субота, 22. фебруар 2014.

Sličice iz Albertine (dopisnica iz Beča)

Kada se baviš pisanjem i čitanjem tekstova, vremenom pomalo oglupiš za druge umetničke izraze kojima nisi stigao da se dovoljno posvetiš. Ne mora to biti strašno - naprotiv. Ove nedelje sam u bečkom muzeju „Albertina“ gledao slike na stalnoj postavci „Od Monea ka Pikasu“. Buljio sam u platna kakva sam viđao samo u knjigama (Mone, Modiljani, Pikaso, Kandinski, Bejkon) - mada, ni u knjigama ih nisam viđao prečesto, ipak sam ja tekstualni autista. Čini mi se, upravo mi je to pomoglo da kao dete oduševljeno hodam tim hodnicima, kao da tek otkrivam boje i oblike. Upravo mi je tekstualni autizam pomogao da se zaljubim ispred slike „Mlada devojka sa cvetnim šeširom“ Alekseja fon Javlenskog. Mogao bih da se zakunem da mi je devojka sa slike namignula, a potom brzo spustila pogled, u nadi da moja saputnica nije primetila kratki interdimenzionalni flert. Moja mlada devojko sa cvetnim šeširom, uvek ćemo imati Beč.
Beč je - iako ne toliko kao London ili Njujork - ipak filmski grad. Čudan je osećaj kada se negde nađeš prvi put, a prati te stalni deža vi, osećaj da si grad negde već video i doživeo. Stajali smo na terasi ispred muzeja „Albertina“, kiša je razmrljavila mešoviti urbani pejzaž, mlada bečka noć se pružala ispred nas i tek sam onda shvatio da se nalazim na terasi gde su se ljubili Ethan Hawke i Julie Delpy u filmu „Before Sunrise“ - filmu koji označava početak jedne od najvećih filmskih ljubavnih priča svih nas koji pomalo zaziremo od velikih filmskih ljubavnih priča. Film je izašao 1995, a u to vreme je, svega nekoliko desetina kilometara od mesta gde sam se rodio, najstrašnije ubijana Bosna.

Bosna piše na kiosku sa kobasicama ispred muzeja. No, to ne znači da se tu prodaju bosanske kobasice, već da se kobasice mogu jesti na bosanski, naš način - u kifli, a ne iseckana na tanjiru. Kobasice nam je prodao momak po imenu Naim. Verovatno je rođen u Austriji, jedino što je na našem umeo da kaže bilo je nekoliko nemušto prozborenih reči - kečap, kifla, senf. Rekli smo Naimu jedno kosmpolitsko „ćao“ i produžili ka carskoj rezidenciji Hofburg. U mračnim ulicama oko dvorca očekujem da ću sresti pijanog Mocarta. Naravno, moj Mocart bi izgledao onako kako mi je naredio Miloš Forman - blentavo-iritantno bi se smejao i ljude bi zabavljao podjednako prdežima i muzikom. Ništa od očekivanja turiste odraslog na američkom filmu - umesto Mocarta, srećemo puste, mokre ulice. Vazduhom se širi miris balege carskih konja od kojih svaki vredi 400 000 evra - više nego sve nekretnine koje posedujemo moja saputnica i ja. Čudno je to, miris balege sam uvek vezivao za svoje selo na Jelovoj gori, a ne za centar Beča. Mnoge druge stvari su mi ipak padale na pamet o tom gradu. Recimo, i meni je, kada sam došao u Beč, pala na pamet Suzy F, ali se meni, za razliku od Džonija, dopao njen grad. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 22.2.2014.) 

Književnost još uvijek nije dnevnopolitički zapis (intervju Lamija Begagić, književnica)


Lamija Begagić, književnica iz Sarajeva i autorka dve zapažene knjige kratkih priča „Godišnjica mature“ i „Jednosmjerno“, gošća je rezidencijalnog programa festivala Krokodil u februaru. O kratkoj priči kao žanru, književnom i društvenom životu u Sarajevu, odjecima rata i mira u postdejtonskoj Bosni, kao i o mnogim drugim stvarima razgovarali smo sa Lamijom Begagić.
U književnom svetu bivše Jugoslavije prepoznati ste i priznati kao autorka kratkih priča. Kakva je pozicija kratke priče kao žanra, šta vama ona kao žanr znači i kako ona pronalazi svoje mesto do publike u književnom prostoru?

