Elegija za žrtve istorije - IZ BIBLIOTEKE - Aleksandar Hemon, "Projekat Lazarus" (V.B.Z. Zagreb, 2009.)

„Poučen sestrinim iskustvom, kada me pitaju 'Šta si ti?', često sam u iskušenju da ponosno odgovorim 'Ja sam pisac'. Ipak rijetko to i učinim, jer ne samo da zvuči pretenciozno blesavo nego je i netačno - ja se osjećam piscem samo kada pišem. I tako onda odgovorim da sam komplikovan. Također bih htio dodati da sam ja, možda prije nego bilo šta drugo, gomila pitanja bez odgovora, skupina drugih ljudi. Htio bih reći da je možda prerano za zaključke.“ Ovako piše na Aleksandar Hemon u svom poslednjem, nefikcionalnom delu „Knjiga mojih života“. No, ovaj citat, premda je reprezentativan, tek je jedan od mnogih koji ukazuje na osnovne motive koji se provlače u književnom svetu Aleksandra Hemona - bilo da se radi o fikciji ili ne. Naime, identitet, njegovo raspadanje i ponovno sastavljanje, lociranje čvornih tački koje identitet čine u isto vreme i važnim i varljivim u životu svakog pojedinca – stvari su kojima se ovaj autor opsesivno bavi.

Iako povezivanje biografije autora sa njegovim delom katkad može biti puk senzacionalistički potez, u slučaju Aleksandra Hemona ipak moramo ukazati na neke važne biografske činjenice. Naime, Hemon je rođeni Sarajlija koga je rat na području bivše Jugoslavije „zatekao“ u SAD, te je tamo i ostao, a potom i počeo da se bavi književnošću pišući na engleskom, nematernjem jeziku. Dakle, jasno je da perspektiva iz koje piše svoja dela u dobroj meri uticala kako na njihov motivacioni, tako i na sentimentalni okvir - Hemonovi likovi se stalno šunjaju u stvarnosti koja je nedostatna mentalne slike života koju sebi projektuju, bilo da se ta slika odnosi na izgubljeni ideal prošlosti ili nedostižni ideal budužnosti. Stvarnost Hemonovih likova puna je svojevrsnih identitetskih rupa preko kojih su nakačene zakrpe, ali sve one, ma koliko bile vešto izrađene, ipak su zakrpe i po rečničkoj definiciji nedovoljne za saniranje identitetskih ožiljaka.

Aleksandar Hemon (1964 - )

Verovatno najvažnija Hemonova knjiga je „Projekat Lazarus“, briljantni roman u kom se vešto služi temeljnim postmodernističkim zahvatom korišćenja već postojećih dokumenata na osnovu kojih gradi svoju priču. Naime, u romanu se prate dva paralelna toka - jedan se plete oko ubistva Lazarusa, istinite priče o mladom evropsko-jevrejskom imigrantu koji je u SAD lažno optužen za anarhizam, dok je u drugom glavni lik pisac (neskriveni alter-ego samog Hemona) koji istražuje priču o Lazarusu, ali i o vlastitom „komplikovanom“ bosansko-ukrajinskom poreklu.

Besmisleno bi bilo se sad upuštati u detaljno prepričavanje romana, ali zato je važno naglastiti da Hemon, igrajući se sa tekstom i mogućnostima koje pruža okvir koji je izabrao, maestralno problematizuje odnos ksenofobične većine i prokazanih Drugih – a uvek imaju neki prokazani Drugi, pa makar to bili anarhisti i imigranti tu Americi početkom XX veka ili ljudi nešto tamnije boje kože u istoj toj Americi početkom XXI veka. Nažalost, i svi mi, stanovnici nesretnih jugoslovenskih derivata, imamo mnogo iskustva sa isključivanjem Drugih na osnovu besmisleno proizvoljnih odrednica kao što su vera, nacija ili već nekog drugog identitetskog tora za uterivanje ljudi. „Dom je tamo gde neko primeti da te nema“, kaže Hemon u ovoj knjizi, te pišući „Projekat Lazarus“, on zapravo ispisuje romanesknu elegiju za sve one koji su usled siledžijskog galopiranja Istorije taj dom, i u bukvalnom i metafizičkom smislu, nepovratno izgubili, te sad bauljaju po svojim vlastitim postapokaliptičnim postživotima, u potrazi sa izgubljenim kontinuitetom. Neki od njih su hiljadama kilometara daleko od onoga što im je nekad bio dom, a neki se, bogami, ni centimetar nisu makli, ali dom je nestao samo zato što nekim Prvim nije odgovarala nečija Drugost. Nisam siguran da je mnogo pisaca, i u jugoslovenskom i u američkom kulturnom prostoru, koji o tome pišu ubedljivo kao Hemon. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.3.2014.) 

