уторак, 18. март 2014.

Elegija za žrtve istorije - IZ BIBLIOTEKE - Aleksandar Hemon, "Projekat Lazarus" (V.B.Z. Zagreb, 2009.)


Poučen sestrinim iskustvom, kada me pitaju 'Šta si ti?', često sam u iskušenju da ponosno odgovorim 'Ja sam pisac'. Ipak rijetko to i učinim, jer ne samo da zvuči pretenciozno blesavo nego je i netačno - ja se osjećam piscem samo kada pišem. I tako onda odgovorim da sam komplikovan. Također bih htio dodati da sam ja, možda prije nego bilo šta drugo, gomila pitanja bez odgovora, skupina drugih ljudi. Htio bih reći da je možda prerano za zaključke.“ Ovako piše na Aleksandar Hemon u svom poslednjem, nefikcionalnom delu „Knjiga mojih života“. No, ovaj citat, premda je reprezentativan, tek je jedan od mnogih koji ukazuje na osnovne motive koji se provlače u književnom svetu Aleksandra Hemona - bilo da se radi o fikciji ili ne. Naime, identitet, njegovo raspadanje i ponovno sastavljanje, lociranje čvornih tački koje identitet čine u isto vreme i važnim i varljivim u životu svakog pojedinca – stvari su kojima se ovaj autor opsesivno bavi.
Iako povezivanje biografije autora sa njegovim delom katkad može biti puk senzacionalistički potez, u slučaju Aleksandra Hemona ipak moramo ukazati na neke važne biografske činjenice. Naime, Hemon je rođeni Sarajlija koga je rat na području bivše Jugoslavije „zatekao“ u SAD, te je tamo i ostao, a potom i počeo da se bavi književnošću pišući na engleskom, nematernjem jeziku. Dakle, jasno je da perspektiva iz koje piše svoja dela u dobroj meri uticala kako na njihov motivacioni, tako i na sentimentalni okvir - Hemonovi likovi se stalno šunjaju u stvarnosti koja je nedostatna mentalne slike života koju sebi projektuju, bilo da se ta slika odnosi na izgubljeni ideal prošlosti ili nedostižni ideal budužnosti. Stvarnost Hemonovih likova puna je svojevrsnih identitetskih rupa preko kojih su nakačene zakrpe, ali sve one, ma koliko bile vešto izrađene, ipak su zakrpe i po rečničkoj definiciji nedovoljne za saniranje identitetskih ožiljaka.
Aleksandar Hemon (1964 - )
Verovatno najvažnija Hemonova knjiga je „Projekat Lazarus“, briljantni roman u kom se vešto služi temeljnim postmodernističkim zahvatom korišćenja već postojećih dokumenata na osnovu kojih gradi svoju priču. Naime, u romanu se prate dva paralelna toka - jedan se plete oko ubistva Lazarusa, istinite priče o mladom evropsko-jevrejskom imigrantu koji je u SAD lažno optužen za anarhizam, dok je u drugom glavni lik pisac (neskriveni alter-ego samog Hemona) koji istražuje priču o Lazarusu, ali i o vlastitom „komplikovanom“ bosansko-ukrajinskom poreklu.
Besmisleno bi bilo se sad upuštati u detaljno prepričavanje romana, ali zato je važno naglastiti da Hemon, igrajući se sa tekstom i mogućnostima koje pruža okvir koji je izabrao, maestralno problematizuje odnos ksenofobične većine i prokazanih Drugih – a uvek imaju neki prokazani Drugi, pa makar to bili anarhisti i imigranti tu Americi početkom XX veka ili ljudi nešto tamnije boje kože u istoj toj Americi početkom XXI veka. Nažalost, i svi mi, stanovnici nesretnih jugoslovenskih derivata, imamo mnogo iskustva sa isključivanjem Drugih na osnovu besmisleno proizvoljnih odrednica kao što su vera, nacija ili već nekog drugog identitetskog tora za uterivanje ljudi. „Dom je tamo gde neko primeti da te nema“, kaže Hemon u ovoj knjizi, te pišući „Projekat Lazarus“, on zapravo ispisuje romanesknu elegiju za sve one koji su usled siledžijskog galopiranja Istorije taj dom, i u bukvalnom i metafizičkom smislu, nepovratno izgubili, te sad bauljaju po svojim vlastitim postapokaliptičnim postživotima, u potrazi sa izgubljenim kontinuitetom. Neki od njih su hiljadama kilometara daleko od onoga što im je nekad bio dom, a neki se, bogami, ni centimetar nisu makli, ali dom je nestao samo zato što nekim Prvim nije odgovarala nečija Drugost. Nisam siguran da je mnogo pisaca, i u jugoslovenskom i u američkom kulturnom prostoru, koji o tome pišu ubedljivo kao Hemon. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.3.2014.) 