Ja, nažalost, dolazim iz zemlje u kojoj ne postoji književni prostor, ni književni život i to me uvijek iznova rastuži. Ne volim mnogo da uspoređujem, niti da idealiziram, ali kad iz Sarajeva dođem u Beograd uvijek se osjećam kao u nekom Eldoradu. Mi smo od književnosti digli ruke, radimo na skučenom prostoru, pomireni smo s tim da u glavnom gradu rade 3-4 knjižare, da godišnju potporu Fondacije za izdavaštvo dobije pet autora, da izdavači opstaju jedino ako su uz to i knjižari, da entiteti ne razmjenjuju niti knjige, niti mišljenja. Znam da sam odmah počela kukati i voljela bih da nije tako, da zaista možemo govoriti o žanru, poetici, publici, ali kako?
Mogu reći da meni kao književnici, kratka priča predstavlja onu oazu u kojoj mogu ispričati sve što želim, ostaviti neispričanim sve što želim i u cijelom procesu beskrajno uživati.
Kada su recipijenti u pitanju, možda nikad neće dobiti slavu jednog romana, ali kratka priča je ipak dobro prošla u poređenju sa dramom ili poezijom.
U vašim pričama je vrlo jak odjek „američkog“ stila pripovedanja u kratkoj prozi, tog specifičnog pripovedačkog minimalizma. Da li i vi poreklo forme kojom se bavite smeštate u ovaj kontekst? Koliko je teško smestiti priče o tranzicionoj Bosni u taj okvir?
Ja sam studirala južnoslavenske književnosti i tokom cijelog studija izuzetno mnogo čitala pripovijetke domaćih autora. Mnogo cijenim ono što su u priči uradili Kočić, Ćorović ili Marinković. S druge strane, ono što volim čitati, nije uvijek ono što volim pisati. Moje se priče na mnogo ravni razlikuju od te naše uvjetno rečeno epske škole pripovijedanja i jesu bliže anglosaksonskoj tradiciji. To niti je dobro niti je loše, ja prosto volim raditi u toj formi i nakon dvije knjige i mnogo godina rada, još uvijek mi je to izazov i još je tu mnogo prostora za eksperimentisanje.
Mislim da ne postoji okvir u koji se ne može smjestiti priča, ma o čemu ona bila. Postdejtonska Bosna jeste teška tema i nije baš za ćavrljanje uz kafu u Titovoj ili Knez Mihajlovoj, ali književnost još uvijek nije dnevnopolitički zapis, ma koliko angažovana bila.
Rat je jedna od velikih tema u književnosti pisanoj na ovim prostorima u poslednje dve decenije. Ipak, on se kod vas retko direktno pojavljuje, tek ponekad kao daleka kulisa. Čini se da je, uprkos nekim odličnim knjigama koje se njim bave, rat kao tema postao neka vrsta „zgodnog mesta“ za književno slikanje. Da li vi pravite svesno odmak od te teme ili ne?
Teško je sakriti rat. Nema tako velike i tako nepropusne kulise. Kad god pišem o generacijskim ili krajnje ličnim problemima ljudi koji dijele moj životni prostor, rat je uvijek kao neka mačka što spava na peći – uvijek je tu, mota se oko nogu, mada prođu sati da je ne primjetiš dok tiho dremucka.
Nisam sklona vjerovanju da je rat kriv za sav haos u kojem je BiH trenutno, ta naredne godine obilježit ćemo dvadeset godina od Dejtonskog mirovnog sporazuma. On, pak, jeste kriv za svu stagnaciju, za svu tu glad, bijes i obespravljenost koja je ovih dana napokon potjerala ljude na ulice.
Pri tome mislim da je taj sporazum zaista pravljen samo da se zaustavi krvoproliće, pa da se poslije revidira i država učini funkcionalnom i, kako danas popularno kažu, samoodrživom. Zaista, kako da pričamo o književnim i kulturnim prostorima u zemlji sa 13 ministarstava kulture i 13 obrazovnih politika?
Možda sam uklizala u nešto što nije bilo pitanje, ali rat jeste trajao četiri grozne i mučne godine i naravno da je književnost filter za traume, ali poraće tinja već dvije decenije i niti da se ugasi, niti da bukne.
Vaše priče su krajnje individualističke, bave se privatnim životima ljudi, partnerskim ili porodičnim odnosima. Ipak, ne zaboravljate stvarnost u kojoj oni žive, a kakva je ta stvarnost najbolje se vidi po socijalnom buntu kome svedočimo u Bosni i Hercegovini. Koliko je teško naći, prilikom pisanja, idealan odnos između ličnog i političkog, privatnog i javnog?
Zanimaju me, čak i fasciniraju, odnosi. Volim posmatrati, nekad i isuviše analizirati. Partneri, partnerice, roditelji, djeca, ljubavnice i ljubavnici, prijateljice, sestre, braća – cijela mreža riječi, šutanja, tajni, psovki, istina i laži. Stvarnost nije izolovana, ne mogu ja sada reći da to što živim u Sarajevu, pitam se da li će se novine prodati u školama jer je u dva kantona trenutno štrajk ili će nam tiraž vratiti u redakciju, pa će mi onda kasniti plata ili će biti manja, pa ću morati mnogo više pisati za druge novine da bih namaknula manjak kako bih platila produženi boravak za sina, jer ako je on kući, ja ne mogu raditi, i da sve to ne utiče na moj odnos sa partnerom, djecom ili prijateljicama. Hoćemo li moja prijateljica i ja otići na pozorišnju predstavu i u miru je gledati, dok nekoliko metara od nas bijesni radnici pale baklje, zvižde ili plaču? Odnosi jesu kompleksni, a stvarnost je ta koja ih upliće i raspliće. 

