, a taj svet im vraća time što ih stavlja u fioku namenjenu za odlaganje pop simbola, plošnih ikona, izvođača radova i stanovnika žute štampe. Naprosto, zaslužuju mnogo više od toga jer možda niko nije kao oni toliko upregao svoju ljudskost u svrhe pripovedanja – pripovedanja koje je, rekao bih, temeljna i osnovna pretpostavka našeg opstanka i shvatanja ovog ludog sveta koji nas okružuje.

среда, 08. јануар 2014.

Odbrana Henkova ili zašto bi bar trebalo pokušati gledati seriju "Kalifornikacija" (Usputna zapažanja)


 Kada vam draga osoba kaže da ne voli film koji vi volite, s tim saznanjem se može živeti. Doduše, teško, priznajem, teško. Naročito ako se radi o filmovima Klinta Istvuda ili, ne daj bože, Martina Skorcezea, ali čak se i to da podneti. Čovek je čudna zverka, najveća bubašvaba na svetu, promenljiva i prilagodljiva na sve. Dobro, da se ne zajebavamo, ako ne voli Bila Mareja, onda, logično, ona momentalno prestaje da bude draga osoba i njeno mišljenje postaje relevantno koliko i stav profesora fizike iz istočne Bocvane o korišćenju sistema navodnjavanja „kap po kap“ u uzgajanju malina u zapadnoj Srbiji. U neku ruku, čak i manje relevantno od toga.
Kada vam, opet, draga osoba kaže da ne voli knjigu ili pisca koji je vama značajan, to je već malo teža situacija nego kada je u pitanju film – onda nastaju ozbiljni razgovori, ozbiljna i duga ubeđivanja u neispravnost, netačnost i jednu generalnu nesimpatičnost njenog ukusa. Da sam svaki put kada se odigrao razgovor u kome mi, uglavnom moje prijateljice, upute opasku da ne vole Bukovskog, a ja na to skočim kao oparen „A jesi li čitala njegovu poeziju? Ako nisi, moraš, romani i priče nisu prava stvar“ dobio dinar – danas bih bio bogata džukela i ne bih se zajebavao po Internet dunjaluku pišući nekakve blogove i još nekakvija usputna zapažanja. Ali budući da nisam u takvoj situaciji, sedim ovde i lamentiram - stvarno je teško podneti kada tvoji dragi ljudi ne vole stvari koje ti voliš. Pogotovo ako ste estetski diktator kakav ja često jesam. „Jer ja sam agresivno nježan, fašista plemenitog srca“, rekao bi jedan od mojih omiljenih bendova tzv. regiona, sarajevski Skroz.

Međutim, nedavno mi je prijateljica rekla da joj se ne dopada moja omiljena serija. E, pa, nećemo tako, kolege! To je već granica koja se ne prelazi, sa tim stvarima nema šale! Što ne znači da mi je do serija stalo više nego do knjiga ili filmova, naprotiv, nego ima tu jedan drugi vrag. Televizijske serije najčešće nemaju estetske kapacitete filma ili knjige – mada, sa televizijskim bumom ranog 21. veka i ovo tvrđenje postaje dobrano upitno – no, ako odlučite da sate i sate, dane i dane, pa ponekad i mesece svog života posvetite sudbini nekih tamo likova u nekom tamo igranom programu, svakako je izvesno da to ne činite bez dobrog razloga. Naprosto, izvesno je da vam je do tih imaginiranih i odglumljenih ljudi stalo. I onda, kad vam neko kaže da serija koju besomučno pratite ne valja, stvarno poželite da ga ubijete na licu mesta kao da vam je smrtno uvredio&povredio najbliže prijatelje lično!
Mada, ne mogu da kažem da ne razumem zašto neko ne bi voleo „Californication“ iliti „Kalifornikaciju“, moju spominjanu, a do sad neimenovanu, omiljenu seriju. Naime, kada bih bio pošten, rekao bih čak i da mi moj obrazovni profil nalaže da se učlanim u grupu nevolitelja iste. Naprosto, ta serija je plod moždanih napora muškaraca koji su želeli da učine da se drugi muškarci koliko-toliko osećaju bolje – krajnje eufemistično govoreći, dragi moji dječaci, ako ćemo pošteno. Uistinu, od mene bi se, kao od revnosnog izučavaoca studija roda, moglo očekivati da napišem kakav stručni rad u kome bih analizirao brojne rodne stereotipe koji se protežu kroz ovu seriju ili već nešto poput toga. A, eto, umesto da se bavim time, ja pišem nekakav blog u kome pokušavam da branim seriju i operem svoju rodno (ne)korektnu savest.

No, zaista, šta da radim, ne mogu protiv sebe. Naime, ako ste beli, heteroseksualni muškarac iz srednje klase koji - barem srcem, ako ne celim telom - pripada zapadnom kulturnom kodu, te ako ste još uz to i sentimentalno vaspitani na obrascima koje nude popularna gitarska muzika i savremena američka književnost razapeta na krst čije krake čine Bukovski, Selindžer, Karver i Hemingvej, čini mi se da nekako nije moguće odoleti zavodljivoj mešavini koju nudi ova serija. A čega je to mešavina? Sa jedne strane, tu je patetični zanos, večna romantična ljubav prema jednoj ženi (Sara, oh Sara, odjekuje u glavi Dilanov glas dok pišem ovo), a sa druge strane, tu su, naravno, sex, drugs and rock'n'roll. Dobro, u ovom slučaju, književnost umesto rokenrola, budući da je glavni lik koga pratimo kroz seriju simpatični propali pisac, romantični gubitnik po imenu Henk Mudi (Henk – Tvoje ime zvuči poznato!), koga maestralno glumi David Duchovny koji je posle dvadesetak godina karijere napokon odlučio da je došlo vreme da prestane da bude Foks-Faking-Molder. Naime, kao što to obično biva, naš junak nije maneken, izgleda nonšalantno privlačno dok doručkuje viski i cigaru, konstantno izbacuje zabavne replike, a u čitavoj Kaliforniji ne postoji nijedna zgodna žena koja mu se, što bi rekao Robi K, u roku munja ne uvuče u krevet. Naravno, bilo bi dosadno u svoj svojoj zabavnosti i neodoljivosti da je to jedini situacioni okvir – naš nesretni Henk zavodi baš sve najzgodnije žene ovog sveta, ali kako to obično biva, zaljubljen je u Onu Jednu! A u ovoj priči, to je njegova bivša devojkožena Karen, sa kojom nikako ne može da se skrasi i dogovori šta i kako da rade sa svojim životom i životima. Bonus track - njih dvoje imaju i ćerku, uz Karen, jedini Henkov moralni svetionik u tamnom vilajetu fensi gajbi i preterane konzumacije alkohola u umetničkom podzemlju Los Anđelesa.
Mnogi su već seriju gledali, stigla je čak i da se emituje na našim televizijama, ali hajde da se obratim onima koji to još nisu učinili, te da pokušam da im objasnim zašto bi možda ipak Henku i ekipi mogli da daju šansu. Na osnovu simplifikovanog prepričavanja iz prethodnog pasusa, zaplet zaista zvuči kao monstruozni kliše, kao već hiljadu puta ponovoljena priča. Takođe, već pretpostavljate da je serija krcata infantilno-lascivnim šalama, prvenstveno onim na račun seksa i alkohola. I verovatno nagađate da se tu i tamo provlače i ozbiljniji dijalozi koji levitiraju od levičarskih, otrovnih strelica ispaljenih u pravcu konzervativaca do ljubavnih igrarija i poruka koje bi možda cinični 21st century mozak (svejedno da li on bio natopljen hip-hopom ili poststrukturalizmom) smatrao patetičnim. Znate šta, ako ste pomislili ovo što sam vas navodio da pomislite, sasvim ste u pravu - ova serija je upravo to. Ali znači li to da je onda treba tako lako i odbaciti?