Privatni muzej Čarlsa Simića (prikaz knjige „Gledaj dugo i netremice“ Čarlsa Simića)


U svojoj knjizi „Dijagnoza - patriotizam“, Nenad Veličković na jednom mestu piše i sledeće reči „Esej danas može biti sve, svaka mešavina ličnog i stručnog, poetičnog i logičnog, intimnog i dokumentarnog“. Eseji Čarlsa Simića (kako se to kaže, američkog pesnika srpskog porekla) sakupljeni u knjizi „Gledaj dugo i netremice“ upravo se kreću teritorijom koju, krajnje široko, ograničava ova Veličkovićeva definicija. Svi ovi tekstovi su - iako ih nije teško, makar grubo, međusobno klasifikovati u nekoliko grupa - obojeni tim specifičnim kontrapunktom između ličnog i javnog. Sudaraju se u ovim esejima ta dva sveta čija je krajnja linija razgraničenja zapravo linija ljudskog tela - tela koje nam je valjda najvalidniji dokaz da i sami postojimo u tom velikom svetu koji nas okružuje, ali i da u tom svetu imamo vlastitu posebnost. No, valjalo bi na ovom mestu objasniti podrobnije ovaj izraz „sudaranje“. Naime, nisu ti sudari uvek - pa, nisu čak ni najčešće - označitelji za nekakav sukob, disbalans, nerazumevanje između glasa koji pripoveda i sveta o kom se pripoveda. Naprotiv, Simić u ovoj knjizi pokazuje jednu gotovo dečiju zadivljenost velikim svetom, mogućnostima koje taj svet nosi i svim sećanjima koje on, kao autor ovih nefikcionalnih tekstova, nosi o tom svetu. Međutim, to opet ne znači da autor govori iz nekakve naivne „al' je lep ovaj svet“ perspektive, te naročito ne znači da mu je kritička oštrica tupa onda kada treba da bude najoštrija. Ne, njegova zadivljenost se ogleda u jednoj kunderijanskoj ljubavi prema sitnicama, prema artefaktima nesistematizovanog i neuređenog muzeja svakodnevice koja je, istina, efemerna i trošna, ali opet i sasvim neophodna. Simić ovim tekstovima gradi taj svoj privatni muzej koji je, ako ne otporan, ono barem suprostavljen silovanjima velikih ideoloških i inih narativa.
Kao što smo već na jednom mestu rekli, eseje skupljene u ovoj knjizi je zaista moguće podeliti u nekoliko grupa - zapravo, na prvi pogled, ta podela je vrlo jasna i ona ide linijom poglavlja u knjizi. Tako se u prvoj glavi nalaze verovatno najintimističkiji tekstovi (nije ni čudo što to poglavlje nosi naslov „Zamke sećanja“); u drugom autor ispisuje nekoliko crtica o filmu, prvenstveno o nemom filmu i svom nostalgičnom odnosu prema njemu; zatim, u trećem poglavlju su tekstovi koji su dominantno političkog karaktera i bespoštedna su analiza SAD-a kroz prizmu svetske krize kapitalizma; eseji u četvtoj glavi se uglavnom bave svojevrsnim preisptivanjem mogućnosti teksta i pisanja - bilo da Simić u njima analizira zaboravljenu veštinu pisanja razglednica, bilo da se bavi ranim radovima Emila Siorana; te, naposletku, u petom poglavlju autor prevashodno govori o svom višestrukom i mnogoznačnom odnosu prema poeziji koja je, ipak, dominantni tok njegovog književnog izražavanja.
Čarls Simić (1938 - )