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 15.2.2014) 

среда, 05. фебруар 2014.

Odjeci i reagovanja u svetu pop muzike (Usputna zapažanja)


Tekst koji čitate je zapravo derivat jednog seminarskog rada (preciznije, studije slučaja) koji sam pisao na fakultetu. Student sam na Master programu rodnih studija (feministkinja si ti, takav sam i ja, zato sam te, dušo, zavoleo ja), koliko god to delovalo neobično kada se pročitaju mnogi tekstovi na ovom blogu iz kojih je nemoguće ne primetiti koliko se ložim na mačističke pojave kao što su rokenrol ili američki film.

No, važno mi je da još na početku naglasim da sam do teme seminarskog rada zapravo došao tek iz trećeg pokušaja. Prvobitna ideja mi je bila da pišem o hajci koja je početkom devedesetih u Hrvatskoj vođena na književnicu Dubravku Ugrešić (kada je, zajedno sa još nekim autorkama poput Slavenke Drakulić, bila javno prokazana kao „veštica“ jer je ustala protiv rastućeg hrvatskog nacionalizama – na sličan način su, recimo u Beogradu, u tom vremenu tretirani autori poput Mirka Kovača, Bore Ćosića itd). No, ubrzo sam shvatio da je do originalnih medijskih dokumenata iz tog perioda jako teško doći, prvenstveno zbog činjenice da je danas Jugoslavija iz krajnje besmislenih razloga podeljena na šesto ili sedam (zavisno od toga da li obitavate na planeti Zemlji ili u Demokratskoj stranci Srbije) nesimpatičnih državica. Posle svog prvog abortusa u svetu pisanja studija slučajeva, druga ideja mi je bila da pišem o životu Virdžinije Vulf, meni na neobičan način drage književnice. No, shvatio sam da i to nema previše smisla – ovaj zicer od teme bi se sveo na puko prepričavanje već hiljadu puta ispisanih opštih mesta; tek bi se ponegde kvazifrojdosvki prokenjao o odnosima u njenoj porodici ili o njenoj nejasnoj seksualnosti, te bi tekst vrlo verovatno bio i pomalo bljutav, a ne samo neoriginalan. Onda mi je na um pala ideja koju sam prvobitno percipirao kao nekakvu svoju intimnu polušalu - „Zašto ne bih napisao fakultetski rad o pop pevačici Majli Sajrus?“ Međutim, sama činjenica da u prvom trenu sebe nisam ozbiljno shvatio govori sasvim jasno koliko je moj zarobljeni um, što bi rekao Česlav Miloš, ogrezao u suvi akademizam i elitistički pogled na svet. Zaista, zašto lik i delo Majli Sajrus ne bi bili podjednako releventni za analizu kao Dubravka Ugrešić ili Virdžinija Vulf? Svakako, ne želim time da poredim njihova umetnička ostvarenja. Uostalom, u čemu je svrha porediti književnice i pop pevačice - to bi bilo kao da poredimo da li Zidan igra bolje fudbal ili Džordan košarku. No, kada je već tako, zašto onda zauzeti prezriv stav prema nečemu samo zato što ne spada u domen visoke kulture/umetnosti i kao takvo se ne preporučuje za suvoparne Times New Roman – prored 1,5 tekstualne analize? „Savremena popularna kultura je komercijalno proizvedena, i to je 'notorno saznanje' na kome studije kulture grade svoj pogled na popularnu kulturu: 'moramo započeti od ovde i sada, i prihvatiti činjenicu da svi mi živimo u svetu u kome dominira multinacionalni kapitalizam i da će se to nastaviti u bliskoj budućnosti' (Storey, 2003, 81). Na taj način se preokreće klasični kritički stav prema industriji kulture kao sredstvu pretvaranja ljudi u robu, u korist ideje da ljudi pretvaraju proizvode industrije u svoju popularnu kulturu koja služi njihovim interesima. Uključena u sistem kapitalističke proizvodnje i potrošnje, popularna kultura kao pojam počinje da se odnosi na svakodnevni život različitih društvenih grupa, tako da se pojam kulture svakodnevice danas naizmenično koristi s pojmom popularne kulture“, piše Jelena Đorđević u svojoj knjizi „Postkultura - Uvod u studije kulture“. Dakle, sada kada sam pribavio i akademsko opravdanje za to što ću se baviti slučajem jedne pop pevačice (Dobar dan, ja se zovem Bojan Marjanović i trebalo je ja da osnujem Birmingemsku školu, samo što me za malo pretekao Rejmond Vilijams), mogao bih zaista tome i da se posvetim. Uostalom, ovaj predugački uvod opterećen „ja“ konstrukcijama neće hteti više da trpi nijedna kvalitativna metoda ovog našeg dunjaluka, uprkos svojim najboljim feminističkim namerama.