Pustite da na ovo pitanje odgovorim drugim pitanjem. Treba li klincima zabraniti da gledaju Supermena? Ili Spajdermena? To su, takođe, dosta kruti žanrovi, postoje vrlo jake konvencije, vrlo se dobro zna ko su dobri, a ko loši likovi i šta se od koga očekuje, sve je vrlo artificijelno, od mimetičnosti ni traga, ni glasa. Dalje, kroz ta i takva pozicioniranja likova stvaraju se stereotipi koji zbunjuju decu kada odrastu, zapravo, mnogima od njih i temeljno zagorčaju život. Uostalom, nije to samo stvar filmova o super-herojima, pogubne stereotipe koji konzumentima mogu stvarati bolne raskorake sa stvarnošću prave i pornografija, bajke, porodica, škola, sport i tako dalje, i tako dalje. Hoćemo li onda sve njih - u ime brand new sveta bez stereotipa - da ukinemo, uništimo i razbijemo? Možemo da pokušamo. Hipotetički, možda i uspemo, ali čini mi se da tu ima jedan mali zajeb – u tom slučaju ne ostajemo samo bez stereotipa, nego i bez samog sveta. Da se ne razumemo pogrešno, u redu je dekonstrukcija, u redu je preispitivanje, u redu je rekontekstualizacija – ma, šta u redu, neophodni su, podvlačim, neophodni! Ali, jebi ga, i dekonstruisti/kinje, preispitivači/kinje, rekontekstualizatori/kinje imaju prostu dušu koja ima proste potrebe. Popiti kafu. Spavati. Ljubiti, grliti i maziti voljeno biće. Ili možda, odmarati mozak bajkama. Zatvorite intelektualističke Aušvice i Kolime, nikoga ne treba tamo slati jer nije u stanju da dvadeset i četiri sata sedam dana u nedelji bude odgovorni član zajednice dekonstruista/kinja. Naravno, ne morate voleti to što neko želi da odmara mozak bajkama, ismevajte ga do mile volje, plazite mu se i smejte dok ne ostane bez daha, ali, molim vas, spustite uzavrele žigove. Od njih vam samo rastu brčići ispod nosa, a brčići ispod nosa u kombinaciji sa udaranjem žigova na ljude nikada ne vode dobrom.
No, vratimo se seriji. Zašto, onda, ne bismo i „Kalifornikaciju“ posmatrali kao svojevrsnu – doduše, mračnu, ciničnu, oporu, blesavu – ali ipak bajku za odrasle? Zašto Henk Mudi ne bi bio svojevrsni super(anti)-heroj, iznikao u svetu umetničkih dela opterećenih temom, kao što to kaže Teofil Pančić pišući o Niku Hornbiju, „Belog Muškog Srednjoklasnog Odrastanja“? Serija pruža sasvim dovoljan ironijski odmak da je prihvatimo kao takvu bez griže savesti, kao nešto više od još jednog banalnog prdeža industrije svesti (pa i samom nesrećnom Henku ćerka u lice jednom saspe da se ponaša kao „bedna drugorazredna kopija Bukovskog“). Ako odlučite da je prihvatite, verujte da je sasvim moguće da ćete uživati.
Uostalom, kako odoleti seriji u kojoj se jedan fatalni ženski lik zove Janie Jones, a u sceni kada se ona blistava pojavljuje čujemo bubnjeve koji obznanjuju početak klasika „Janie Jones“ grupe The Clash? Kako odeleti seriji u kojoj otac dvanaestogodišnjoj ćerki predlaže da ljubavne probleme reši tako što će slušati Dilanov album „Blood On The Tracks“, taj „classic heartbreak album“ i uz sve to još joj i otpeva početak „If you see her, say hello“? Kako odeleti seriji u kojoj naš glavni lik hoće da ispadne kurčevito mudar pred jednim tipom, te kaže Oduvek sam pokušavao da živim u kuli od slonove kosti, ali plima govana udara o njene zidove preteći da je potkopa“ - međutim, kako izgovori to, njegova draga uštroji pregolemu sujetu muško-autorsku rečima „Neka te ne impresionira ovim, to je ukrao od Flobera“? U stvari, dragi čitaoci, ja nemam pojma na kojim ste vi knjigama, filmovima, muzici i predstavama o ljubavi odrastali, možda ćete pored „Kalifornikacije“ proći kao pored usmrdelog američkog sira, kao muške verzije „Seksa i grada“ (duša me anglosaksonska boli dok pišem ovo), ali ja to svakako nisam mogao. Ako vam bilo šta od ovoga što sam pisao deluje poznato, drago ili makar logično, pokušajte da se družite sa Henkom. Može se tu iscediti zrno-dva mudrosti. Pa i mnogo više od zrna ili dva. „U Andima od soli, zrno je šećera“, rekao bi Dino Šaran, pevač mog drugog omiljenog sarajevsko-regionalnog benda Letu Štuke.

P.S. Madaaaafaaakaaas! (kad pogledate seriju, kazaće vam se samo)

понедељак, 06. јануар 2014.

Album sa slikama


za Blubku

Moja devojka uvek spava na onoj strani kreveta koja je bliža prozoru. Kaže da je navikla tako. Voli da je budi sunce, isceđeno kroz roletne. Doduše, ovih dana jutra i nisu baš sunčana. Stolarija u stanu je prilično dobra, ali kada su hladne noći, može se osetiti maleni, ali rezak dašak vetra kako se provlači kroz gusto, belo tkanje polivinil hlorida. Ona se tada prekriva preko glave, ali ne odustaje od svoje leve strane kreveta. Večeras neme vetra. Umesto njega, u krevetu nam se pridružio drugi nezvani gost - između nas se ušunjala Jugoslavija. Marija je zalepila glavu na moje rame. Sporadično i teško otvara oči kada joj ukažem da obrati pažnju na nešto na televiziji. Ja, ipak, držim svoja ogledala duše širom otvorena, a slike sa ekrana se duboko urezuju u njih. Zvukovi koji izlaze iz bočnih, televizorskih zvučnika nadglasavaju se sa sporadičnim, glasnim zevovima moje devojke. A oko nas se Jugoslavija, u nekakvom neodređenom agregatnom stanju, svojstvenom pokojnicima, radosno vrzma.
Radio-televizija Srbije na svom drugom programu u emisiji „Trezor“ noću emituje stare, jugoslovenske televizijske radove. I ova noć neumitno gazi treći sat, dok javni servis emituje dečiji program snimljen pre trideset četiri godine, zasnovan na krilatici Upoznaj domovinu da bi je više voleo.
Marija, vidi ovo“. Đorđe Balašević, još uvek mršav i bez sedih, svira gitaru i sa nekom dečicom peva pohvalu drugu Titu.
Marija, vidi ovo.“ Miodrag Petrović Čkalja ljulja kolevku u maršalovoj rodnoj kući u Kumrovcu.
Marija, vidi ovo.“ Sedmorica mladih pevaju pesmu o susednim državama – Jugoslavija je okružena BRIGAMA.
Ne znam, Božidare, meni je ovo malo, onako, jebi ga, kao Severna Koreja“, kaže dok baulja ničijom zemljom međ' javom i med snom. „Ali je slatko, mislim, nije totalno fanatično“, revidira ona svoj antikomunizam, poljuljkana nemirom u mojim neolevičarskim grudima na koje je premestila glavu. Sada se ekranom šetaju članovi grupe „S vremena na vreme“. Pevaju takođe nekakvu pesmu o Titu. Mislim da sam jednom čuo svoje roditelje kako je pevuše. Njih dvoje imaju ponekad te lude socijalističke gliste, obično izazvane time što na TV-u naletimo na kakav partizanski film. Tad razmene osmehe, kao tajne šifre, kao kakvi ilegalci. Ako im kažeš da promene kanal, keva - istina kroz smeh - odbrusi „Ti ćeš Titovim pionirima da menjaš partizanski film!“ Ponekad ih zamišljam kako stiskaju te smešne kape i marame. Emocionalno uslovljavanje je oružje koje može da, ako ne ubije, onda makar smrtno rani racionalno, ideološko rasuđivanje. Osmeh mi titra kada zamišljam svoju majku kao nisku devojčicu, okruglog lica (na koje je moje dečačko lice neverovatno ličilo) kako obučena u propisnu uniformu malim koracima hita niz svoju strmu ulicu. Mala mama gotovo trči, vešto izbegava ostrva prašine na još neasfaltiranom putu čuvajući belinu cipelica koje je dobila za polazak u školu. Cipelice su, krajem avgusta, kupili u robnoj kući „Progres“ u kojoj je mamina mama radila. U godini u kojoj je Kina primljena u Ujedinjene nacije i u kojoj se Apolo 14 spustio na Mesec, svega dva meseca pošto je Džejms Daglas Morison pronađen mrtav u jednoj kadi u Parizu, moja majka je izgovorila, između ostalog, da će ceniti sve ljude sveta koji žele slobodu i mir. Ponekad pomislim, da su se kockice samo malo drugačije složile, da su se nekava pregrupisanja u porodičnoj šumi drugačije desila, da se neka prababa nije udala za nekog pradedu, a da se eventualno neki čukundeda zaljubio u neku drugu čukunbabu, možda bih danas drugačije tiho maštao o mom životu pre mene. Čudna je ta stvar – koliko hladni i šturi istorijski podaci mogu toplim i nežnim bojama da oboje imaginaciju. Možda bih i sada, u krevetu, ležao u majici koja na grudima ima kakav rojalistički simbol, a ne parodijsku verziju Converse znaka na kom, oko crvene petokrake, umesto imena brenda piše Užička republika. Nedavno sam saznao da je moj ćale, neposredno pošto je došao iz vojske, jedno kratko vreme odlazio na partijske sastanke. Kaže da su ga matori borci u mesnoj zajednici ubili u pojam koliko su bili dosadni. Ipak, moj otac nije plakao onog dana kada je umro Tito. Tog četvrtog maja, moj otac je sedeo na starom kauču koji tada nije bio stari, slušao je glasno muziku na moćnim, drvenim zvučnicima na kojima je stajao stari gramofon za koga važe isti vremenski postulati kao i za kauč. Moj tečo je zadihan uleteo u kuću i panično viknuo „Gasi muziku, bog te jebo, umro Tito!“
Tito, Tito“, pevaju na mom TV ekranu mladi Ljuba Ninković i Asim Šavran. A onda, umesto njih dvojice, snimci iz Prizrena. Stari grad, ulice obložene kaldrmom, a na njima folklorni ansambl, očito obučen u albansku narodnu nošnju, izvodi nekakvu igru. Ne volim folklorna udruženja, ali za ovo ću da napravim izuzetak, vrištala je politička odluka u odeljcima mog mozga predviđenim za političko promišljanje. Doduše, Marija često govori da moj mozak ni za šta drugo nije ni predviđen, da ne umem čak ni najobičniju priču da napišem, a da je ne natopim dnevnom politikom. Stvarno, moram jednom naučiti da pišem i za tu večnost. Marija ponovo podiže glavu i sanjivo sklanja kovrdžave pramenove sa njenih smeđih dušozrcala. „Vidiš? Hvala bogu da RTS ponekad emituje i ovakve stvari. Inače, prosečan stanovnik Srbije bi pomislio da Albanci fizički nisu u stanju da rade bilo šta drugo izuzev da trguju srpskim organima“, počinjem retoričku tiradu, ali me ona saseče. „Kakve koristi od toga što emituju kada jedini ti ovo gledaš?“, kaže, pa mi okrene leđa, stameno se ugnezdivši u veliki narandžasti jastuk. Posle pola sata natezanja, konačno zatvara vrata jave za sobom.
Marija sada spava i ne vidi kako neki momak i devojka pevaju „Ko radi, ne boji se gladi.“ Smenjuju se slike koje prate stihove: pekar će da peče (jedan brko, sa belom kapom i rumenim obrazima, ubacuje testo u pećnicu), radnik će da radi (smeđi muškarac u obe ruke drži neke meni nepoznate alatke i kroz debele naočari sa još debljim plastičnim okvirima pažljivo gleda u nekakvu mašinu), orač će da ore (zadihani ratar rukom briše znoj sa čela), lekar će da leči (lekarka nekakvom lampom osvetljava grlo dečaku), sudija da sudi (žena sedi za stolom ispred hrpe papira i lupa pečate), pisac će da piše (Ljubivoje Ršumović stavlja novi papir u pisaću mašinu)... Pisac će da piše, pisac će da piše, pisac će da piše (stiskam daljinski upravljač u ruci)...

