понедељак, 18. април 2016.

U kavezu




„Bila je mjesečina, snijeg i mi,
išli smo tihi i nesrećni“
Miroslav Krleža



- Ne znam više... Stvarno nemam pojma šta uopšte radim u ovom stanu sa tobom. Kakva sam ja budala. Šta sam ja mislila.. Šta sam ja, uopšte, jebote, mislila?!

Bogdan stoji, blago povijen nad sudoperom. Tiho - bez nepotrebnih reči, uzdaha, zvukova - pere sudove. Zelenim sunđerom grebe po masnoj šerpi, skidajući skorene ostatke mlevenog mesa. Teodora sedi na stolici nekoliko koraka iza njega. Laktom je naslonjena na sto. Prstima steže cigaretu. Nogom nervozno lupka po podu. Udarce donekle ublažava tanki tepih. Ona gotovo ravnomerno uzdiše, kao da joj u glavi svira orkestar čiji ritam mora da prati, jedan, dva, jedan, dva, udiše i izdiše, udiše i izdiše, prati imaginarne, tužne muzičare koji muzikom opisuju njen dugo taloženi bes. Njenim uzdasima parira huk aspiratora koji usisava mirise ručka. Uzdasi, brundanje Gorenje aspiratora i teskoba, opipljiva, gotovo golim okom vidljiva, šetkaju se jednosobnim stanom, šire se po ćoškovima, zauzimaju svoje položaje.

- Ja sam mislila.. Stvarno sam mislila, Bogdane, da me nisi lagao kada si rekao da više nemaš ništa sa tim, da je to gotovo.. Bilo mi je važno, ali više nije... Tako si rekao, jebo ga bog!

Teodora gasi cigaretu, žestoko, kao da pokušava da probije rupu kroz stakleno dno pepeljare. Od njenog mrvljenja onoga što je do pre par trenutka bila cigareta trese se ceo maleni, okrugli sto oko koga su jedva smeštene četiri stolice. Zatočeni su u tom jednosobnom stanu u kome se dnevna soba rasklapanjem fotelje pretvara u spavaću, u kome su trpezarija i kuhinja deo jedne iste prostorije, u kome su jastuci natopljeni mirisima hrane. Bogdan obigrava oko sudopere, revnosno i precizno, kao vojnik koji mora da u rekordnom roku obavi posao koji mu je namenio neki pukovnik ili major. Ne postavljaja nepotrebna pitanja, ne obazire se na Teodoru, usredsređen je samo na svoju misiju, žonglira prljavim i čistim sudovima, ostatke ručka sa tanjira skida viljuškom i baca ih u veliku, crvenu najlonsku kesu, šerpe i posude puni do vrha toplom vodom, a onda u njih sipa nekoliko kapljica tečnosti za sudove sa mirisom jabuke.

- Bogdane.. Tebi... Tebi se još uvek diže kurac samo kad čuješ njeno ime, znaš.

Bogdan iz fioke vadi krpu. Čaše je već oprao i čini mu se da su se dovoljno ocedile da može da ih obriše. Glanca staklo. Sasvim, sasvim polako to radi, po svakoj čaši pažljivo prelazi krpom, ne žuri, kao da je blistavost tih čaša najvažniji zadatak koji će ikada u životu ispuniti, njegovo remek-delo, njegova zaostavština za buduće naraštaje. Glanca ih sve dok ne čuje tiho škripanje. Onda otvara viseći deo iznad sudopere i pažljivo ih smešta, vodeći računa da čaše iste visine budu u liniji. Neko je šolje za jogurt ostavio na pogrešnom mestu. Bogdan se mršti i premešta ih. Teodora se klati na stolici. Izgleda kao da će pasti sa nje, ali nekako uvek u poslednjem trenutku to uspeva da izbegne. Uzdiše sve brže i brže, orkestar uleće u žestok tempo, ona je inicijator i vođa tog rastućeg krešenda. Kad bi neku tajnu službu interesovalo šta se dešava u ovom stanu, perverzne državne uhode bi po uzdasima stekle veoma pogrešan utisak o zbivanjima unutar zidova.  

- Ćutiš? Je li? A kad smo je danas videli u gradu, počeo si da plačeš kao pizda, samo je prošla pored nas, rekla zdravo, a ti si posle pet koraka počeo da plačeš. A sad ćutiš, sad si kul, sad ne plačeš, sad ti se ne priča, je li?

Bogdan slaže ostatak sudova da se ocede. Truleks krpom obriše sudoperu, baš svaku kap pokupi, sve dok se ne sija kao što sudopere to imaju običaj u stanovima na televizijskim reklamama. Potom, za svaki slučaj, još jednom običnom, pamučnom krpom prelazi preko sudopere i preko radnog dela. Otvara frižider i vadi tetrapak sa sokom od borovnice. Uzima čistu čašu, sipa ljubičastu tečnost u nju i naiskap je popije. Zatim uzima još jednu čašu, puni je sokom i stavlja je pred Teodoru.

- Lepo od tebe, baš mi sad sok treba.