Majli Sajrus je trenutno jedna od najpopularnijih pop zvezda. Pripada grupi onih pop zvezda koje su „odrastale“ na muzičkoj sceni – naime, od svoje dvanaeste godine Majli Sajrus je bila prepoznata širom sveta kao junakinja TV serije „Hana Montana“ (seriju je u proseku po epizodi pratilo četiri miliona gledalaca u SAD-u). Kako to obično biva, serija se raširila u niz derivata poput muzičkih albuma, filmova, a Majli je postala i ostala slatka, mala, hrišćanski odgojena, omiljena američka curica. Naprosto, to je jedan od ženskih modela koji se nudi u patrijarhalnom ustrojstvu pop kulture i pop mašinerije – biti mlada, talentovana i uspešna, ali u isto vreme sačuvati i imidž nevine, dobroćudne devojke iz kraja začinjene mrvicom bezazlenog seksipila na tragu Nabokova i njegove Lolite (doduše, očišćene od požude i subverzije). Međutim, ono što je važno za ovaj tekst i ovu analizu je činjenica da je Majli Sajrus odlučila u 2013. da promeni svoj imidž. Ta njena promena, odluka da iz jednog popkulturalnog obrasca uleti u neki drugi, najbolje se vidi kroz spot za njen veliki hit „Wrecking ball“.


Naime, sam spot i neki komenatari na njega čine ključno mesto ove analize – on najbolje reprezentuje promenu imidža Majli Sajrus i kroz reakcije na njega se vidi kako društvo reaguje na nečiju identitetsku promenu, pogotovo ako je taj neko plošna ikona naše kulture svakodnevice i kao takav nije institucionalno zaštićen od sočne pljuvačine kojoj je svetina sklona. Naime, „Wrecking ball“ je tek još jedan konfekcijski hit sa pokretne trake pop numera, međutim, spot je nešto neobičniji. Svoju dugu, barbikastu plavu kosu pevačica je skratila i napravila nekakvu neopank frizuru, našminkana je drugačije, međutim, ono što je izazvalo burne reakcije i, prvenstveno, moralno zgražavanje palanke jeste činjenica da se pevačica u spotu pojavljuje obnažena i da je tako naga obgrlila lanac od kugle za rušenje zidova (wrecking ball ), kao i scene u kojima pevačica liže čekić za rušenje zidova, vrlo jasno praveći aluzije na stereotipne predstave pornografskog oralnog seksa. Spot je postao apsolutni internetski hit i do trenutka pisanja ovog teksta na sajtu YouTube ovaj video je pregledan impozantnih 514 494 785 puta. 