* * *

Dečak pažljivo drži list paus-papira. Ulazna vrata malog lokala su širom otvorena, podglavljena nekakvim komadićem drveta. Topao majski vetar ulazi kroz njih i napada tanku hartiju, ali ju je dečak čvrsto stegao svojim malim, debelim prstima. Zatim ga pažljivo stavlja u otvorenu fasciklu koja stoji na stolu, dok iz grotla štampača izlazi novi, friški list.
Dečakov otac drži firmu koja se bavi pripremom za štampu. Neki ljudi taj posao nazivaju i „kompjuterski slog“. U firmi su zaposleni samo otac i jedna daktilografkinja. A od nedavno, premda nezvanično, i dečak. Otac, bespovratno zadojen marksističkom etikom, misli da je to dobar vaspitni metod.
Dečak vadi papir iz štampača i slaže ga u fasciklu. Čak su i ugovor potpisali. Dečak uredno prima platu. Štaviše, dečaku se dopada neka igračka, te je pitao oca da jednu platu dobije unapred. Otac je, kao pošten rukovodilac, izašao u susret svom mladom zaposlenom pulenu.
Međutim, dečak je ubrzo počeo da se dosađuje na poslu. To je, prirodno, uticalo na kvalitet rada. Dečak ofrlje odrađuje obaveze, gužva skupi paus-papir, čineći ga neupotrebljivim. Jednog dana, otac je dečaku dao otkaz. I to čak pismeno, uredno potpisan. „Je li to znači da više neću primati platu?“, upita mali zblanuto. Očeva proćelava lobanja se iskrivi u neželjeni osmeh. „Da, to znači upravo to.“

Sve ovo se dešavalo u idiličnom porodičnom vakuumu, maloj izolovanoj kapsuli zabodenoj u Srbiju s kraja prošlog veka. Nedaleko od mesta u kom dečak živi besni rat „u kome Srbija nije učestvovala“. Iako nekoliko dečakovih bliskih srodnika jeste. Dečakova porodica pliva svim mogućim stilovima, zaleće se u kraul, tiho napreduje prsno, ponekad panično vrti leptir-stil, a često i pliva kučeći, zapravo, najčešće kučeći – osnovna jedinica društva se grči, daje sve od sebe i nekako uspeva da ostane iznad inflacijskog gliba. Oko njih, u egzistencijalnim govnima, plutaju novčanice sa devet nula, švercovana bugarska roba, žvake marke „Kent“, notni zapis špice za Drugi dnevnik, originalni sat vojvode Radomira Putnika, piratske kasete sa svežim holivudskim filmovima i komšijina srebrna Bereta.
Na prelasku vekova, stvari prividno kreću na bolje. Majka se zaposlila za stalno. Otac je zatvorio firmu i zaposlio se u jednim, za uslove tranzicione zapadne Srbije, većim nedeljnim novinama. Dovoljno velikim da su imali svoju vlastitu štampariju. Jasno, prevashodno su privređivali na štampanju kalendara, finansijskih obrazaca i sličnih stvari.
Dečakovi roditelji su podigli kredit, pa kupili bolji automobil. Više decenija stara bela Zastava 101 konačno je završila na otpadu. Ubrzo posle toga, podigli su još jedan kredit i kupili jednosoban stan u Beogradu. Dečakov odlazak na studije novinarstva se bližio.
Tranzicioni dani teku. Po principu toplo-hladno. Napraviš koračić unapred, a onda ti se u lice saspu ubistvo premijera, renoviranje stana, natezanje oko mitološke tvorevine Kosova, reizbor u školi gde majka radi, paljenje džamija i ambasada, teška bolest očeve majke, prebijanje homoseksualaca, branje malina da bi se neki dinar više zaradio. I, naposletku, zavrti se jedan ogroman točak. Sve počne nekakvim hipotekarskim kreditima koje su podizali neki ljudi preko okeana, a onda se, preko istog tog okeana, kao nezaustavljiva snežna grudva zakotrlja ekonomska kriza. Kolektiv u kome radi otac počinje da se raspada. Od dvadesetak stalno zaposlenih, stvar se svede na oca i još njih nekoliko.
Mnoštvo ljudi sprovodi okupaciju stana njegovog prijatelja. Mnoge od njih ne poznaje. Kao i u uvek u takvim prilikama, čulo vida ne pomaže mnogo. Sva su svetla isključena. Trepere samo udaljene sijalice iz predsoblja i kuhinje. I ekran računara. Kada god se na tako malom mestu desi sudar 'ekipa', on se obično rešava preko muzike. Ko pre kompjuteru, njegova pesma! Mešaju se u tom suludom miksu Dubioza kolektiv, Svetlana Ražnatović, Riblja čorba, Dino Merlin, Predrag Živković Tozovac, The Prodigy, Severina, Ajs Nigrutin. Ni čulo sluha ne pomaže previše. Pedeset ljudi u dvosobnom stanu, zvučnici su na ivici pucanja. Buka razobličava sve muzičke oblike. A tek mirisi! Čudesa mešavina devojačkih parfema, svežeg znoja, slatkastog mirisa trave, oporog mirisa rakije prolivene na pod, baruta iz petardi koje je neki šaljivdžija doneo.
Dečak sedi na podu. Ispred njegovog lica jedna devojka vrti dupetom uz zvuke nekog pomodnog elektro-popa. Dečak misli da je zaljubljen u tu devojku. Napisao joj je pedestak loših pesama.
Međutim, ništa nismo rekli o čulu dodira. Dečak oseti da neko žustro kuca u njegovu glavu. Šta se dešava? Ne, nije njena guzica. Opet! Kucanje! Kuc-kuc! Ima li koga?
Šta se dešava? Dečak gleda unezvereno. Nigde nikoga! Ali, opet to kucanje! Evo ga! Još jednom! Sve jače i jače! Dečak vrisnu 'Šta se, bre, dešava?'
Mutantski organizam sačinjen od zvukova, mirisa i boja utihnu, smiri se kao životinja uspavana blagim sedativima. Dečak čuje odmeren, spikerski glas 'Dobro veče, Božidare. Ovde stvarnost. Samo želim da Vas podsetim da postojim. I da se ne nalazim u studentskim stanovima ispunjenim alkoholom, nesrećnim vezicama i nespretnim snošajevima. Mogao bi da se prihvatiš nekog posla. Uostalom, džaba li studiraš to novinarstvo?“

Otac je dobio otkaz kada je dečak bio na drugoj godini fakulteta.