No, iako na prvi pogled ovi tematski okviri deluju poprilično odvojeno, katkad i nedodirljivo, ono što ih vezuje je specifičan diskurs koji Simić osvaja svojim pisanjem - nazovimo ga diskursom „brige za stvarnog čoveka“. Šta to praktično znači? Čarls Simić tekstualno rezonuje kao da sve vreme ima na umu poznati uvid britanskog istoričara Tonija Džada koji kaže da ako nas je XX vek ičemu naučio, to je da savršeni odgovori uvek donose stravične posledice. U tom ključu gledano, Simić ispred sveta ideja - pa, sledstveno tome, i ispred književnosti i ideologije - stavlja stvarnog čoveka, o njemu priča i njemu se, ponekad direktno, ponekad ne, i obraća. Iako je ideološki prostor u SAD-u još uvek dobrano opterećen svojevrsnom demonizacijom levice - te još uvek čitav niz pojmova vezanih za levi deo ideološkog spektra čeka ono što Markuze naziva „lingvističkom terapijom“ - Čarls Simić politički promišlja sa izrazito leve, socijalističke pozicije. Međutim, ovde dolazi do izražaja specifičnost njegovog levičarenja koja se, između ostalog, i ogleda u toj „brizi za stvarnog čoveka“. Dakle, za razliku od evropskih, bradatih instant levičara koji svoj svetonazor dokazuju papagajskim ponavljanjem simplifikovanih, antiglobalističkih parola (u koje svakako, kao možda i najfrekvetnija, spada i parola o zloj Americi koju valja mrzeti - zašto? zato!), Simić piše izrazito kritičke tekstove o politici SAD-a, vrlo potkovane, ali i sa jednom dozom specifične zdrave sentimentalnosti. To je pogotovo vidljivo u tekstu koji, po mom sudu, zauzima centralno mesto u ovoj knjizi, a u pitanju je tekst „Dnevnik“ u kome autor - vešto balansirajući između potrebe da secira društvo, ali i potrebe da održava intimnu dnevničku formu - ispisuje kompoziciono briljantno osmišljenju ličnu kartu savremene Amerike. Naprosto, Simić jako dobro poznaje zajednicu koju kritikuje jer, zamislite. živi u njoj i njen je deo. U tom smislu, Amerika u njegovim tekstovima nije tek omraženi, zli entitet, zgodna mentalna projekcija nekakvog ludog ideološkog vulkana iz kog izbija neoliberalna lava koja kosi ostatak poštenog i iznenađenog sveta. Naprotiv, Amerika je za Simića vrlo stvarna zemlja u kojoj siromašni nemaju mogućnost da se leče, zemlja u kojoj svakog dana umiru javne biblioteke i zemlja čiji je politički sistem faktično u celini zavistan od interesa krupnog kapitala. Pisac razume „brige stvarnog čoveka“ jer mu je, sa jedne strane, stalo do budućnosti zajednice o kojoj piše, ali sa druge strane je i kao svoj mehanizam u pisanju razvio taj „nagon“ da priče usmerava na ljude, a ne na mentalne koncepte. I kada se odmaknemo od sfere Simićeve političke esejistike, pa se prebacimo na primer na dugački esej o ranim Sioranovim radovima, vidimo kako je Simiću stalo da Siorana „čoveka“ odbrani od njegovog mladalačkih, ideoloških zabluda.
Kundera na jednom mestu piše da u vreme kada je politika postala religija, roman vidi kao poslednji oblik ateizma. Čarls Simić ovom knjigom proširuje tu definiciju slavnog češkog pisca i na polje eseja, koji se pokazuje takođe zgodnom platformom za „ateizam“, zgodnom platformom za odbranu osnovnih ljudskih prava na čišćenje svakodnevice od ideoloških nanosa. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 15.3.2014.) 