Koliko je video postao popularan i koliko je postao omiljeno opšte mesto za zgražavanje ili ismevanje navodno iznenadnog bujanja „promiskuitetne“ seksualnosti pevačice, govori i to da je u nepunih pet meseci od kada je spot Majli Sajrus objavljen snimljen čitav niz, manje ili više, uspešnih parodija na njen spot od kojih neke takođe beleže veliku gledanost (između petnaest i trideset miliona). Možda najbizarnija činjenica je da se u akciju ismevanja i parodisanja Majli Sajrus uključio i poznati porno-glumac Ron Džeremi koji se našao pozvan da snimi sebe kako se obnažen ljulja na kugli i kako liže čekić, sve kvaziduhovito ukazujući na strašne ili, makar, glupe stvari koje radi Majli Sajrus. Zaista, teško je i pomisliti da je možda i sam Ron Džeremi tokom višedecenijske karijere u industriji seksa snimio i ponešto skaradnije scene od - možeš misliti - lizanja čekića, te mi, u tom smislu, zaista ne pada na um relevantnija osoba za ismevanje jedne dvadeset i jednogodišnje pop zvezde. Već čujem gomilu pubertetlijskih pundravaca kako se kikoću gledajući brkatog kuronju kako se sprda na račun Majli Sajrus. Neko od njih će se već dosetiti i kako maloj očito fali ozbiljan „muški“ tretman, te da bi to mogao, u njihovo ime, da obavi Džeremi Ron. Fascinantna je i, za ljude upućune u tajne psihologije, zahvalna za analizu ta opčinjenost kurcem koju - skriveni u tamnim prostorijama internetskih, patrijahalnih niša - emituju muškarčići, ti moralni divovi i estetski giganti, zgroženo zabavljeni malom Majli Sajrus.


Međutim, posebno interesantne reakcije su došle od dve starije koleginice mlade pevačice – Šinejd O'Konor i Amande Palmer. Prva od njih, Šinejd O'Konor osetila se pozvanom da – budući da je Majli Sajrus u nekom intervjuu izjavila da je spot za pesmu „Wrecking ball“ nastao pod uticajem njenog spota „Nothing compares to you“ – ukaže mladoj zvezdi na stranputicu kojom je krenula. O'Konor je otvoreno pismo Majli Sajrus objavila na svom sajtu, a potom je isto objavio i britanski Guardian, kao i čitav niz drugih medija. I, čini se, u ovom „ozbiljnom“ obraćanju nekoga ko nominalno dolazi iz „kvalitetnijih“ krugova pop muzike u odnosu na one u kojima radi Majli Sajrus više se vidi koliko pop okviri mogu biti banalni nego u bilo kom spotu u kojem defiluju obnažene pevačice. Valja se ovde setiti američkog pisca Dona DeLila koji na jednom mestu tvrdi „Pop kultura se surovo sveti svima onima koji je preozbiljno shvate“ jer je to upravo ono što se desilo Šinejd O'Konor. Naime, osnovna teza njenog pisma je da Majli Sajrus, ako želi da drži do svog umetničkog integriteta, ne bi trebalo da „prostituiše“ svoju lepotu i mladost, te da ne treba da pristaje na igru koju nameću muškarci oko nje. Na prvi i ekstremno površan pogled ovaj argument može delovati u redu – gotovo feministički ispravan i saosećajan – međutim, O'Konor upada u niz problematičnih stereotipa (na koje će u svom odgovoru na ovo pismo ukazati i Amanda Palmer). Naime, O'Konor na jednom mestu kaže i ovo, sve u želji da spase telo mlade Majli od eksploatacije - „Tvoje telo je za tebe i tvog dečka“. Osim što je ovaj iskaz latetno diskriminatoran jer pretpostavlja nečiju imanentnu heteroseksualnost, on sa druge strane nosi još jednu vrlo problematičnu poruku – tvoje telo je stvar tvoje privatnosti, tvojih famoznih (i u Srbiji često pominjanih) „četiri zida“ i nemaš pravo da sa njim radiš ama baš šta god želiš u javnoj sferi. Šinejd O'Konor navodi, krajnje skromno, sebe kao primer ispravnog ponašanja u tom groznom svetu pop muzike, tvrdeći kako bi radije da se o njoj sudi na osnovu njenog talenta, a ne osnovu njenog izgleda. Morao bih biti ciničan na ovom mestu, ali mi je zaista teško da poverujem da Šinejd nije svesna da je i danas, par decenija posle vrhunca njene popularnosti, u kulturi svakodnevice ona ipak percepirana kao ona „ćelava pevačica“ (Jonesko, oprosti, nije namerno) koja uz to još ima i divne zelene oči. Naprosto, logika masovne i pop kulture je takva – ona najčešće ne podleže ozbiljnim čitanjima kojima bi se nadali neki autori (poput Šinejd O'Konor). Čak bi se moglo reći i da je dobro što je tako jer ako u nečemu leži potencijal pop kulture, onda je to u tome da povremeno uspeva da bude osvešćujuća kontrateža okoštalom i korumpiranom tradicijom zagađenom modelu elitne kulture.