Privatni muzej Čarlsa Simića (prikaz knjige „Gledaj dugo i netremice“ Čarlsa Simića)

U svojoj knjizi „Dijagnoza - patriotizam“, Nenad Veličković na jednom mestu piše i sledeće reči „Esej danas može biti sve, svaka mešavina ličnog i stručnog, poetičnog i logičnog, intimnog i dokumentarnog“. Eseji Čarlsa Simića (kako se to kaže, američkog pesnika srpskog porekla) sakupljeni u knjizi „Gledaj dugo i netremice“ upravo se kreću teritorijom koju, krajnje široko, ograničava ova Veličkovićeva definicija. Svi ovi tekstovi su - iako ih nije teško, makar grubo, međusobno klasifikovati u nekoliko grupa - obojeni tim specifičnim kontrapunktom između ličnog i javnog. Sudaraju se u ovim esejima ta dva sveta čija je krajnja linija razgraničenja zapravo linija ljudskog tela - tela koje nam je valjda najvalidniji dokaz da i sami postojimo u tom velikom svetu koji nas okružuje, ali i da u tom svetu imamo vlastitu posebnost. No, valjalo bi na ovom mestu objasniti podrobnije ovaj izraz „sudaranje“. Naime, nisu ti sudari uvek - pa, nisu čak ni najčešće - označitelji za nekakav sukob, disbalans, nerazumevanje između glasa koji pripoveda i sveta o kom se pripoveda. Naprotiv, Simić u ovoj knjizi pokazuje jednu gotovo dečiju zadivljenost velikim svetom, mogućnostima koje taj svet nosi i svim sećanjima koje on, kao autor ovih nefikcionalnih tekstova, nosi o tom svetu. Međutim, to opet ne znači da autor govori iz nekakve naivne „al' je lep ovaj svet“ perspektive, te naročito ne znači da mu je kritička oštrica tupa onda kada treba da bude najoštrija. Ne, njegova zadivljenost se ogleda u jednoj kunderijanskoj ljubavi prema sitnicama, prema artefaktima nesistematizovanog i neuređenog muzeja svakodnevice koja je, istina, efemerna i trošna, ali opet i sasvim neophodna. Simić ovim tekstovima gradi taj svoj privatni muzej koji je, ako ne otporan, ono barem suprostavljen silovanjima velikih ideoloških i inih narativa.

Kao što smo već na jednom mestu rekli, eseje skupljene u ovoj knjizi je zaista moguće podeliti u nekoliko grupa - zapravo, na prvi pogled, ta podela je vrlo jasna i ona ide linijom poglavlja u knjizi. Tako se u prvoj glavi nalaze verovatno najintimističkiji tekstovi (nije ni čudo što to poglavlje nosi naslov „Zamke sećanja“); u drugom autor ispisuje nekoliko crtica o filmu, prvenstveno o nemom filmu i svom nostalgičnom odnosu prema njemu; zatim, u trećem poglavlju su tekstovi koji su dominantno političkog karaktera i bespoštedna su analiza SAD-a kroz prizmu svetske krize kapitalizma; eseji u četvtoj glavi se uglavnom bave svojevrsnim preisptivanjem mogućnosti teksta i pisanja - bilo da Simić u njima analizira zaboravljenu veštinu pisanja razglednica, bilo da se bavi ranim radovima Emila Siorana; te, naposletku, u petom poglavlju autor prevashodno govori o svom višestrukom i mnogoznačnom odnosu prema poeziji koja je, ipak, dominantni tok njegovog književnog izražavanja.