среда, 12. март 2014.

Čega je ime Bukovski? - IZ BIBLIOTEKE - povodom 20 godina od smrti Čarlsa Bukovskog


Juče, devetog marta, navršilo se tačno dvadeset godina od kada je Čarls Bukovski otišao sa ovog našeg ludog dunjaluka. U duhu te godišnjice koja navodi na promišljanje njegovog lika i dela, vredi postaviti pitanje iz naslova - čega je ime Bukovski? Šta sve potpada pod njegov simbolički šinjel? Da li je on samo naborano, matoro lice sa buvljačkih majica i postera? Da li je on tek omiljeni pisac rokera koji ne vole previše da čitaju, ali im je intelektualno nezgodno da nemaju odgovor na ovo leksikonsko pitanje? Da li je na sebe pažnju skrenuo pre ikonografijom nego suštinom? Da li je on tek još jedan izdanak mačističke tradicije u anglosaksonskoj literaturi i, kao takav, zgodna meta feministkinjama? Da li se njegova dela mogu opisati tako da u njima - kao što je to napisao u jednom starom tekstu Teofil Pančić, istina, preterujući pomalo zarad argumenta - „čiča pije, pa j..., pa škrto filozofira, pa mokri, pa opet pije, pa... nikad kraja“?
Na sva se ova pitanja, manje ili više, može dati potvrdan odgovor, ali to ne znači da smo ni blizu kraja priče o Bukovskom. Naime, svi bi ti potencijalni potvrdni odgovori stajali kao neoborivi argumenti u dokazivanju teorije kako on „i nije baš neki pisac“ da sam Bukovski nije razvio savršeni - nazovimo ga patetično - književnoživotni odbrambeni mehanizam protiv tih argumenata. U jednom intervjuu, na pitanje zašto sebe toliko degradira u svojim pričama, ovako odgovara „Tako. Zato što osećam da sam skoro sve vreme u životu kreten. Ako sam kreten, onda to treba i da kažem. Ako ja to ne učinim, neko drugi će. Ako ja to učinim prvi, onda će drugi biti razoružani.“ U ovim rečima je koncetrovana njegova odbrambena strategija - naime, Čarls je Bukovski doveo istinsko i iskreno samopreispitivanje (pa, neretko i samoprezir) u svojoj literaturi na toliko visok nivo da je zapravo gotovo onemogućio ikoga da ga svrsishodno kritikuje. Naime, šta god bi neko imao reći - i protiv Bukovskog kao pisca i kao književnog lika - on je sam već to rekao. I to obično deset puta oštrije i gore nego što bi potencijalni kritičar to uradio. Time je Bukovski obezbedio kredibilitet svojoj perspektivi - otresao je sa svojih rečenica i stihova svako moguće isprazno moralisanje i zato njegove knjige nikada nisu ogrezle u parole i pamflete, već su uvek bile izveštaji iz jednog krajnje specifičnog ugla. Taj ugao je neretko i radikalan i usamljenički, ali, opet, valja se setiti jednog citata iz romana „Kinesko pismo“ Svetislava Basare - „Najstojim da sve posmatram sa strane i to pod najoštrijim mogućim uglom. Što je ugao tuplji - tuplji je i pogled“. Pogled Čarlsa Bukovskog je bio i ovakav i onakav, on se i može i mora analizirati i problematizovati, ali ama baš nikada nije bio tup. Potreban nam je takav žestok kritičarski pogled, neupregnut u sitne i jeftine ideološke trke; potreban nam je takav pogled u svetu koji je još uvek opterećen tekovinama (neo)konzervativizma, u svetu koji se svakodnevno regeneriše u tupom koitusu između kapitalističke instant stvarnosti i „neupitnih“ vrednosti nacija, bogova i ideologije.
Čarls Bukovski (1920-1994)
Kada zamislim neke velike, fiktivne terazije koje određuju da li je neki pisac vredeo ili ne, zamišljam kako na jedan tas kritičari Bukovskog stavljaju milion i jedan argument protiv, a kako na drugom tasu stoji samo taj autentični, oštri, razarajući „pogled“ matorog pokvarenjaka. I znate šta se onda desi? Terazije nepogrešivo pretegnu na stranu „pogleda“ koji vredi više nego svi ti argumenti, a negde se izdaleka čuje duboki glas nekakvog književnog božijeg stvorenja koje kaže „Uprkos svemu, taj Bukovski je bio, jebote, stvarno veliki pisac!“ 


(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 10.3.2014.) 

недеља, 09. март 2014.

Od Bukovskog Lindi - dve ljubavne pesme („Bukovski nedelja“ - Usputna zapažanja)


Krajem ove sedmice (9. marta) se navršava tačno 20 godina od kako je umro Čarls Bukovski. Svakako sam čitao i bolje pisce od njega, neki od njih su mi vremenom i intimno postali draži i bliži, ali matori pokvarenjak je zaslužio posebno mesto u mojoj biblioteci, kako u onoj pravoj napravaljenoj od Forma ideale polica, tako i u onoj drugoj - imaginarnoj, sentimentalnoj. Odlučio sam da na svom blogu organizujem malu „Bukovski nedelju“ i da svaki dan, ako stignem, bar ponešto okačim što ima veze sa njim.
Danas vam darujem dve pesme (preuzete iz knjige „Pesme 1“, prevod Flavio Rigonat) od mnogih koje je Bukovski posvetio svojoj ženi Lindi Li. Privodimo kraju ovu „Bukovski nedelju“ i vreme je da se pozabavimo i njegovom nežnijom stranom, budući da mnogi ne znaju da u njegovom srcu čuči plava ptica koja preti da izleti i zajebe mu prodaju knjiga u Evropi. Uživajte.

sirena

morao sam u kupatilo zbog nečega
i kucao na vrata
a ti si bila u kadi
prala si lice i kosu
video sam gornji deo tvoga tela
i osim sisa
izgledala si kao devojčica od pet
ili osam godina,
radosna si bila u vodi,
Linda Li.
nisi bila suština samo tog
trenutka
već svih mojih trenutaka
do tada
kupajući se u peni
pa ipak nije bilo ničeg
što bih ti rekao.

uzeo sam to što mi je trebalo
nešto
i izašao.