Amanda Palmer to vrlo dobro shvata i njen „liberalni“ odgovor na prigovor Šinejd O'Konor je dobar pokazatelj toga na koji način pop kultura može biti i emancipatorska, pogotovo u feminističkom ključu. Naprosto, ono što ona tvrdi je da je isključujuća distinkcija između, sa jedne strane, seksualno privlačnog imidža zarad dobijanja pažnje muškaraca i, sa druge strane, izbegavanja seksualnosti naprosto lažna. Polje je dovoljno otvoreno za sve, veli ona i još dodaje „Želim da živim u svetu u kome Majli ili bilo koja druga muzičarka može da ludački vrti zadnjicom u dvadesetoj godini, da bude potpuno pokrivena hipi haljinom u trideset i sedmoj godini, zatim da se u četrdeset i sedmoj oblači u lateks koji sve otkriva i da, konačno, pozira polugola u pedeset i sedmoj godini na naslovnici Rolingstouna kao Kit Ričards i kompanija i da za sve to dobije APLAUZ jer se osećano prirodno u svom telu“. Iako ne koristi teorijsku feminističku retoriku, Amanda Palmer ovim ukazuje na bitnu stvar u političkom delovanju ženskog pokreta – naprosto, argumenti koje poteže Šinejd O'Konor se moraju odbaciti jer feminizam ne bi trebalo da, pa ni posredno, flertuje sa konzervativizmom. Jednostavno, temeljne ideološke pretpostavke ova dva svetonazora su nepomirljivo suprotstavljene. Možemo kritikovati spot Majli Sajrus iz bilo koje perspektive, možemo govoriti o umetničkoj inventivnosti ili neinventivnosti, možemo raspravljati o tome da li je svojim korišćenjem seksualnosti napravila odmak u odnosu na patrijarhalni model korišćenja iste ili ne, možemo se pitati da li njen čin na bilo koji način može biti subverzija budući da je već upregnut u kapitalističku mašineriju, možemo diskutovati o čemu god želimo ali, gotovo da je jedina stvar koja - iz feminističke, ali i šire gledano jedne nekonzervativne, levičarske pozicije - ne bi smela biti argument upravo ovaj koji poteže Šinejd O'Konor. Naprosto, ako oni koji govore i delaju načelno suprotstavljeni konzervativnim moralnim uzusima neprikladnim smataraju golotinju i javno isticanje seksualnosti, šta onda možemo očekivati od desničarskih tradicionalista? U tom smislu, lako je recimo, pretpostaviti, šta bi Amanda Palmer rekla – a i šta bih ja, kao autor ovog teksta, rekao – na polemiku o pornografiji koja postoji u feminističkim krugovima. Da budemo precizni i lascivni, nisu obnažene pičke/kurčevi ono što mejnstrim porno produkciju čini uglavnom neprihvatljivom, nego upravo kontekst u koje se ti delovi tela stavljaju. A taj kontekst je, vrlo je to dobro poznato, najčešće takav da je cilj filmovane penetracije potpuna dominacija i kontrola nad ženskim telom. Kratak i koncizan odgovor i na polemiku oko pornografije, a i na čitavu izmišljenu moralnu paniku oko video spota Majli Sajrus daje Palmer u završnom delu svog teksta - „Dajmo mladim ženama pravo oružje kojim mogu da se bore kada obnažene ulaze u bitku umesto što ih šaljemo natrag u kuću i teramo ih da obuku neko prokleto odelo na sebe“.



