понедељак, 26. јун 2017.

Uoči kiše, tuga je donela kutije sa svojim ličnim stvarima



tuga i ja smo jednog dana odlučili da živimo zajedno.
bio je četvrtak i bilo je popodne,
dugo smo pregovarali i osmišljavali
različite varijante zajedničkog života,
ona me je uporno upozoravala da bi zbog nje
pesme koje pišem mogle postati još otrcanije,
da je nikada neću moći pobediti u nezdravim konzumacijama,
a da nju, opet, niko nikad neće shvatiti dovoljno ozbiljno
da bi mi zbog naše veze prepisali ozbiljnu dozu lekova.
iako sam cenio njenu iskrenost,
premišljao sam se i pokušavao da odgonetnem
da li nas mogu zamisliti u vezi i za pet godina.
nije bilo ama baš nijednog razloga
zašto se takvo nešto ne bi desilo,
sa tugom se može lako organizovati suživot,
kao sa mačkom ili psom,
kao sa visokim krvnim pritiskom ili viškom kilograma.
tuga nije depresija, ona nema svoje šifrovano medicinsko ime
i nikada te neće zakovati za krevet - ne, tuga će te sasvim uredno
puštati da ideš na posao, a onda će ti još i poslati poruku da 
ne zaboraviš da kupiš osveživač za wc šolju kada kreneš kući. 
kada je tuga unela kutije sa svojim stvarima u moj stan,
bila je omorina i gradu je pretila teška i glasna kiša,
iz kreveta sam mogao videti jedan ćošak prozora,
nebo je uskoro planiralo da pošalje agresivne kapi vode,
udaraće po mojoj natkrivenoj terasi,
dobovaće u ritmu rečenica zajedljivih književnih kritičara.
gledao sam u tugu i pokušavao da joj izmislim neko novo,
do sada nekorišćeno ime – probao sam sa sledećim
varijantama: vercun, dristarija, kepostira -
ali nijedno od tih imena nije funkcionisalo dobro
kao to jednostavno i četvoroslovno - tuga.
legla je pored mene u krevet i osetio sam da nema nameru
da me povredi više nego što joj je u opisu posla,
samo se naslonila na moje rame i rekla mi – hajde da spavamo.

sanjao sam tebe i tvoju žutu haljinu kojom
seliš sunce iz prostorije u prostoriju.

kad sam se probudio, kiša je već prošla,
nebo je bilo nezanimljive boje.
pored mene nije bilo moje nove cimerke,
iako sam siguran da je samo izašla da prošeta
i razgazi nove sandale i da će se uskoro,
sasvim uskoro, vratiti. 

понедељак, 19. јун 2017.

Kuća pored mora




postoji jedna kuća pored mora
sasvim malena, kamena,
             kad stojiš ispred nje tek po nekoliko detalja možeš zaključiti
             da morski vazduh udišeš u doba bežičnog interneta.
kuća se nalazi na jednom otoku u jadranskom moru,
ili na jednom ostrvu koje pripada španiji,
ili na već nekom sasvim trećem mestu, nisam siguran.
ipak, sasvim sam jasno video tu kućicu jedne noći ovog proleća
dok sam sedeo u trpezariji jednog stana u jednom beogradskom naselju,
istina, nisam bio baš sasvim čiste svesti,
                                      ali čista svest je ionako stvar konvencije.
video sam tada tu kućicu i tebe kako stojiš na njenim vratima,
uvijena u široku maramu i potpuno sede, raspuštene kose,
nekoliko bora oko očiju ti je uokvirilo pogled indijanske mudrakinje,
dobroćudne vračare koja sa pticama razgovara o geografiji i istoriji.
stajao sam nekoliko koraka ispred tebe, ćelave glave i sasvim obelele brade,
uvučen u preusku mornarsku majicu izgledao sam kao nacrtani junak sa konzerve sardina.
sunce je svetlucalo po površini mora,
sunce se probijalo kroz grmlje,
sunce je obasjavalo parče betona na kom se su izležavali blentavi pas i žmirkajuća mačka,
a ti i ja smo, sporo i lenjo,
živeli u toj malenoj kući na čijem okruglom stolu 
nikada ne stoje novine sa martovskim ili avgustovskim datumima,
samo julskim,                                            
iznova i iznova.
kad jednom odemo na sve puteve na koje moramo otići,
kad jednom budemo voleli sve ljude koje moramo voleti,
kad se jednom rode sva deca koja se moraju roditi,
kad jednom umru svi starci koji moraju umreti,
jednog jutra ćemo se probuditi u dva grada na dve različite strane sveta,
obući se, popiti kafu i samo krenuti, bez pozdrava i objašnjenja,
hodaćemo, ulaziti u avione i vozove, automobile i autobuse,
prelazićemo kilometre i granice
i konačno ćemo lagano, nogu pred nogu, došetati do te kućice kraj mora.
u njoj ćemo tiho proživljavati permanentni jul,
piti čajeve i tablete, čistiti ribu i prati povrće,
starački dirljivo voditi ljubav,
razgovarati o doživljajima iz detinjstva kojih se stidimo,
smejati se tvojim oronulim grudima i mom smežuranom penisu,
pevati narodne pesme čilea, maroka i holandije,
igrati mali fudbal sa mačkama i partije tablića sa psima,
svađati se sa mesecom i suncem,
a sa morem se čežnjivo gledati i tiho mu šaputati na morskom jeziku.   
sedećemo na malim drvenim stolicama ispred naše kuće
i biće nam sasvim svejedno da li smo živi ili ne.  