tuš

volimo da se tuširamo posle
(ja više od nje volim vruću vodu)
njeno lice je uvek blago i spokojno
i ona prvo opere mene
nasapunja mi muda
digne ih
stisne,
zatim mi pere kitu:
"ej, ovaj je još krut!"
onda sapunja sve one dlake dole -
pa trbuh, leđa, vrat, noge,
ja se kezim kezim kezim
a onda perem nju...
prvo picu, ja
stojim iza nje, kita mi je uz njeno dupe
i nežno sapunjam picino runo,
perem je maznim pokretima,
otežem možda više nego što je neophodno,
zatim prelazim na zadnji deo nogu, dupe,
leđa, vrat, okrećem je, ljubim,
sapunjam sise, sise i stomak,
prednji deo nogu, članke, stopala,
a onda picu, još jednom, za sreću...
novi poljubac, i ona izlazi prva,
briše se, ponekad peva dok sam ja unutra
i puštam vruću vodu
uživajući u čudu ljubavi
a onda izlazim...
obično je popodne i tiho je,
oblačeći se, razgovaramo šta bi možda
trebalo da se uradi,
ali to što smo zajedno rešava veći deo toga,
u suštini, rešava sve,
jer dokle god su te stvari rešene
u istoriji žene i
muškarca, svakom od njih je drukčije
svakom je bolje i gore -
za mene, dovoljno je lepo da pamtim
mimo vojski što marširaju
i konja što kasaju ulicama
mimo sećanja na bol, poraz i nesreću:

Linda, ti si mi to donela,
i kada to uzmeš
učini to nežno i polako
kao da umirem u snu umesto u
svom životu, amin.



субота, 08. март 2014.

Buk o Hemingveju, Šekspiru i Selinu („Bukovski nedelja“ - Usputna zapažanja)


Krajem ove sedmice (9. marta) se navršava tačno 20 godina od kako je umro Čarls Bukovski. Svakako sam čitao i bolje pisce od njega, neki od njih su mi vremenom i intimno postali draži i bliži, ali matori pokvarenjak je zaslužio posebno mesto u mojoj biblioteci, kako u onoj pravoj napravaljenoj od Forma ideale polica, tako i u onoj drugoj - imaginarnoj, sentimentalnoj. Odlučio sam da na svom blogu organizujem malu „Bukovski nedelju“ i da svaki dan, ako stignem, bar ponešto okačim što ima veze sa njim.
Danas vam darujem delove iz dva intervjua (preuzet iz knjige „14 intervjua“, prevod Flavio Rigonat) u kojima Bukovski govori o svom ličnom odnosu prema klasicima kao što su Hemingvej, Šekspir i Selin. I, kako se ono beše kaže, stavovi izrečeni u ovim redovima ne odražavaju nužno i stavove blogovlasnika. Uživajte.

O HEMINGVEJU
Pretpostavljam da mi Hemingvej znači koliko i ostalima: on veoma prija kad ste mladi. Gertruda mu je pomogla da stvori prepoznatljivu rečenicu, ali mislim da ju je on unapredio. Hemingvej i Sarojan su imali tu rečenicu, ona je kao magija. Problem kod Hemingveja je što nije imao smisla za humor, dok je Sarojan bio previše sladunjav. Džon Fante je takođe imao dobru rečenicu, i on je prvi koji je pustio da strast teče kroz nju, jaka emocija, a da pritom ne uništi koncept. Ovde govorim o savremenim piscima koji su pisali jednostavnom rečenicom; svestan sam da je i Blejk u svoje vreme činio isto. Znate, kada ponekad pišem o Hemingveju to može delovati podrugljivo, ali mu verovatno dugujem više nego što sam spreman da to priznam. Njegovi rani radovi su toliko dobro oblikovani da verovatno ne možete da pronađete lošu rečenicu. Ali sada više čitam o njegovom životu i ludostima, što je skoro isto tako dobro kao da čitate o D.H. Lorensu.“

O ŠEKSPIRU
On je nečitljiv i precenjen. Ali ljudi to ne žele da čuju. Znaš već, ne smeš da napadaš svece. Šekspir se učvrstio tokom vekova. Možeš da kažeš: 'Taj i taj je loš glumac!' Ali ne smeš da kažeš da je Šekspir govno. Što je nešto duže prisutno, snobovi se lakše prilepe na to, kao pijavice. Kad snobovi osete da je nešto sigurno, onda se lepe na to. A čim im kažeš istinu, oni podivljaju. Ne mogu to da izdrže. To je napad na njihovu duhovnost. Zato im se gadim.“

O SELINU
Kada sam prvi put čitao Selina, legao sam u krevet s knjigom i velikim pakovanjem Ric-krekera. Počeo sam da čitam i jedem Ric-krekere, smejem se i jedem Ric-krekere. Pročitao sam ceo roman u dahu. I Ric-krekeri su nestali, čoveče. A onda sam ustao i popio vode. Trebalo je da me neko vidi. Nisam, jebote, mogao da se pomerim. To je ono što ti uradi dobar pisac. Gotovo te ubije... što takođe čini i loš pisac.“

петак, 07. март 2014.