* * *

Visok, proćelav muškarac stoji ispred gomile naslaganih paketa u kojima su knjige, sveske, blokovi sa nekakvim formularima. Stoji i predano slaže neke blokčiće za pisanje u novi paket. Radi najbrže što može. Ipak, samom bi mu trebalo najmanje tri dana da složi barem onoliku gomilu kakva stoji iza njega.
Vlasnik nedeljnih novina koje su pokrenule ovu štampariju ulazi u pogon. Nekoliko koraka iza njega, hodaju dva poreska inspektora. Vlasnikov komšija radi u inspekciji i javio mu je da će oko podne ova dvojica doći u iznenadnu posetu. „Eto, radi se polako. Koliko se može“, kaže vlasnik skrušeno. Iz džepa na košulji mu na hladni betonski pod ispada paklica crnog Davidoffa.
Štamparija se nalazi u prigradskom naselju izgrađenom oko magistralnog puta. Pored pogona su kukuruzna polja nekog seljaka. Polja su mirna. Potpunu tišinu remeti zvuk nekog izanđalog auspuha koji dopire sa magistrale. Ali, sklonjeni, sakriveni u kukurznim poljima čuče radnici. Inspekcija ne sme da ih vidi. Niko od njih zvanično više ne radi. Kriza je. Ali, uprkos njoj i dalje dolaze na posao povremeno i rade na crno.
Starac obilazi oko polja, nehajno se šetajući po svom malom imanju. Posmatra i čeka kada će se crni auto sa dva inspektora udaljiti. Tad će se okrenuti ka radnicima, široko će se osmehnuti i zvonkim glasom reći Otišli su, haj`te slobodno! Ali ne još – inspektori sede kod vlasnika u kancelariji. Starac – kao kakav lovac u žitu – lovi radnike i spašava ih od pada u još dublju provaliju.

* * *

Pazi, da ti kažem, u novinarstvu je pre desetak godina bilo love. Pa, jebote, ja sam bio tad klinac, ali sam opet zarađivao duplo više od mojih roditelja, njegove reči lete ka meni iznad dve pivske flaše i uključenog diktafona. Ali, sad ti je, posle ove krize, u novinama živ kurac. Sjebali su šta su stigli, a hvala bogu, kultura uvek prva najebe, kaže mi sagovornik u današnjem intervjuu, pisac čiji mi se roman i, naročito, priče, dopadaju. A i on izgleda kao dobar tip. Znam. Ako mi veruješ, ja već godinu dana gulim za novine, radim kao konj, a opet ni dinara. Znate i sami, u stvari, još uvek mu se nespretno obraćam mešajući ti i „Vi varijantu. Otpijam dobar cug piva.
Neutralnom posmatraču bi ovi kafanski intervjui delovali zabavno, ali nema ispraznijih susreta od onih sa novinarima. Čini mi se da moj sagovornik to dobro zna, uostalom, i sam je radio u novinama. Vrlo dobro zna kakva je priroda našeg posla – iskoristimo sagovornika dok ne objavimo tekst, a onda, kao vampiri, odlećemo do sledeće žrtve. Retko odgovaramo na poruke, a na književnim večerima se pojavimo tek ponekad. Ponedeljkom pišemo književnu kritiku ili sredom pozorišnu – prema tim kratkim, autorskim tekstovima (nikako dužim od sedam stotina reči!) odnosimo se kao prema nekakvim malim, svetim mestima; privatnim čistilištima, iskrama smisla u napornoj, teskobnoj, znojavoj prolaznosti dnevnih novina. Voziš se u prljavom trolejbusu, juriš na promociju knjige nekog nedovoljno obaveštenog američkog wanna-be-Noam-Chomsky teoretičara koga su iskopali srpski antiglobalisti, promocija je zakazana u jedan sat, a jedan pogled na sat ti govori da kasniš, gužva je tolika da jedva uspevaš vrhovima kažiprsta i srednjeg prsta da dohvatiš crvenu šipku, klošar pored tebe je skocentrisan na puštanje svog smrada, ispred tebe srednjoškolka prerano nabujalih grudi na mobilnom telefonu pročešljava Facebook, a s leđa ti krakati sportista u bubrege zabija torbu u kojoj nosi opremu za trening. Ali, i pored svog tog pakla, tvoje lice je obasjano blaženim zrakom sunca – upravo si se setio nekog dobrog citata koji bi mogao da iskoristiš kada za sledeći ponedeljak budeš pisao o Kunderinoj zbirci priča.
Iskreno, nisam ja u problemu s lovom. Sve i da jesam, nisam toliko glup da je tražim u novinarstvu. Svakog meseca dobijam od roditelja dovoljno novca. Više nego većina mojih prijatelja. Još sam mlad, pa te roditeljske donacije ne izgledaju neobično. Imam svoj stan, matori su ga kupili na kredit. Imam dobar telefon na kome dnevno proverim mejl petnaest puta, u nadi da će stići vesti da sam na nekom književnom konkursu dobio nagradu. Konkurišem samo na onim konkursima koji dodeljuju kakav-takav novac. Ima nekoliko takvih – Podgorica, Zrenjanin, Šabac, Leskovac, Bor, Umag. Maštam o porukama koje pišu njihovi organizatori i koje počinju onim sjajnim Poštovani gospodine.. To su važni konkursi. Sitna slava u lokalnim udruženjima pisaca me ne zanima.
Međutim, ne treba meni novac zato što mi treba novac. Novac je u ovoj priči samo simbolička zamena za diplomu koja označava Početak odraslog doba. A, osim toga, volim o sebi da mislim kao o nekome ko živi jako skromno. Većinu novca trošim na knjige. Često za sebe kažem da sam kaktus koji obožava da čita. Ipak, prečesto se vozim taksijem. Nedavno sam skupio izuzetno skupe Levi`sfarmerke. Volim da jedem po nimalo jeftinim fensi brzim hranama.
Ponekad se noću budim, obliven znojem, prestrašen.
U mračnim odajama podsvesti rugalački mi se smeje Karl Marks.