Bogdan isključuje aspirator. Stanom se sasvim nenajavljeno prosu nelagodna tišina. Stan uopšte nije bio pripremljen za napad tišine, stan se već navikao na to da u njemu odjekuju tupi zvuci, ali, srećom po njegove navike, tišina nije dugo potrajala. Zvono Teodorinog mobilnog telefona se prolomi nemilosrdno, ona podiže telefon sa stola, još jednom, ko zna koji put u poslednjih desetak minuta uzdahnu i promrmlja Samo si mi ti sad falila. Krupnim, vlažnim očima neodlučno gleda u ekran telefona, nekoliko trenutaka razmišlja da li da se javi, a onda govori E, mama, u gužvi sam nekoj oko posla, molim te, budi brza samo. Bogdan se premešta u deo stana koji koriste kao dnevni boravak i seda na veliki, plavi dvosed, namešta jastuke ispod leđa, a Teodora nesvesno i blago klima glavom Da, da, zvaću te posle da se dogovorimo oko toga. Nije problem, otići će neko od nas.. Otići ću ja da pokupim to u pošti kad stigne. Da, da, ne brini, sve ćemo se dogovoriti posle. Bogdan uključuje televizor, brzinski menja kanale, odlučno i silovito kao da je to nekakva olimpijska disciplina, toliko ih brzo menja da nema dovoljno vremena da stekne ikakvu predstavu o tome šta se emituje na kom kanalu, samo ih lista i lista, bez ikakave poente, jedan za drugim, jedan za drugim, a onda se, najednom, zaustavi na nekakvom kablovskom kanalu koji emituje emisije o životinjama. Važi, važi, reći ću mu da si ga pozdravila. Čujemo se posle. Važi, važi. Poljubac. Ekranom se šetaju majmuni, guraju se, vrište. Ništa naročito. Tek još jedan dan u majmunskom životu.  

- Šta, sad ćeš da gledaš tu emisiju o majmunima?

Majmuni se prave važni. Bore se za naklonost ženki. Zaista, ništa specijalno.

- Da, pozdravila te je moja mama, čisto da znaš.

Teodora ustaje sa stolice, nepravilno kruži po stanu, hod joj je rasrtrzan. Ustala je samo da ne bi eksplodirala na toj stolici. Iza nje bi na platnenom sedištu ostala tek jedna neugledna lokva tuge i besa. Sa police uzima hemijsku olovku, tek da bi nekako uposlila ruke. Nervozno je uključuje, pa isključuje, uključuje, pa isključuje, zastane da nešto kaže, pa se ipak predomisli i nastavi da hoda, kao životinja u kavezu, kao žena zatočena u stanu u kom do skoro nije živela ona, ali jeste jedna druga. Zatim ponovo seda na stolicu.

- Dobro, zašto si me, jebote, pitao da živim sa tobom? Što? Što mi nisi rekao da nisi spreman? Pa, razumela bih to, Bogdane. Nisam idiot. Pa ti si to predložio, ti si to hteo, ne ja! Jebote, znala sam da je prebrzo, ni mesec dana nisam ovde, a sad se ovo desi!

Bogdan zuri u ekran. Zvuk na televizoru je isključen. Jedino se i dalje, mada sve ređe i ređe, čuje hemijska iz Teodorine ruke. Konačno, on progovara.