Čarls Simić (1938 - )

No, iako na prvi pogled ovi tematski okviri deluju poprilično odvojeno, katkad i nedodirljivo, ono što ih vezuje je specifičan diskurs koji Simić osvaja svojim pisanjem - nazovimo ga diskursom „brige za stvarnog čoveka“. Šta to praktično znači? Čarls Simić tekstualno rezonuje kao da sve vreme ima na umu poznati uvid britanskog istoričara Tonija Džada koji kaže da ako nas je XX vek ičemu naučio, to je da savršeni odgovori uvek donose stravične posledice. U tom ključu gledano, Simić ispred sveta ideja - pa, sledstveno tome, i ispred književnosti i ideologije - stavlja stvarnog čoveka, o njemu priča i njemu se, ponekad direktno, ponekad ne, i obraća. Iako je ideološki prostor u SAD-u još uvek dobrano opterećen svojevrsnom demonizacijom levice - te još uvek čitav niz pojmova vezanih za levi deo ideološkog spektra čeka ono što Markuze naziva „lingvističkom terapijom“ - Čarls Simić politički promišlja sa izrazito leve, socijalističke pozicije. Međutim, ovde dolazi do izražaja specifičnost njegovog levičarenja koja se, između ostalog, i ogleda u toj „brizi za stvarnog čoveka“. Dakle, za razliku od evropskih, bradatih instant levičara koji svoj svetonazor dokazuju papagajskim ponavljanjem simplifikovanih, antiglobalističkih parola (u koje svakako, kao možda i najfrekvetnija, spada i parola o zloj Americi koju valja mrzeti - zašto? zato!), Simić piše izrazito kritičke tekstove o politici SAD-a, vrlo potkovane, ali i sa jednom dozom specifične zdrave sentimentalnosti. To je pogotovo vidljivo u tekstu koji, po mom sudu, zauzima centralno mesto u ovoj knjizi, a u pitanju je tekst „Dnevnik“ u kome autor - vešto balansirajući između potrebe da secira društvo, ali i potrebe da održava intimnu dnevničku formu - ispisuje kompoziciono briljantno osmišljenju ličnu kartu savremene Amerike. Naprosto, Simić jako dobro poznaje zajednicu koju kritikuje jer, zamislite. živi u njoj i njen je deo. U tom smislu, Amerika u njegovim tekstovima nije tek omraženi, zli entitet, zgodna mentalna projekcija nekakvog ludog ideološkog vulkana iz kog izbija neoliberalna lava koja kosi ostatak poštenog i iznenađenog sveta. Naprotiv, Amerika je za Simića vrlo stvarna zemlja u kojoj siromašni nemaju mogućnost da se leče, zemlja u kojoj svakog dana umiru javne biblioteke i zemlja čiji je politički sistem faktično u celini zavistan od interesa krupnog kapitala. Pisac razume „brige stvarnog čoveka“ jer mu je, sa jedne strane, stalo do budućnosti zajednice o kojoj piše, ali sa druge strane je i kao svoj mehanizam u pisanju razvio taj „nagon“ da priče usmerava na ljude, a ne na mentalne koncepte. I kada se odmaknemo od sfere Simićeve političke esejistike, pa se prebacimo na primer na dugački esej o ranim Sioranovim radovima, vidimo kako je Simiću stalo da Siorana „čoveka“ odbrani od njegovog mladalačkih, ideoloških zabluda.

Kundera na jednom mestu piše da u vreme kada je politika postala religija, roman vidi kao poslednji oblik ateizma. Čarls Simić ovom knjigom proširuje tu definiciju slavnog češkog pisca i na polje eseja, koji se pokazuje takođe zgodnom platformom za „ateizam“, zgodnom platformom za odbranu osnovnih ljudskih prava na čišćenje svakodnevice od ideoloških nanosa. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 15.3.2014.) 