* * *

Uvek kada vidim ostatke nečijih fekalija u WC šolji, dobijam želju da ih sperem urinom. Stojim u WC-u Fakulteta političkih nauka, a zlatna voda iz mog kurcotuša pere braon fleke koje su ostale iza poštovane guzice nekog budućeg novinara, politikologa, socijalnog radnika ili diplomate. Ipak, nisu to jedine fleke ostale iza njih. Ima onih koji tvrde da su se poruke ispisane na zidovima javnih WC-ova preselili na Internet. No, stari dobri zidovi se još drže. U osnovnim školama u toaletima stoje svakakvi natpisi – od nevinih objava uglavnom neostvarenih ljubavi preko izliva besa izazvanih prvim ljubavnim odbijanjima do mužjačkih grupisanja u omiljene boje. Međutim, toalet mog fakulteta je parodijska verzija javne sfere u kojoj se mladi obrazovani ljudi, anonimno i hrabro, politički sučeljavaju. „U dubini usred mraka sija zvezda petokraka“, ispisano je crvenim flomasterom, a pored tog štrči veći crni natpis „Svesno idem desno“. Onda patriotske parole – „Dogodine u Kninu“, „Dogodine u Prizrenu“. A tek oficijalne političke nalepnice i neoficijalne reakcije na njih – „Jebao te Čeda Jovanović“, „Svi vi pušite vojvodi Šešelju“, „Dinkiću lopovčino!“ Nađe se tu i poneki civilizovani studentski japi „Kakvi sve seljaci danas studiraju!“ Imamo i kritički nastrojenog tumača sveta, sklonog metaforama „Ako je politka kurva, onda je FPN javna kuća!“ Jedan patriotski kardiolog i umetnik-naivac nacrtao je crveno srce i u njemu plamteći natpis „Kosovo“. Po obodima vrata urbana omladina je izlepila čitav niz mudrih misli Zorana Đinđića. Jedan njihov drug je napisao na zidu „Diploma Tomislava Nikolića“ i nacrtao strelicu koja vodi ka mestu gde bi trebalo da stoji toalet-papir.
Lako ću pišaćom oprati WC šolju, ali šta da radim sa zidovima? Okrećem svoju kitu, kao vodeni top kojim policija rasteruje demonstrante, pišam po zidovima, žutim bojim šarene oglasne table, ali natpisi ne spadaju, naprotiv, sve su jasniji i gordiji, sijaju preliveni mojom nemoćnom, studentskom pozlatom, keze se levica i desnica, crkva, fudbalski klubovi, timovi mladih koji se bore protiv netolerancije, organizovane grupe studenata koji se smeškaju nekom zvaničniku koji ih provodi kroz evropski parlament na njihovoj stručnoj ekskurziji, svi se keze, malo fali da im od tog silnog keženja zubi poispadaju kao flajeri koje su prošlog leta bacali sa vrhova beogradskih solitera u borbi za svoju stvar, borbi koja nikad ne prestaje, borbi koja mora da se nastavi, borbi koja nema alternativu, borbi koju nam je istorija zaveštala, borbi koja neprestano traje dok meni glava treperi kao mršavo telo Srbije, jadne i izmučene heroinske ovisnice koja pristaje na pornografski seks za kvoter dopa sa svoja dva dilera, koji je razvaljuju uzduž i popreko – jedan diler joj zguza zabija svoju drvenu tradicionalnu falusoidnu motku, tvrdu kao reč data precima i potomcima, nabija je na kurac kao Radosava na kolac, nabija joj duboko, do iskona, do duše, do srca, do beskraja, do večnosti, do carstva nebeskog, a drugi diler joj u usta stavlja svoj glatko obrijani i namirisani kurac slobodan kao tržište, kurac kome se glavić smeši ljubazno kao Angela Merkel, glavić iz koga će poteći beli talas fondacija za podizanje poniženja, belih kao Šengen, gorkih kao procenat nezaposlenih u Španiji i mađarsko iskustvo novopečene zemlje članice, a ja se vrtim u WC-u, ne mogu da izađem, šamara me Marko Kraljević sa frizurom Margaret Tačer, nozdrve mi razdire mešavina mirisa tamjana i plastičnog hamburgera, u ruke mi pada račun na kome piše da i tamjan i burger plaćam na istoj kasi, vrištim, okrećem se, popišan, uplašen, cvilim, kukam, podrigujem, prduckam, skičim, krekećem, pljuckam, zviždim, učim, čitam, pišem političke komentare, grizem, plačem sve dok na kraju ne eksplodiram, a moja krv se razlije svuda po toaletu.
Kad se zidovi osuše, i od moje krvi će ostati samo neke, tek umereno nove levičarske parole.

* * *

Marija mirno spava pored mene dok na TV ide odjavna špica jugoslovenske emisije. Aparat je utišan, u sobi se čuje samo njeno ravnomerno disanje. Pre par nedelja smo se žestoko svađali. Ležali smo na istom tom krevetu. Ona je vrištala kroz suze, pretila da više nikada neće doći kod mene, pretila da će me ostaviti. Kada god bih kao mali frktao od besa, otac mi je ljutito dobacivao „Besan, je li? Ud'ri glavom u zid, ako si besan, budalo!“ Nikada ga nisam poslušao do te večeri kad smo se posvađali – udario sam glavom u zid i slomio prekidač od lampe. Počeo sam da plačem. Uvek me rasplaču sitnice. Zamislim svoje roditelje kako se trude da izaberu lepu lampu, a ja je tek tako pokvarim. Takve gluposti me najlakše rasplaču. Dugo sam jecao u mraku. Marija, još duže, nije htela da se okrene, da me zagrli. Naravno, na kraju je ipak to učinila. Uvek to učini. Izvesnost srećnog kraja pruža ogroman dramski potencijal našim svađama. Lako je gađati se teškim rečima kada znaš da je most kojim hodaš čvrst, a da će sve te reči završiti duboko u provaliji pod njim. Eto, smešna stvar je da ne mogu da se setim ni oko čega smo se posvađali. Kao što ću, verovatno, jednog dana biti zbunjen i neću znati zbog čega me je ostavila. Pa, zašto, Marija, kada te volim?, misliću tada. Kao da je to dovoljno za bilo šta. Ali, još me nije ostavila.
Većinu dana, ipak, lepo provodimo zajedno. Ona tri ili četiri puta nedeljno prespava kod mene. Možda je to poslednja stepenica pred zajednički život. Uskoro će onda uslediti ozbiljni razgovori. Moraćemo da napravimo selekciju knjiga, u ovom stanu neće biti mesta za sve njene i moje. To će biti verovatno najveći problem. Inače, obožavam dane koje provodi kod mene. Kada čovek previše vremena provodi sam, neminovno na kraju dođe do pitanja Da li ja uopšte postojim? Marija čini da moje postojanje deluje kao savršeno korisna stvar, kao da moje postojanje tek kroz nju dobije svoj konačni oblik, smer, smisao. Kada je tu, uvek legnem na vreme. Probudim se, takođe, na vreme. Ustanem tiho. Obrišem vodu koja se kondenzovala na prozorima. Iskradem se iz stana i u pekari preko puta kupim rol-viršlu, pletenicu sa sirom i žu-žu. Kada se vratim, skuvam kafu. Pola šoljice jake crne kafe bez trunke šećera. Dovoljna količina da je razbudi, a premala da deluje kao diuretik – ona ima slabu bešiku. Budim je iz nekoliko pokušaja. Ona voli da spava tako što noge savije u kolenima. Lagano je otkrijem. Volim da je posmatram u tom polusnu. Ponekad je kratko i sasvim nežno ugrizem za guzu. Da je budna i da može da čuje moje misli (koje su ponekad u ozbiljnom raskoraku sa mojim obrazovanjem), siguran sam da bi me dobro izgrdila. Ali, moje tihe fantazije ostaju samo moje. Kao što i moje misli dok je sada gledam kako spava u sobi obasjanom svetlošću televizora ostaju moje.
Barem dok ne odlučim da ih zapišem.

Mala priča o velikoj grupi (Usputna zapažanja)


Odmah da budemo načisto, dva najveća benda svih vremena su The Rolling Stones i The Clash. Ako smo se to dogovorili, onda možemo da se dalje bavimo ovim tzv. „usputnim zapažanjima“. Naravno, postoji još sijaset sjajnih grupa, neverovatnih ploča i genijalnih pesama – no, uprkos i loćikavom „Cut The Crap“ albumu grupe The Clash, pa čak i uprkos iritantnom hitu „Anybody Seen My Baby“ Stonesa iz devedesetih godina minulog stoleća, na ovom blogu će ovaj dvojac biti tretiran kao neprikosnoven. I verovatno će biti gosti mnogih usputnih zapažanja, barem onih koji se budu ticali rokenrola.
Ne mogu da se setim gde sam pročitao ovo o čemu danas pišem – Internet je moje izgubljeno carstvo stručne pop literature - ali postoji ta jedna lepa priča, nadam se ne legenda, o grupi The Clash. Naime, kada je bend umirao, tamo negde sredinom osamdesetih godina XX veka, očekivano i logično je bilo da stvar puca ponajviše preko osnovice benda, tandema Joe Strummer-Mick Jones. Mick Jones i nije bio više toliko pankerski raspoložen, te je jednom prilikom na kraju koncerta odbio da se vrati na binu i da zajedno sa momcima ispune želju publike i odsviraju "White Riot", poletnu pankersku himnu sa legendarnog prvog albuma. Strummera je ovo neverovatno iznerviralo, ignoracija glasa naroda je dirnula u njegove osetljive socijalne receptore, te je Jonesa u svlačionici dobro potkačio pesnicom. Nesretnom Micku je lepa šljiva ostala ispod oka, međutim, bend se ubrzo raspao, te je i članovima, ali i nama, besomučnim konzumentima pop kulture, ostala mnogo veća i ružnija masnica na prostoj duši anglosaksonskoj.
Nekih dvadesetak godina kasnije, Joe Strummer je sa svojim bendom The Mescaleros svirao na koncertu u znak podrške štrajku londonskih vatrogasaca. Mick Jones je došao da gleda koncert i u jednom trenutku se, neočekivan i nepozvan, popeo na binu da se pridruži čoveku sa kojim je stvarao istoriju. Ipak, Strummer nije zaboravio neke stvari, te je, ugledavši Jonesa, okrenuo se ka njemu (što se i vidi na snimku koji prilažemo YouTube i ja) i viknuo mu "In the key of A! You know what!" Naravno, genijalni baksuz Strummer je hteo da odsviraju "White riot" zbog koje je Jones pre mnogo leta dobio batine. Mick se ovaj put nije branio, naprotiv, sredovečni ćelavac je zdušno rokao dvominutnu pesmu sa svojim sudrugom, ništa manje sredovečnim, ali manje ćelavim. Zatim su, u skladu sa povodom koncerta, odsvirali još jedan klasik sa prvog albuma "London's burning".
Kada se sve sabere i oduzme – a naročito kada se setim one smejurije za turiste što je pre nekoliko godina na Exitu nastupila pod imenom Sex Pistols - čini se da je ovo bio najbolji i definitivno najspontaniji rokenrol re-union. Kada bih mogao da uđem u vremensku mašinu koja može da me teleportuje na bilo koje mesto u rokenrol istoriji, ovaj koncert bi se vrlo visoko kotirao.
Pomalo i zbog činjenice da je Joe Strummer umro svega 39 dana posle njega.