Iako na prvi pogled ova tema može delovati kao tek još jedna poluzanimljiva pričica iz efemerne svakodnevice, čini mi se da se kroz nju lome neka važna pitanja, kako za feministički pokret, tako i ona koja se tiču shvatanja popularne kulture. Nema prevelike razlike između onih moralnih paničara koji su sredinom pedesetih nepristojnost i preteranu seksualnu energiju nalazili u pomeranju Elvisovih kukova u odnosu na one koji danas to vide u obnaženosti i tobožnjoj opscenosti Majli Sajrus – svejedno da li ti prigovori dolazili iz muške, ismevačke pozicije ocvalog porno glumca ili iz kvazifeminističke „majčinske“ pozicije Šinejd O'Konor (ona je zaista, bez imalo blama, napisala u svom pismu kako se mlađanoj Majli obraća „u duhu majčinstva i ljubavi“). Naravno, ovo ne znači da će Majli Sajrus pokrenuti pop revoluciju kakvu jeste pokrenuo Elvis – uzeći u obzir prosečnost i neupečtaljivost njene muzike, svi su izgledi da neće. Ali njen slučaj je indikativna slika palanke koja se ženskog dostojanstva doseti tek onda kada obnažene sise i dupe izlete na svetlo dana. Pitam se, gde su svi ti zabrinuti ili zgađeni glasovi bili svih onih godina kada je mašinerija od Majli Sajrus pravila lutku u patrijarhalnom, dečijem izlogu? Naravno da ih nije bilo nigde – moralni paničari su banalna bića, njih uspeva da uznemiri samo golotinja. Do konteksta im je, ipak, teško da dobace.

Uspjeti možemo jedino ako neprestano rujemo (intervju - Srećko Horvat, teoretičar i aktivista)


Srećko Horvat, filozof i aktivista iz Hrvatske, januarski je gost književne rezidencije koju organizuje festival Krokodil. Neposredno posle beogradske i novosadske promocije njegove knjige „Šta Europa želi?“ (nastale u ko-autorstvu sa Slavojem Žižekom) razgovarali smo sa Horvatom o tome šta Hrvatskoj i Srbiji donosi EU, o stanju u kome se nalazi levica na ovim prostorima, kao i o mnogim drugim stvarima kojima se ovaj autor bavi.