понедељак, 12. јун 2017.

Kradljivci snega



kroz tvoj prozor se vidi grad koji pomalo ignoriše naše postojanje.  
reka i magistralni put su dve linije usečene na njegovom hrapavom dlanu.
ulice nepristojno zevaju, širom otvorenih usta, bez bojazni da ih gledamo.
negde dalje, iza zgrada i drveća, još uvek bezbrižno spavaju 3D bioskopi
i poslastičarnice u kojima naručujemo kolače prelivene belom čokoladom.
uskoro će svanuti.
prvo će se probuditi šalteri koje nikada ne posećujemo svojom voljom.
gomila stranaca hodaće ka autobuskim stajalištima.
vazduh će treperiti od zvuka bezrazložno pritisnutih automobilskih sirena.
točkovi autobusa ravnomerno raznosiće blato po udaljenim naseljima.
celu noć pada sneg, a građanstvo neće imati konsenzus o tome kakva je to vest.

ti i ja smo noćas bili lepljivi, granice naših tela su se razmrljale.
tvoje usne su postale moje rame.
moje šake se pretvorile u tvoje kukove.
tvoj nos u moju sisu, moje oči u tvoje uši.
nekoliko sati nam nije bilo sasvim jasno ko od nas dvoje ima pičku, a ko kurac.

u jednom trenutku sam ožedneo, otišao u kuhinju, odvrnuo slavinu i kriknuo
“hej, hej, hej! nestalo nam je vode!”
nasmejala si se i iz jednog ormara izvukla nekoliko džakova.
potom si me uzela za ruku i vodila dok smo goli silazili niz stepenište tvoje zgrade.
izašli smo u dvorište, otvorila si džak i rekla
“ukrašćemo što više možemo snega, odnećemo ga gore u stan,
on će se istopiti, a mi ćemo pitu tu vodu i njom se kupati”

sad ležimo čisti i mirišljavi, skoro pa spremni za još jedan utorak.
“ko smo ti i ja”, pitao sam te, a ti si smireno odgovorila “pa, kradljivci snega”
“i šta ćemo dalje raditi” - “pa, šta bismo mogli nego da nastavimo da krademo sneg”

i dalje kroz prozor posmatramo grad koji još uvek pomalo ignoriše naše postojanje.
već je sasvim svanulo, a sneg i dalje ne prestaje da pada.  


понедељак, 05. јун 2017.

Lisabonska priča



nikada nisam bio u lisabonu,
iako sam ga opet sanjao noćas,
po deseti ili možda čak
dvanaesti put u zadnjih par meseci - lisabon mojih snova izgleda tek kao neka mešavina
frejmova iz onog filma vima vendersa, skromnih mediteranskih
iskustva koje sam tu i tamo skupio i nekih slika koje
ni sam ne znam odakle dolaze; na ma koju stranu da se okrenem,
žute kuće i narandžaste zgrade opkoljavaju pogled, a na prašnjavim ulicama
devojčice igraju fudbal, smeju se glasno i pljuju na pločnik,
dede šire veš na terasama dok im musavi unuci drže korpe sa štipaljkama,
a vesele babe piju kafe ispred svojih kuća i razgovaraju
o marksu, lenjinu i revoluciji; oblaci su se razlili po nebu
poput istopljenog sladoleda od borovnice - iako nikada nisam jeo taj sladoled,
siguran sam da je ovo mrljavo nebo baš te boje; žuto-beli tramvaji,
nekih pola metra odignuti od zemlje, klize kroz vazduh,
a na svakom prozoru je po jedna saksija sa ljubičastim i crvenim cvetovima;
svi na ulici, žene i muškarci, nose suknje,
neki kratke i jednobojne, a neki dugačke i šarene,
iz dvorišta, prodavnica i frizerskih salona dopire već neka muzika,  
u ušima mi se mešaju zvuci nepoznate pesme na meni nerazumljivom jeziku
i zvuci stare numere miše kovača u kojoj još i danas teku suze jedne žene;
odnekud, začuje se klepetanje klompi u kojima neko trči po kaldrmi i
odnekud možeš čuti kako neki ljudi već negde iz nekog razloga viču
i na svakih pet metara postoje česme sa tri cevi - iz jedne teče voda, iz druge vino,
iz treće sok od kupine - i u nozdrvama mi se mešaju mirisi pržene ribe i marihuane  
i košulja mi je zalepljena za znojavo telo i tebe ne vidim sasvim jasno,
ali osećam tvoje prisustvo, osećam da zajedno hodamo po mom privatnom lisabonu,
čujem te kako gunđaš - mrzim leto, mrzim vrućinu, hoće li više pasti neka jebena kiša,
zimi, kada je hladno, mogu da obučem tri džempera i dva kaputa,
a leti ne mogu da oderem kožu sa sebe,
gde smo, bojane, uopšte, krenuli, koji je ovo grad, zašto si me doveo ovde,
ne hvataj me za ruku, da li si lud, ionako mi je prevruće -
i ja odustajem od želje da te uhvatim za ruku,
i samo nastavljamo da hodamo, polako, korak po korak,   
nastavljamo dalje i usput ti govorim - molim te,
u ma kojim životima i ma kojim gradovima da se sutra probudimo,
prošetajmo se još malo po lisabonu,
još samo malo,
molim te, budi pored mene
kada prvi put u životu ugledam okean.