Beat Street, pad Jugoslavije, CNN-kletva, dubrovačke mačke i skitnje po beogradskim ulicama (intervju - Predrag Lucić, pesnik, novinar i prijatelj Voja Šindolića)

(intervju objavljen kao pogovor u knjizi izabranih pesama Voja Šindolića "Neuspjeli bjegunac" koja je 2013. godine izašla u izdanju "Levog krila")



Kao što smo na početku knjige izbegli da pribegnemo suvoparnom i taksativnom navođenju biografskih podataka Voja Šindolića, te se odlučili za tekst nastao na mnogobrojim intervjuima i razgovorima koje sam vodio sa njim – evo nas sad i na kraju knjige i, ponovo, umesto hvalospevne analize i pogovora (koji često dobiju nekakvu – bože me sakloni – komemorativnu notu) objavljujemo intervju sa Predragom Lucićem. Lucić je pesnik, novinar, satiričar, pozorišni reditelj, široj javnosti svakako najpoznatiji kao jedan od osnivača i urednika kultnog splitskog nedeljnika Feral Tribune. No, Predrag je u ovoj priči prevashodno važan kao prijatelj Voja Šindolića, kao izvrsni hroničar dobrog pamćenja jednog prijateljstva i jednog (ne)vremena.
Pitanje je stereotipno, ali opet, nekako nužno kada se vode razgovori ovoga tipa. Naime, kako si upoznao Voja Šindolića? Jeste li ga prvo upoznao lično ili si ga prvo, u ovom ili onom obliku, čitao?
Prvo upoznavanje bilo je čitalačko. Čitao sam još kao klinac Vojinu rubriku „Mesta za beat-pesnike“ u Džuboksu, potom knjigu prijevoda poezije Jima Morrisona „Slavlje guštera“ i knjigu izabranih pjesama Lawrencea Ferlinghettija u Šindolićevom privatnom izdanju. U knjizi je bila odštampana i adresa izdavača: Vojo Šindolić, Za Rokom 2, 50000 Dubrovnik. Na tu sam adresu negdje ujesen 1983. poslao pismo s molbom da Vojo napravi izbor i prijevod pjesama Patti Smith za prvi broj časopisa Albatros koji sam pokušavao pokrenuti u Splitu. Odgovor je ubrzo stigao, ali iz Beograda, gdje je Vojo tada živio i kamo su mu roditelji proslijedili moje pismo. Taj odgovor je bio izuzetno srdačan, Vojo je s oduševljenjem je prihvatio poziv za suradnju sa časopisom u nastajanju i predložio da je, umjesto s pjesmama Patti Smith, započnemo s poezijom Michaela McClurea. Albatros nikada nije izašao, jer se izdavač nakon što je prvi broj bio prelomljen i spreman za štampu „sjetio“ da ima financijskih problema, ali mi je rad na tom nesuđenom časopisu donio neka prijateljstva za čitav život, pa tako i prijateljstvo sa Šindolićem.
Nakon nekoliko mjeseci dopisivanja i telefonskih razgovora, došao je dan i da se vidimo. Bilo je to u ljeto 1984. u Beogradu, na štekatu danas nepostojeće kafane Romani Tar, kada sam došao na prijemni ispit na Fakultetu dramskih umetnosti. Položio sam prijemni i na FDU i kod Voje, pa smo se tih mojih beogradskih godina družili kad god smo mogli.