- Znaš, Teodora, ti i ja nikada nismo bili u mom selu. Zapravo, moje selo, šta ja pričam... Ne znam koliko je to mesto uopšte moguće nazvati mojim. Moji deda i baba su odatle, pa su se, posle rata, odselili... Ćale je već rođen u gradu, ali, šta znam, deda i baba se nikada nisu navikli sasvim na gradski život.. I, valjda, čim su otišli u penziju... U stvari, čim je deda otišao u penziju, baba nije nikada ni radila, bila je, kako se to kaže, domaćica... Nebitno je to, bitno je da su oni sve više vremena provodili tamo... Mislim, na selu. Možda nekada odemo tamo, ne znam, nezgodan je put, teško se prilazi, nije skroz ni asfaltiran... Nema ni struje, poljski je WC... Baš divlje selo, jebote, devetnaesti vek totalni. Ali, znaš, kad sam bio mali, relativno sam često išao tamo. Mislim... Nisu to bili sad neki idilični odlasci u prirodu, izleti ili tako neke zajebancije. Više su ti odlasci bili stvar nužnosti, jebi ga, grozno je bilo tad vreme... Znam, grozno je i sad, ali barem ne moram da radim na selu. Znaš, kao klinac sam brao maline, jebote, mojim matorima je bila baš žestoka frka sa kintom. Mislim, meni su ti odlasci u selo bili jezivo dosadni. Umirao sam tamo, preko cele godine gulim školu, bavim se time, učim, budem na kraju i dobar đak, ali onda kao kreten moram preko leta da idem da berem neke jebene maline ili, šta znam, na jesen da kupim šljive. Sećam se tih vikenda, jebote, još je septembar, ništa nema da se uči, svi se zezaju, izlaze, a Bogdan ide u selo da kupi šljive... Haos. Međutim, između ostalog, moji su jedno vreme gajili i neke piliće. Nekoliko godina, ne više. U stvari, nisu ih moji gajili, deda i baba su ih gajili na selu, moji su samo davali novac za to. Kupe nekih petnaestak, dvadeset, ne znam ni ja koliko, pilića, deda i baba ih odgaje, posle ih pokoljemo i celu zimu imamo pun zamrzivač piletine. Čudno je to, sećam se kako sam mazio te piliće kada ih vidim prvi put onako male, žute, kao sa onih reklama za toalet papir, a znao sam da su oni tu samo da... Pa, da ih moji deda i baba odgaje, te da ih na kraju pojedemo, jebi ga. Sve tako nekako ide, valjda. Sećam se, znaš, Teodora, kada smo prvi put išli u selo da koljemo te piliće. Mama nije htela da vidim kako to izgleda. Ni tata isto, ali ja sam se nekako iskrao iz kuće, nisu me videli, ne sećam se više, svi su bili zauzeti nekim glupostima, davno je to bilo... Ali, jako se dobro sećam kako to.. Taj sam čin klanja... Kako on izgleda. Deda spusti piletu... U stvari, tada već kokoški, ne piletu... Kako god, spusti joj glavu na panj i... Cap! Samo tako! Cap! Samo je zvekne sekirom, a belo perje se malo ulepi krvlju. Kao i dedine ruke. Obriše ih onda nekom izanđalom krpom, šta li već. I, znaš, Teodora, to nikada neću zaboraviti... Kako se ta jebena kokoška koprca bez glave. Nema glavu više, mrtva je, sve je otišlo u pičku lepu materinu, a ona mlati onim glupim kokošijim nogicama i krilima, pokušava da ide, da potrči, a deda je steže rukama, ubacuje u neku veliku plastičnu kantu. Kokoška, shvati, Teodora, to je životinja kao i bilo koja druga, kao i ovaj majmun na televiziji što se sad šepuri ovde kao kreten... Kao i ljudi što su životinje, na kraju krajeva... Ali, znaš, ta životinja, ubiješ je, trebalo bi da bude mrtva... To je, kao, definicija reči 'ubiti', jebi ga, nekome odsečeš glavu i onda bi trebalo da to bude sve... Gotovo, kraj, nema više. A vidiš, Teodora, ta jebena kokoška, mrtva je, ali ona to, ne znam, kao da ne priznaje, ona i dalje hoće da trči, da juri... Da kljuca jebeni koncetrat, da se jebe sa petlovima, otkud znam ja šta kokoške rade, ali, ne, ona je mrtva, samo to ne shvata. Sve je gotovo. Sve je prošlo. Sve je... Kraj, jebi ga, samo kokoška, kreten jedan, ona to ne može da shvati, pa se i dalje koprca. Znaš, ona bi trči, a nema više ni glavu na sebi...

Teodora zuri u Bogdana. Nekoliko puta je pokušala da ga prekine dok je pričao, ali shvata da to ne bi imalo nikakvog efekta. U stanu je već poprilično mračno, samo televizor i poslednji trzaji dnevne svetlosti obasjavaju sobu. Uskoro će pasti mrak. Teodora oseća da bi nešto trebalo da mu kaže, ali ne zna šta. Osim one jedne stvari za koju još uvek nije spremna da kaže ni sebi. On i dalje odsutno zuri u majmune koji se keze i skakuću u nekom rezervatu.

Bogdane, znaš, to je...

Teodora zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku se začu zvono na vratima. Bogdan skoči, neprirodno brzo, kao da je sve vreme baš očekivao da neko pozvoni, u nekoliko dugačkih koraka pređe maleni stan, te u nekom neobičnom stanju između hodanja i trčkaranja stiže do vrata. Komšija, molim vas, možete li da mi pomognete, stigao neki kauč, treba da ga iznesem do stana, a sin mi nije tu, ne mogu sam, reče simpatični čikica u ranim šezdesetim godinama koji živi u stanu iznad njih. Teodori i Bogdanu se čitavog ovog meseca javljao sa nekim svečanim izrazom lica, vrlo teatralno ih oslovljavajući Komšije moje drage! Verovatno će uskoro početi da se raspituje kada može da očekuje i prinovu, trećeg, malog komšiju. Naravno, naravno, evo odmah, Bogdan brzo odgovori, a zatim, ne okrenuvši se ka Teodori, stanu i svemu ostalom, teškom i bezimenom, što mu je stajalo iza leđa, kratko dobaci Teodora, vraćam se brzo, samo da otrčim komšiji da pomognem! Vrata se zatvoriše, a ona kao da ču komšijin veseli glas Odmah vam ga vraćam, komšinice, bez brige!
Teodora odsutno prošeta do prozora, zastade ispred njega samo na sekund, ponovo uzadhnu i kratko klimnu glavom. Onda rukama opipa vrat, lagano ga masirajući, koliko je uopšte moguće samog sebe masirati. Zatim spusti roletne. Stan je na prvom spratu i ona uvek, gotovo panično, sa prvim mrakom, spušta roletne jer ne voli kada prolaznici sa ulice mogu da vide šta njih dvoje rade unutra.

Uskoro će postati sasvim, sasvim mračno.  

Нема коментара:

Постави коментар