Bukovski o hipicima („Bukovski nedelja“ - Usputna zapažanja)


Krajem ove sedmice (9. marta) se navršava tačno 20 godina od kako je umro Čarls Bukovski. Svakako sam čitao i bolje pisce od njega, neki od njih su mi vremenom i intimno postali draži i bliži, ali matori pokvarenjak je zaslužio posebno mesto u mojoj biblioteci, kako u onoj pravoj napravaljenoj od Forma ideale polica, tako i u onoj drugoj - imaginarnoj, sentimentalnoj. Odlučio sam da na svom blogu organizujem malu „Bukovski nedelju“ i da svaki dan, ako stignem, bar ponešto okačim što ima veze sa njim.
Danas vam darujem odlomak iz teksta „Stari pokvarenjak se ispovijeda“ (preuzet iz knjige „Ispovijesti starog pokvarenjaka“, prevod Vojo Šindolić) u kom Bukovski piše o hipicima i svom, kakvom-takvom razumevanju za njih. Uživajte.


Bukovski, ti znaš da su hipiji obična šaka jada!“
Ne ludujem za njima, Jone. Slabići su. Imaju instinkt krda. Među njima ima jako puno foliranata. To su uglavnom neiskreni i bezosećajni ljudi koji blebeću o nečemu za što im je rečeno da blebeću. Ali onda pomislim na one mizerne poslovne ljude u odijelima i s kravatama, koji rintaju od osam ujutro do pet poslijepodne, a hipiji su protiv toga, i nekako osjećam da su u pravu, barem po tom pitanju. Hipiji su mnogo životniji od burzovnih mešetara.“
Slušaj, Bukovski, želim da za mene napišeš jedan tekst protiv hipija.“
E, pa ne znam.“
Hoću reći, ti klinci ne žele prihvatiti bilo kakvu odgovornost, uopće se ne trude, ništa ne rade, niti žele išta raditi - oni ne žele pružiti podršku društvu!“
Veliki urednik Veb zvučao je poput moga oca kojeg sam pokopao. Kužite li šta vam govorim. Imate klince koji se rađaju na ovom svijetu i prva stvar koju nauče je da postoje stvari koje se zovu hidrogenske bombe koje negdje čuvaju različite nacije: u ovom trenutku ih ima već toliko da svakoga od nas mogu ubiti 30 puta - osim bogatuna koji se kriju negdje duboko pod zemljom ili već imaju spremne svemirske letjelice, njihove Noine arke. Kad-tad će se dogoditi drugi potop, kao što su nas naši strari uzvikivači sa Pershing Squarea upozoravali, samo što će ovog puta biti vatra umjesto vode.
Tko bi, u osamnaestoj godini života, želio odlaziti na posao u tvornicu motorkotača i šarafiti vijke kad za trideset sekundi njegova guzica može biti zauvijek odvojena od jaja? Postoji samo jedno ljudsko biće koje je odgovorno za svako dugme za uništenje. A jednoga dana, možda već sutra, taj će se idiot pojaviti... prema pukoj matematici stvari će to i učiniti?

четвртак, 06. март 2014.

Henk o susretu sa Parizom („Bukovski nedelja“ - Usputna zapažanja)


Krajem ove sedmice (9. marta) se navršava tačno 20 godina od kako je umro Čarls Bukovski. Svakako sam čitao i bolje pisce od njega, neki od njih su mi vremenom i intimno postali draži i bliži, ali matori pokvarenjak je zaslužio posebno mesto u mojoj biblioteci, kako u onoj pravoj napravaljenoj od Forma ideale polica, tako i u onoj drugoj - imaginarnoj, sentimentalnoj. Odlučio sam da na svom blogu organizujem malu Bukovski nedeljui da svaki dan, ako stignem, bar ponešto okačim što ima veze sa njim.
Danas vam darujem pesmu „Samo još jedna propala veza“ (preuzeta iz knjige „Pesme 1“, prevod Flavio Rigonat) u kojoj Bukovski piše o svom susretu sa mitskim i voljenim Parizom. Svaki put kada me uhvati neizdrž u želji da upoznam Njujork (koga je sam Bukovski, usput rečeno, prezirao), setim se ove pesme i koliko susreti sa gradovima koje si toliko puta obišao u svojoj imaginaciji mogu biti razočaravajući. Uživajte.