Ako sam ispravno razumeo Voja, vas dvojica ste jedno vreme i živeli zajedno u Beogradu. Kako pamtiš taj period i taj, vaš zajednički, Beograd? Kako su se dva morska tipa snalazila u najvećem kontinentalnom gradu bivše zemlje? Šta je taj grad tad imao i nudio vam, a što danas možda ne može da ponudi (ni vama, niti bilo kome drugome)? Ko se za sve te godine više promenio, grad ili vas dvojica?
Za vrijeme mog studiranja nismo živjeli zajedno, ali smo zajedno proveli mnoge dane i noći, naročito kad se Vojo doselio u moj komšiluk na Neimaru. Kod njega sam stanovao prilikom kasnijih, novinarskih dolazaka u Beograd, pa tako i u maju 1992. kada sam u Braničevsku stigao iz Splita preko Mađarske, kao ratni izvještač iz grada iz kojega je rat krenuo, ali u kojemu mnogi nisu znali ili nisu htjeli znati kakav se užas zapravo događa u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini i kolika je u tome uloga beogradskog režima i režimlija. Sjećam se večeri kad se u Vojinom stanu okupilo neko šareno društvance, na CNN-u su prikazivane snimke friškog granatiranja Dubrovnika, a jedan je Jugoslav neprestano govorio o Jugoslaviji i kako nam je svima bilo lijepo i šta nam je sve ovo trebalo, ta odvajanja, te nove države... O ratu, međutim, nije rekao ni slova. Kad je Vojo na TV-u vidio da je jedna granata tog dana pala blizu njegove kuće, Za Rokom 2, prekinuo je Jugoslava i njegovu priču o Jugoslaviji izvan vremena i prostora ispalivši: „Dabogda vidio kuću na CNN-u!“ Ja sam tu rečenicu zabilježio u jednoj od svojih beogradskih reportaža, a ona se poslije toliko ponavljala da su je mnogi koji su je citirali po novinama proglašavali autohtonom bosanskom ratnom kletvom, ne znajući da je njen stvarni autor jedan – kako sam ga u tom tekstu nazvao – stari dubrovački roker.
Družili smo se tih ratnih dana u beogradskom lažnom miru, naravno, i s ljudima drugačijim od Jugoslava, uglavnom smo se zapravo družili s ljudima koji su itekako bili svjesni onoga što se događalo na razvalinama Jugoslavije, koji su se gnušali službene propagande i javno prozivali gospodare rata, i koji su suosjećali sa žrtvama i očajavali kao da je svaka pogođena kuća prikazana na CNN-u njihova. Tada smo se Vojo i ja posljednji put u prošlom stoljeću vidjeli u Beogradu, puno mračnijem nego što smo mogli naslutiti osamdesetih, premda ni te naše slutnje nisu bile svijetle.
A tih osamdesetih Beograd je bio zanimljivo mjesto za život, mjesto gdje si mogao upoznati čudesne ljude, grad koji je bio otvoren i za ono najbolje i za ono najgore u Jugoslaviji, slobodan za svaki razgovor o slobodi i istovremeno toliko sjeban da dopusti da ga Slobodan oslobodi od slobode...
Vojo i ja smo uživali u beogradskim kafanama, naročito u „Prešernovoj kleti“, u skitnji po beogradskim ulicama, knjižarama, antikvarijatima, teatrima, kinoteci, muzejima, galerijama... Nikad se nije znalo gdje ćemo završiti. Događalo se da krenemo ujutro iz neke birtije na Kalenića pijaci, a sutradan osvanemo u Zagrebu. Jednom smo dva dana i dvije noći obilazili kafane po cijelom Beogradu, slaveći što smo na nekoj izložbi u Narodnom muzeju vidjeli sliku „Čežnja“ Marka Murata. Odmah da te upozorim: ti ne želiš znati detalje tog ludovanja!
Ma upoznali smo tih godina toliko ljudi s kojima bih se i danas – kad bi to bilo moguće – najradije ukrcao na „Stenjku“, odvezao brod, pa dokle stignemo...
Godinama kasnije, bio si urednik Vojove knjige „Poziv na crninu“. Kada si čitao Vojove pesme, kakav je tvoj utisak, koliko se u njemu lome pesnik zarobljen i zaljubljen u Dubrovnik, a koliko prekookeanski pesnik fasciniran beat književnošću? Sa kojim od ta dva dela njegove pesničke ličnosti bolje komuniciraš, da li sa onim mediteranskim ili onim obojenim u američke, popkulturne boje?
Ja to ne bih baš tako strogo odvajao, jer mislim da je Vojo u svojim pjesmama spojio urođenu i odnjegovanu mediteransku melankoliju, tu radosnu tugu života, s buntovnom, oslobađajućom, lutalačkom energijom beat-poezije, s bitničkim pozivom na otvorenost srca, uma i očiju, kako prema mudrim učiteljima iz zapadnih i istočnih kultura, tako i prema neznanim ljudima na koje slučajno nabasaš i u čijem sirovom životnom bluesu često ima više poezije nego u poznatim pjesničkim refrenima... Kod Voje se, čak i u dubrovačkim elegijama, čuje jasan zvuk bitničke pobune protiv konformizma i planetarnog konzumerističkog porobljavanja, kao što i u pjesmama koje tematski nisu vezane uz Dubrovnik nerijetko osjetiš da se po zapisanim daljinama prošetala neka nenapisana mačka s Mrtvoga zvona ili Gornjeg konala, kao da šeta po dubrovačkim krovovima. Jer taj njegov Dubrovnik i nije od kamena već od koraka. I ta njegova bitnička rebelija nije samo od čitanja beata, već i od onog i samim bitnicima bitnijeg čitanja svijeta u sebi i oko sebe. Zato kod Šindolića imaš i onu poetiku čiste nepoetizirane svakodnevice, poetične same po sebi, samo ako znaš uočiti, prepoznati i zapisati pravi detalj.
Vojo je najveći deo svog života posvetio prevođenju američke beat poezije. U Feralu ste kanili izdati dosta knjiga tih prevoda do čega, nažalost, nije došlo (osim, ako se ne varam, Ferlingetija). No, kako se tebi čini, u kojoj meri je i na koji način beat poezija - a skladno tome i dobar deo Vojovih pesama - relevantna i danas kada su puritanizam pedesetih godina, Vijetnamski rat, Hladni rat i razni drugi istorijski uslovi koji su opkoljavali bitnike deo daleke prošlosti?
Da, ostao je to neostvareni san, objaviti deset knjiga Vojinih prijevoda beat-književnosti u kartonskom koferu koji ti, kad ga rastvoriš, nudi mogućnost da napraviš ulicu, Beat Street, s knjigama kao zgradama. Taj se paket knjiga i trebao zvati Beat Street, prema rubrici u splitskoj Omladinskoj iskri gdje smo koncem osamdesetih objavljivali bitnike u Šindolićevom prijevodu. Dio Beat Streeta trebale su biti i knjige Beat Roots i Beat Leaves, jer je Vojo i na tim Iskrinim bitničkim stranicama čitaocima otkrivao i pjesničke korijene beat-generacije i njezine izdanke.
A što se tiče aktualnosti i relevantnosti beat-poezije danas, ja mislim da je čak važnija nego u vrijeme kada ju je Šindolić počeo prevoditi. Ni puritanizam ni konzervativizam ni ratovi, bilo stvarni bilo hladni, nažalost nisu dio prošlosti. Posljednjih godina svijet ubrzano srlja u neokonzervativizam i u nove Vijetname, pa se u otporu takvome svijetu bitnici javljaju i kao inspiracija i kao saveznici. Često se u posljednje vrijeme sjetim drame „Kralj bitnika“ Arthura W. Knighta u Vojinom prijevodu, koju smo prije 25 godina postavili u Splitu i pomislim kako bi ta priča o Jacku Kerouacu i Nealu Cassadyju dobro komunicirala s današnjom publikom, osobito mlađom, onom koja se opire konzervativizmu i koja svoj život ne kani potrošiti u potrošaštvu.
Imaš li omiljenu Vojovu pesmu ili omiljeni period (pošto se, kada se hronološki prolazi kroz njegove pesme, dosta precizno mogu odvojiti različite faze u stvaralaštvu) u njegovom pisanju? Zašto?
Uh, imam puno Vojinih omiljenih pjesama. Prva na koju sam odvalio bila je „Noćni let“ iz 1981. koju mi je Vojo poslao u rukopisu, u jednom od onih ranih pisama, znaš ona gdje „crvena ruža u zapučku stjuardese polagano vene“... Iz tog PTT-perioda našeg druženja posebno pamtim i „Prijatelje neopranih lica“ i „Elegiju za Branislava Darčevića“. Ne mogu ti opisati koliku bi mi radost Vojo priuštio kada bi mi u Beogradu čitao svoje pjesme, i stare i nove, i svoje prijevode. Htio sam to podijeliti i s drugim ljudima, pa sam Voju nagovorio da dođe u Split i da sve to čita u jednom studentskom klubu. Ta nezaboravna večer 29. aprila 1988. kada je Vojo satima čitao, a ljudi mu nisu dopuštali da prestane, zvala se „Too Beat to Split“. Postoji i istoimena mala šapirografirana knjižica s Vojinim pjesmama i prijevodima, umnožena u 58 primjeraka (jer je pozivni broj za Split bio 058) i dijeljena na šanku kluba.
A kada bih danas od Voje tražio da mi čita po željama, to sasvim sigurno ne bi prošlo bez ubitačno i u-beat-tačnih ponajprije „Velikih Gangi“, „Sladoleda“, „Koliko?“ iz ranih osamdesetih, kasnijih i bolnijih „Molitve“, one što počinje s „Draga boli, budi moje bolje ja...“, „Poziva na crninu“, „Nedjelje“, „Starih kurvi“, „Stihova zapisanih na moj 32. rođendan“, „Bolničkog prozora“... Hoćeš li da ti još nabrajam ili da ga nagovorimo da nam čita?


Vesela postapokalipsa - IZ BIBLIOTEKE - Alek Popov, "Nivo za napredne" (Geopoetika, Beograd, 2010.)


- Ti bi uništio svet kada bi od tebe zavisilo? - upita me
Rus nabadajući krastavčić.
- Smesta - rekoh bez razmišljanja: - Jebô bi mu majku.“

Ako je verovati trećim očima, zonama sumraka i tabloidima sličnog usmerenja, u poslednjoj deceniji smo proživeli sto pedeset šest hiljada apokalipsi i smakova sveta. I u pop kulturi su već uvrežene stereotipne slike Sudnjeg dana - recimo, dobar deo njih sasvim podseća na one kadrove iz Kameronovog klasika „Terminator 2“ kada se Sara Konor hvata za žičanu ogradu i nemoćno vrišti dok dečije igralište i omladinci na njemu gore u večnoj (konkretno, nuklearnoj) vatri. A bogami, ne samo deca i igralište, nego u toj Judgment day atmosferi i drveni konjići tužno stoje.
No, šta ako su tabloidiotari na neki čudan način u pravu? Šta ako se taj nesretni smak sveta desio i šta ako je upravo prvih nekoliko rečenica ovog teksta zgodna ilustracija apokalipse koju smo već okusili? Izgubili smo veru u sve velike narative - osim, razume se, u neoliberalni, ali on je toliko moćan i veliki da je uspeo da nas ubedi da on sam zapravo nije čak ni narativ, nego prirodno i nužno stanje. Dakle, mi smo tek rasuti i mizerni, atomizovani pojedinčići - pa nas je, doduše, u balkanskim, bliskoistočnim i inim podrumima Fukujaminih maštarija, onda još i lakše zbrajati u ove i one redove i slati na pokretne trake istorije, te „velike klanice“. Šta ako su sve ovo indikatori da je svet već smaknut - samo su nam glave zabijene u virtuelni pesak, te još to nismo provalili? Eto, toliko smo cinični i grozni se zezamo na račun dece u nuklearnom plamenu. I da li je uopšte takvom nitkovskom vremenu potrebna sad neka umetnost? Sviraju li nam crni i znojni anđeli kakav postapokalipso? Upravo na tlo takvog (mogućeg) sveta stupaju priče Aleka Popova. I šta onda tu jedan pisac može da uradi? Može mnogo toga - živa je umetnost, umrla nije - ali ako govorimo o Popovu, onda može da se, pre svega, odlično zajebava.
Na početku, morao bih napomenuti da Popova treba čitati i iz jednog bednog razloga - taj bedni razlog se zove jugoslovenska, a docnije srpska sujeta. Ili, moglo bi se reći - ima još balkanskih pasa, osim nas srpskohrvatskih šarova. Standardno smo navikli da je Bugarska sinonim za tri lepe nerazvijene i da je to zapravo država u kojoj uspevaju samo jeftini godišnji odmori i Hristo Stoičkov. A, sada, zamislite, govorimo o književnosti i to vrlo dobroj književnosti kojom bi se ponosila bilo koja svetska kultura (ako uopšte ima smisla svetsku kulturu parčati na kulture). U tom smislu, Popovova knjiga priča „Nivo za napredne“ dobro će nam svima leći kao šamar sujetnim budalama.
Alek Popov (1966 - )
Međutim, nije lečenje kompleksa viših vrednosti jedini razlog zašto treba čitati ovu knjigu. Priče sakupljene u ovom izboru urnebesno su duhoviti i pronicljivi izveštaji sa ovog našeg ruba svetova, ruba sa koga se dobro vide i grozote zapada i strahote istoka, a naročito se dobro uviđa kako se smiješane najlakše piju. Popov je bolno ciničan i nemilosrdan prema kompleksima malih državica i njihovih vekovnih istorija punih junaka i heroja, ali ništa se manje njegove tekstualne strele ne zabijaju u tobože zdravo, čisto i namirisano tkivo zapadnih spasitelja. Priče su uglavnom ispripovedane u pomerenom registru i često ih autor dovodi do granica montipajtonvskog apsurda. Sami likovi su upečatljivi, premda je karakterizacija izvedena obično tek preko neke izrazite osobine junaka ili, češće, simboličke odlike određenih grupacija - autorovo posezanje za ovom vrstom „plošnosti“ likova opravdano je, između ostalog, i time što je većina priča u knjizi prilično kratka.
Ipak, u izboru postoji i nekoliko uradaka koji u dominantni diskurs knjige uvode neke drugačije perspektive. Pritom, takve priče ne štrče, nego upravo popunjavaju sliku i autorski izraz Aleka Popova. Takva je, recimo, priča „Small women“ koja je i, pored svoje sublesaste postavke, ispala retko dirljiva i autentična ljubavna priča. Ovog vikenda će se u Beogradu u okviru Krokodila na BELEF-u raspravljati o tome kako se može u književnosti govoriti o ljubavi, a da ne upadnemo u izlizani i patetični diskurs koji na povraćanje tera, te ovom prilikom budućoj raspravi dajem svoj skromni doprinos ukazujući na ovu sjajnu priču. Malo li je od jednog teksta tek i atomizovanog mene?