Čega je ime Bukovski? - IZ BIBLIOTEKE - povodom 20 godina od smrti Čarlsa Bukovskog

Juče, devetog marta, navršilo se tačno dvadeset godina od kada je Čarls Bukovski otišao sa ovog našeg ludog dunjaluka. U duhu te godišnjice koja navodi na promišljanje njegovog lika i dela, vredi postaviti pitanje iz naslova - čega je ime Bukovski? Šta sve potpada pod njegov simbolički šinjel? Da li je on samo naborano, matoro lice sa buvljačkih majica i postera? Da li je on tek omiljeni pisac rokera koji ne vole previše da čitaju, ali im je intelektualno nezgodno da nemaju odgovor na ovo leksikonsko pitanje? Da li je na sebe pažnju skrenuo pre ikonografijom nego suštinom? Da li je on tek još jedan izdanak mačističke tradicije u anglosaksonskoj literaturi i, kao takav, zgodna meta feministkinjama? Da li se njegova dela mogu opisati tako da u njima - kao što je to napisao u jednom starom tekstu Teofil Pančić, istina, preterujući pomalo zarad argumenta - „čiča pije, pa j..., pa škrto filozofira, pa mokri, pa opet pije, pa... nikad kraja“?

Na sva se ova pitanja, manje ili više, može dati potvrdan odgovor, ali to ne znači da smo ni blizu kraja priče o Bukovskom. Naime, svi bi ti potencijalni potvrdni odgovori stajali kao neoborivi argumenti u dokazivanju teorije kako on „i nije baš neki pisac“ da sam Bukovski nije razvio savršeni - nazovimo ga patetično - književnoživotni odbrambeni mehanizam protiv tih argumenata. U jednom intervjuu, na pitanje zašto sebe toliko degradira u svojim pričama, ovako odgovara „Tako. Zato što osećam da sam skoro sve vreme u životu kreten. Ako sam kreten, onda to treba i da kažem. Ako ja to ne učinim, neko drugi će. Ako ja to učinim prvi, onda će drugi biti razoružani.“ U ovim rečima je koncetrovana njegova odbrambena strategija - naime, Čarls je Bukovski doveo istinsko i iskreno samopreispitivanje (pa, neretko i samoprezir) u svojoj literaturi na toliko visok nivo da je zapravo gotovo onemogućio ikoga da ga svrsishodno kritikuje. Naime, šta god bi neko imao reći - i protiv Bukovskog kao pisca i kao književnog lika - on je sam već to rekao. I to obično deset puta oštrije i gore nego što bi potencijalni kritičar to uradio. Time je Bukovski obezbedio kredibilitet svojoj perspektivi - otresao je sa svojih rečenica i stihova svako moguće isprazno moralisanje i zato njegove knjige nikada nisu ogrezle u parole i pamflete, već su uvek bile izveštaji iz jednog krajnje specifičnog ugla. Taj ugao je neretko i radikalan i usamljenički, ali, opet, valja se setiti jednog citata iz romana „Kinesko pismo“ Svetislava Basare - „Najstojim da sve posmatram sa strane i to pod najoštrijim mogućim uglom. Što je ugao tuplji - tuplji je i pogled“. Pogled Čarlsa Bukovskog je bio i ovakav i onakav, on se i može i mora analizirati i problematizovati, ali ama baš nikada nije bio tup. Potreban nam je takav žestok kritičarski pogled, neupregnut u sitne i jeftine ideološke trke; potreban nam je takav pogled u svetu koji je još uvek opterećen tekovinama (neo)konzervativizma, u svetu koji se svakodnevno regeneriše u tupom koitusu između kapitalističke instant stvarnosti i „neupitnih“ vrednosti nacija, bogova i ideologije.

Čarls Bukovski (1920-1994)

Kada zamislim neke velike, fiktivne terazije koje određuju da li je neki pisac vredeo ili ne, zamišljam kako na jedan tas kritičari Bukovskog stavljaju milion i jedan argument protiv, a kako na drugom tasu stoji samo taj autentični, oštri, razarajući „pogled“ matorog pokvarenjaka. I znate šta se onda desi? Terazije nepogrešivo pretegnu na stranu „pogleda“ koji vredi više nego svi ti argumenti, a negde se izdaleka čuje duboki glas nekakvog književnog božijeg stvorenja koje kaže „Uprkos svemu, taj Bukovski je bio, jebote, stvarno veliki pisac!“ 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 10.3.2014.) 

Udžbenik profesora Hornbija - IZ BIBLIOTEKE - Nik Hornbi, "High Fidelity" (Plato, Beograd, 2001.)