Uprkos tome što je na srpskom književnom tržištu objavljena samo jedna vaša knjiga, beogradska promocija je bila dupke puna. Koliko se vama čini da je važno održavanje jugoslovenskog kulturnog prostora?
photo: Robert Crc
Znate da menadžeri u svojim motivacijskim govorima nerijetko spominju da kineska riječ za krizu istovremeno označava i opasnost i mogućnost. Svaka kriza je za njih nova mogućnost da netko strpa još koji milijun u džep. Nedavno je Oxfam donio izvještaj po kojem svega 85 ljudi ima više novca od 3,5 milijarde čovječanstva. Pazite, mala gomilica ljudi koja stane u jedan autobus ima više novca od polovice čovječanstva. No kriza je i istovremeno i mogućnost da se ovakav sustav, koji iz temelja nije ni pravedan ni održiv, dovede u pitanje. I stoga ne čudi interes beogradske publike. Još se i poklopio ne samo s nedavnim ulaskom Hrvatske u EU, nego i otvaranjem pregovora Srbije i EU. A upravo o tome što se dogodilo Sloveniji i što se događa u Hrvatskoj govori i knjiga „Što Europa želi?“. Jugoslavenski kulturni prostor nikada nije ni propao, održavali su ga neki od najvjerodostojnijih ljudi s ovih prostora, poput nedavno preminulog Mirka Kovača recimo, ili mladih aktivista koji se trenutno bore protiv izmjena Zakona o radu i u Hrvatskoj i u Srbiji. Na neki način, povezuju nas upravo slični problemi. A unatoč tome neki nas žele uvjerit da je Slovenija ulaskom u EU otišla s Balkana, da je nova granica između Europe i Balkana sada između Hrvatske i Srbije, pa je Balkan uvijek ondje gdje nismo mi. Kao u onim stihovima američkih repera „Možeš napustiti geto, ali geto neće napustiti tebe!“
Kako vam se čini beogradska kulturno-politička klima u odnosu na zagrebačku, prvenstveno gledajući kroz vizuru jednog levičarskog aktiviste i teoretičara?
Srbija i Hrvatsku su sličnije no što se misli. Uzmite samo izmjene Zakona o radu. I kod nas i kod vas gotovo istovremeno dolazi do ostvarenja vlažnih snova donedavnog premijera Italije, Marija Montija. Čovjeka koji je prije radio za Goldman Sachs, dakako. To je ideja da nitko više neće imati fiksan posao, čeka nas „fleksibilnost“, što zapravo znači bezgranično snižavanje cijene rada zbog rastuće rezervne armije radnika, otpuštanje trudnica, produljenje radnog tjedna, ukidanje godišnjih, pa i ukidanje mirovina. Ili uzmite Grad na vodi. I u Hrvatskoj svako malo, najčešće pred izbore, imate famu o stranim investitorima koji će izvući zemlju iz krize. A pritom si nitko ne postavlja pitanje što će nam još luksuznih hotela i shopping-centara, što je s javnim sadržajima, a kamoli što je s industrijom i domaćom proizvodnjom?
Kakvu tu ulogu igra činjenica da je ipak važna distinkcija to što je Hrvatska sada članica Evropske unije?
Braća Marx ovako daju savjet jednom čovjeku koji ima poslovne probleme „Ako imaš poslovne probleme, angažiraj odvjetnika. Tada ćeš imati još više problema, ali barem ćeš imati odvjetnika“. Tako je nekako za Hrvatsku u Europskoj Uniji, a isto je i za Srbiju. Ako imate problema, uđite u EU. Tada ćete imati još više problema, ali barem ćete biti dio kluba. U Hrvatskoj i dalje jača nacionalizam, cijene goriva i struje su porasle, gomilaju se dugovi, pravni sustav ne funkcionira, korupcije je sve više, ali barem smo dio EU.
photo:Robert Crc
Gledajući čitav jugoslovenski prostor, da li se čini da je prostor političke levice temeljeno kontaminiran korumpiranim kvazilevičarskim mejnstrim strankama?
Iznova možete usporediti Srbiju i Hrvatsku. Situacija je, doduše, malo različita, ali i u jednoj i u drugoj zemlji ono što se zove ljevica u mejnstrimu nema nikakve veze s pravom ljevicom. Kod nas su tzv. socijal-demokrati još radikalniji desničari kada se radi o ekonomiji nego vlada HDZ-a, a kod vas se ljevičarima još uvijek smatraju ljudi poput Miloševića, dok će vas u EU uvesti nekadašnji nacionalisti. Podjela na ljevicu i desnicu u političkom mejnstrimu više ne postoji, vidimo da je i jednima i drugima samo do para i da su im ekonomske politike zapravo iste.
Da li više nade u „čišćenju“ tog prostora vidite kroz stranačko delovanje ili kroz delovanje levičarskog pokreta?
Oprezan sam s terminima poput „čišćenja“, jer znamo kako su raznorazna „čišćenja“ na ovim prostorima završavala. No odgovor na vaše pitanje nije jedno ili drugo, već – i jedno i drugo! Više od svega, za promjenu trenutačne političke paradigme, potrebno je imati i jak pokret, na ulicama i trgovima, na fakultetima i u fabrikama, ali istovremeno nužno je i stranačko djelovanje. Zapravo, ono što nam treba više nego ikad jest ono što je Antionio Gramsci zvao „kulturnom hegemonijom“. Vidjeli smo da nas ideja tranzicije nije dovela do svjetla na kraju tunela, nego smo došli do kraja tunela, a svjetlo su taman ugasili zbog „mjera štednje“. Jedino što nas još može spasiti jest da iznova promislimo ne samo greške iz prošlosti, nego i mogućnosti koje još nismo iskušali. Stvar je u tome da prestanemo vjerovati u svjetlo na kraju tunela, nego da poput Hegelove krtice iz njegove „Filozofije prava“ shvatimo da možemo uspjeti jedino ako neprestano rujemo. 

(intervju objavljen u dnevnom listu "Danas", 29.1.2013.)