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 1.7.2013.)

Jedan od pogleda na književnu stvarnost (pregled književne 2013. godine)


Predrag Čudić se duže vreme bavi nezahvalnim, ali i zabavnim poslom evidentiranja književnih nagrada u Srbiji. U jednom intervjuu, datom još 2008. godine, Čudić je potvrdio da u Srbiji postoji 337 književnih nagrada. Bog je pravio ovaj nesretni dunjaluk šest dana, ali je i on sedmi dan seo da odmori. Književni delatnici u Srbiji su vredniji od Boga samog - ako se pozabavimo računicom do 365, ispada da uručioci odlikovanja ponekad rade i nedeljom. Tako se voli književnost, tako se voli Srbija!
No, ovaj podatak nije samo tek puka bizarija. Ako se godišnje Srbijom šeće 337 književnih laureata, koliko li je tek onih kojima je nagrada izmakla? Ili onih koji, na našu žalost, vredno rade na romanima, pesmama, pripovetkama i - last, but not least - zbirkama jebenih aforizama koje će u narednoj sezoni pobrati medalje? A onda zamislite tek koliko se godišnje knjiga prevede i objavi! Ne čini li se da je to odveć književnosti za ovoliku sredinu, da je to previše književnih stvarnosti koje uporedo egzistiraju? Dakle, ako govorimo o nekakvom književnom pregledu protekle godine, važno je shvatiti da je taj pregled tek maleni pogled iz jedne od tih stvarnosti.
Državna kulturna politika je jedan deo godine jahala na konstantinovskim narativima, nacionalno svesno zapišavajući teritoriju starog veka. Budući da nam se smeši godišnjica Prvog svetskog rata, nisam siguran da postoji toliko maštovit um koji može da zamisli sve načine prigodnog književnog obeležavanja jubileja. Zapravo, žurka je već počela NIN-ovom nagradom za roman „Veliki rat“ Aleksandra Gatalice, a zahuhtavanje se desilo dramom Biljane Srbljanović „Mali mi je ovaj grob“ koja je - valjda pre nego je i napisana, a kamoli objavljena/postavljena - uzburkala čaršiju jer jednu Važnu temu obrađuje autorka koja se poetički/ideološki ne uklapa u profil obrađivača Važnih tema. Ali, to su tek stvari o kojima se mnogo govorilo i koje su preokupirale javnost - vratio bih se svom pravu na vlastitu književnu stvarnost i ukazao na neke druge književne činjenice.
Beogradom su se šetali interesantni pisci-gosti Krokodilovog rezidencijalnog boravka. Od ove godine to nisu više samo pisci iz regiona (ružna reč za Jugoslaviju), ali bih se fokusirao na troje koji to jesu - Rumenu Bužarovsku, sjajnu autorku iz Makedonije čije priče još nisu objavljene kod nas, Ognjena Spahića, crnogorskog pisca regionalno hvaljenog romana „Hansenova djeca“ koji, takođe, nije objavljen kod nas i Marka Tomaša, mostarskog pesnika, takođe neobjavljivanog u srpskoj književnoj čaršiji. Ako ste ovo shvatili kao apel da se te knjige konačno objave, dobro ste shvatili. No, neke važne knjige iz jugoslovenskog prostora ipak jesu objavljene. Izdavačka kuća „Levo krilo“ je objavila roman „Knjiga o Uni“ Faruka Šehića, dobitnika nagrade „Meša Selimović“, kao i Evropske nagrade za književnost. Ovo je tek druga objavljena knjiga na srpskom tržištu jednog od najvažnijih književnih glasova jugoslovenskog kulturnog prostora (osim nje, pre nekoliko godina se pojavio štur izbor Šehićevih pesama u izdanju „Trećeg trga“). Dalje, ove godine je izašla i nova knjiga eseja Dubravke Ugrešić „Europa u sepiji“ u izdanju „Fabrike knjiga“, a kada smo kod jugoslovenske književnosti, ono što me raduje više nego gotovo sve knjige odštampane ove godine je da su se na Internetu (tačno.net) pojavile dve izvrstne priče Viktora Ivančića koje će se, nadam se, naći i uknjižene u nekoj većoj celini. Takođe, treba spomenuti i Svetislava Basaru koji po produktivnosti postaje neka vrsta srpskog književnog Vudija Alena. Kao što znate da će Alen svake godine snimiti film i da će biti dovoljno dobar da počisti devdeset pet posto konkurencije, te da ćete moći samo da ga poredite sa drugim Alenovim filmovima, slična je stvar počela da se dešava i sa Basarinim romanima. Oni se iz godine u godinu pojavljuju, iz godine u godinu variraju od dobrih do odličnih i da je NIN-ov žiri pravedan verovatno bi svake druge godine nagradu dobijao upravo Basara. To se, naravno, ne dešava, te nam ostaje da njegove romane poredimo međusobno i, u tom smislu, rekao bih da je ovogodišnji naslov „Gnusoba“ najbolji još „Početka bune protiv dahija“.
No, počeli smo ovu priču književnim nagradama i privešćemo je kraju sa njima. Naime, dodeljene su ove godine i dve nagrade koje, čini mi se, imaju prilično smisla. Prvo, izdavačka kuća „Paidea“ je proglašena izdavačem godine na beogradskom Sajmu knjiga. Nažalost, ova kuća je u širem kontekstu prepoznata kao izdavač paraknjiževnih uradaka Paola Koelja (mada, njegov poslednji roman je izašao u „Laguni“, što me osobito raduje), ali ako se prenebregne taj podatak, ostaje činjenično stanje da izdavačka kuća „Paidea“ je zaslužna što čitamo autore kao što su Dž.M. Kuci, Filip Rot, Elfride Jelinek, Ijan Makjuan, Česlav Miloš i mnogi drugi, te je nagrada otišla u prave (nadam se, zauvek, bezkoeljovske) ruke. Druga nagrada koju je važno spomenuti je nagrada „Mihailo Đorđević“ za najbolji prevod sa engleskog jezika koju je dobio Flavio Rigonat za prevod opsežnog i kapitalnog izdanja kratkih priča Rejmonda Karvera „Odakle zovem“. Takođe, pojavio se još jedan važan Rigonatov prevod krajem ove godine, a to je novo izdanje „Lolite“ Vladmira Nabokova. Da je pravde i sreće koja bi se ogledala u tome da moja književna perspektiva postane diktatorski narativ na književnoj sceni Srbije, ovo bi bili definitvno događaji sezone. Naravno, nema pravde i sreće pod srpskim književnim nebom.
Iako sam pokušao da tekstu dam besmisleno veseo novogodišnji karakter, moram na kraju da spomenem jednu stvar u kojoj nema ni trunke šale. Naime, u 2013. godine je umro Mirko Kovač. Mnogo pozvaniji i pametniji od mene su već pisali o tome, ali ne bi bilo u redu ispratiti ovu književnu godinu, a ne spomenuti gubitak tog izvanrednog pisca i intelektualaca. Možda ponajviše zbog srama jer je ova kulturno/politička sredina pre dvadesetak dala sve od sebe da takvog čoveka temeljno otera. 

(znatno kraća i drugačija verzija ovog teksta objavljena je u novogodišnjem izdanju dnevnog lista "Danas", 31.12.2013.)