Pariz
to je mesto o kome ste slušali
velik je i ljudi izgledaju bogati
ali vrlo izolovani jedni od drugih
svaka osoba
hram ravnodušnosti
ali
kada pažljivije zagledaš u sve to
vidiš da im je
strah
prešao u naviku
ispunjeni su
strahom
i strah je taj
koji čini da deluju ravnodušno
jedni drugima
i tebi.


ti veliki parižani,
žene i deca
sede u gradovima kao papirno cveće
a muškarci grme naokolo u svojim autićima
junačeći se.


ubeđen sam da su Francuzi
uradili mnoge važne stvari
ali
to bazdi na prošlost.


otići u Pariz da bi stvarao umetnost
sada
je kao sedenje i čekanje
da leptir prdne.


volim kelnere i kerove
i kurve
i način na koji se ljudi provode
po čitavu noć
svake noći
ali nešto je hladno na
duši Pariza.


gradovi umiru
kao što i ljudi umiru
samo sporije
a ljude
koji žive u umirućim gradovima
postepeno ispuni ravnodušnost i
strah
i kada njihove smrti
postanu aktuelne
pogrebi deluju izlišno.


Pariz.
ništa nisi očekivao od mene
ali ja sam više očekivao
od tebe.


sada kada znamo sve ovo
možemo mirno da
kažemo zbogom.

среда, 05. март 2014.

Lažnom mizoginijom protiv zabrinjavajuće nelažnog puritanizma („Bukovski nedelja“ - Usputna zapažanja)


Krajem ove sedmice (9. marta) se navršava tačno 20 godina od kako je umro Čarls Bukovski. Svakako sam čitao i bolje pisce od njega, neki od njih su mi vremenom i intimno postali draži i bliži, ali matori pokvarenjak je zaslužio posebno mesto u mojoj biblioteci, kako u onoj pravoj napravaljenoj od Forma ideale polica, tako i u onoj drugoj - imaginarnoj, sentimentalnoj. Odlučio sam da na svom blogu organizujem malu „Bukovski nedelju i da svaki dan, ako stignem, bar ponešto okačim što ima veze sa njim. 
Danas vam darujem odlomak iz priče "Život u teksaškoj javnoj kući" (preuzeto iz zbirke „Priče o običnom ludilu“, prevod Nina Živančević) i to jedan dijalog u kome piščev alter-ego znakovitog imena Čarls Bukovski i njegova lažna mizoginija razvaljuju učmali južnjački puritanizam. Uživajte.


Čime se bavite“, upitala me je.
Ja sam pisac.“
E, baš divno! Gde ste objavljivani?“
Nisam objavljivan.“
Pa, onda u izvesnom smislu, niste pravi pisac.“
Tako je. Živim u jebačnici.“
Molim?“
Rekoh, u pravu ste, nisam ja baš pravi pisac.“
Ne to. Šta ono rekoste nakog toga?“
Živim u jebačnici.“
Da li ste oduvek živeli u jebačnici?“
Nisam.“
Kako to da niste u vojsci?“
Nisu me propustili na psihijatrijskom pregledu.“
Ma, Vi se šalite!“
Sreća te se ne šalim.“
Ne želite da se borite?“
Ne želim.“
Bombardovali su mučki Perl Harbur.“
Čuo sam.“
Ne želite da se borite protiv Adolfa Hitlera?“
Pa, ne baš preterano! Voleo bih da to neko drugi uradi umesto mene.“
Vi ste kukavica.“
Bogme jesam. Ali nije stvar u tome što ne volim da ubijam ljude. Problem je u tome što ne volim da spavam u kasarnama s gomilom tipova koji hrču, a onda da me probudi neka glasna i usrana budala s trubom. A i mrzim da nosim ono grubo maslinasto govno, koža mi je preosetljiva.“
Drago mi je što Vam je bar nešto osetljivo.“
Pa i ja sam, ali bi bilo lepše da nije koža u pitanju.“
Možda bi trebalo da pišete kožom.“
Možda bi trebabo da Vi pišete pičkom.“
Vi ste prostak. I to kukavički prostak. Neko mora da otera fašističke horde. Ja sam verena s potporučnikom u američkoj mornarici, a da je on ovde dobro bi Vas isprašio.“
Verovatno bi, ali to bi me učinilo još prostijim.“
Barem bi Vas to naučilo da budete pristojniji u društvu dama.“
Pretpostavljam da ste u pravu. Ako bih ubio Musolinija, da li biste me smatrali džentlmenom?“
Naravno.“
Odmah idem u vojsku.“
Oni Vas nisu hteli. Sećate se?“
Sećam se.“

понедељак, 03. март 2014.