Da li Nik Hornbi piše laku, pitku, te naposletku „bestselersku“ literaturu? Ako bismo na ovo pitanje morali da odgovorimo sa „da“ ili „ne“ - bez prava na ono čuveno „ali“ - odgovor bi nedvosmisleno bio potvrdan. Iako književnost, usled nemilosrdnog tržišnog pritistika, izbacuje znatne količine fekalnog „bestselerskog“ štiva, to opet nužno ne znači da su i Hornbijeve knjige loše. Vratimo se onda na pomenuto čuveno „ali“ i recimo da je Nik Hornbi, uprkos svojoj popularnosti, odličan pisac u okvirima koje je sebi postavio. Da li su Kafka, Čehov, Markes, Man ili ko već bolji pisci od Hornbija? Naravno da jesu, ali Hornbi je odličan u pisanju knjiga Nika Horbija, a ne u jurenju visokoumetničkih uzora. A osobe koje ne umeju da se tekstom bave onako kako kontekst od njih zahteva, tek su imbecilno-binarni polučitaoci kojima dobra knjiga može da vrti svojom seksi narativnom guzom ispred nosa, oni je ne bi primetili ako nije odštapmana u tvrdim koricama sa zlatotiskom i ne dolazi iz svete kanonske zemlje.

„Nisam rekao da sam zadovoljan svojim životom. Rekao sam da sam dobro, u smislu da nisam prehlađen, da u poslednje vreme nisam doživljavao saobraćajne udese niti bio osuđivan na zatvorske kazne“, reči su koje izgovara Rob Fleming, narator Hornbijevog romana „High Fidelity“ o kome danas govorimo. Upravo ove reči duhovito označavaju tematsko-motivacioni diskurs u koji pisac stavlja svoje likove. Naime, Rob Fleming je još jedan tip koji je previše slušao ljubavnih pop pesama da bi bio istinski cinik, a opet je previše daleko od svojih heroja da bi bio zadovoljan odrazom u ogledalu. Roman „High Fidelity“ donosi nam temeljnu hroniku njegovog ljubavnog života. Klizak je to teren, ali Hornbi se znalački šunja po njemu koristeći iskrenost, duhovitost, autoironiju i apsolutnu nepretencioznost. Narator na jednom mestu crnohumorno kaže da živi u Bosni, to što nema devojku mu verovatno ne bi bio najveći problem, ali on eto, jebi ga, živi u Londonu (podsetimo, roman je pisan u ranim devedesetim) - naravno, to ne znači da je Hornbi nekakav imperijalistički šupak i britanski književni crveni mundir. Ne, to samo znači da je i sam svestan trošnosti teme kojom se bavi i sve vreme joj, vlastitoj temi, izvlači tepih pod nogama. Ali, opet, vrlo dobro zna i da je ljubav, što kaže Predrag Lucić, „kao i sve ljudsko, i trajno prolazna i prolazno trajna, i varljiva i kvarljiva i - na nevolju popravljača svijeta - nepopravljiva“.

Nik Hornbi (1957 - )

„High Fidelity“ je temeljna posveta još jednoj ljubavi - Rob Fleming je vlasnik prodavnice ploča, svi njegovi prijatelji su asocijalni zaluđenici, te smo ovom knjigom svi mi koji pop muziku preozbiljno shvatamo dobili svoje parče Gutenbergovog svemira. Ne znam koliko je ovaj roman prijemčljiv onima - ponekad se u stručnoj literaturi nazivaju normalnim ljudima - koji nisu u stanju da satima razgovaraju o tome koja je najbolja pesma Elvisa Kostela. No, Hornbi je svakako jedan od nas, oduševljen i zbunjen temeljnim čudima života kao što su muzika i ljubav. „Želeo bih da mi život bude kao pesma Brusa Springstina“, kaže narator na jednom mestu. Nije to tek opterećivanje teksta referencama - pop muzika je specifični hram malih priča o ljubavi, prijateljstvu, politici, smrti i svim ostalim pojavama sa pokretne trake zvane Život. Možda Gazda Brus preteruje kada u „No surrender“ kaže da smo više naučili iz trominutnih pop pesama nego u školi, ali čitajući „High Fidelity“ stiče se dojam da je pop muzika stvarno važna obrazovna institucija. U njenom planu i programu, ovaj roman je obavezna literatura bez čijeg poznavanja se ne može dobiti prelazna ocena i zato, dragi moji, knjigu u šake!

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 3.3.2014.)