Udžbenik profesora Hornbija - IZ BIBLIOTEKE - Nik Hornbi, "High Fidelity" (Plato, Beograd, 2001.)


Da li Nik Hornbi piše laku, pitku, te naposletku „bestselersku“ literaturu? Ako bismo na ovo pitanje morali da odgovorimo sa „da“ ili „ne“ - bez prava na ono čuveno „ali“ - odgovor bi nedvosmisleno bio potvrdan. Iako književnost, usled nemilosrdnog tržišnog pritistika, izbacuje znatne količine fekalnog „bestselerskog“ štiva, to opet nužno ne znači da su i Hornbijeve knjige loše. Vratimo se onda na pomenuto čuveno „ali“ i recimo da je Nik Hornbi, uprkos svojoj popularnosti, odličan pisac u okvirima koje je sebi postavio. Da li su Kafka, Čehov, Markes, Man ili ko već bolji pisci od Hornbija? Naravno da jesu, ali Hornbi je odličan u pisanju knjiga Nika Horbija, a ne u jurenju visokoumetničkih uzora. A osobe koje ne umeju da se tekstom bave onako kako kontekst od njih zahteva, tek su imbecilno-binarni polučitaoci kojima dobra knjiga može da vrti svojom seksi narativnom guzom ispred nosa, oni je ne bi primetili ako nije odštapmana u tvrdim koricama sa zlatotiskom i ne dolazi iz svete kanonske zemlje.
Nisam rekao da sam zadovoljan svojim životom. Rekao sam da sam dobro, u smislu da nisam prehlađen, da u poslednje vreme nisam doživljavao saobraćajne udese niti bio osuđivan na zatvorske kazne“, reči su koje izgovara Rob Fleming, narator Hornbijevog romana „High Fidelity“ o kome danas govorimo. Upravo ove reči duhovito označavaju tematsko-motivacioni diskurs u koji pisac stavlja svoje likove. Naime, Rob Fleming je još jedan tip koji je previše slušao ljubavnih pop pesama da bi bio istinski cinik, a opet je previše daleko od svojih heroja da bi bio zadovoljan odrazom u ogledalu. Roman „High Fidelity“ donosi nam temeljnu hroniku njegovog ljubavnog života. Klizak je to teren, ali Hornbi se znalački šunja po njemu koristeći iskrenost, duhovitost, autoironiju i apsolutnu nepretencioznost. Narator na jednom mestu crnohumorno kaže da živi u Bosni, to što nema devojku mu verovatno ne bi bio najveći problem, ali on eto, jebi ga, živi u Londonu (podsetimo, roman je pisan u ranim devedesetim) - naravno, to ne znači da je Hornbi nekakav imperijalistički šupak i britanski književni crveni mundir. Ne, to samo znači da je i sam svestan trošnosti teme kojom se bavi i sve vreme joj, vlastitoj temi, izvlači tepih pod nogama. Ali, opet, vrlo dobro zna i da je ljubav, što kaže Predrag Lucić, „kao i sve ljudsko, i trajno prolazna i prolazno trajna, i varljiva i kvarljiva i - na nevolju popravljača svijeta - nepopravljiva“.
Nik Hornbi (1957 - )
High Fidelity“ je temeljna posveta još jednoj ljubavi - Rob Fleming je vlasnik prodavnice ploča, svi njegovi prijatelji su asocijalni zaluđenici, te smo ovom knjigom svi mi koji pop muziku preozbiljno shvatamo dobili svoje parče Gutenbergovog svemira. Ne znam koliko je ovaj roman prijemčljiv onima - ponekad se u stručnoj literaturi nazivaju normalnim ljudima - koji nisu u stanju da satima razgovaraju o tome koja je najbolja pesma Elvisa Kostela. No, Hornbi je svakako jedan od nas, oduševljen i zbunjen temeljnim čudima života kao što su muzika i ljubav. „Želeo bih da mi život bude kao pesma Brusa Springstina“, kaže narator na jednom mestu. Nije to tek opterećivanje teksta referencama - pop muzika je specifični hram malih priča o ljubavi, prijateljstvu, politici, smrti i svim ostalim pojavama sa pokretne trake zvane Život. Možda Gazda Brus preteruje kada u „No surrender“ kaže da smo više naučili iz trominutnih pop pesama nego u školi, ali čitajući „High Fidelity“ stiče se dojam da je pop muzika stvarno važna obrazovna institucija. U njenom planu i programu, ovaj roman je obavezna literatura bez čijeg poznavanja se ne može dobiti prelazna ocena i zato, dragi moji, knjigu u šake!

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 3.3.2014.)