понедељак, 12. јун 2017.

Kradljivci snega



kroz tvoj prozor se vidi grad koji pomalo ignoriše naše postojanje.  
reka i magistralni put su dve linije usečene na njegovom hrapavom dlanu.
ulice nepristojno zevaju, širom otvorenih usta, bez bojazni da ih gledamo.
negde dalje, iza zgrada i drveća, još uvek bezbrižno spavaju 3D bioskopi
i poslastičarnice u kojima naručujemo kolače prelivene belom čokoladom.
uskoro će svanuti.
prvo će se probuditi šalteri koje nikada ne posećujemo svojom voljom.
gomila stranaca hodaće ka autobuskim stajalištima.
vazduh će treperiti od zvuka bezrazložno pritisnutih automobilskih sirena.
točkovi autobusa ravnomerno raznosiće blato po udaljenim naseljima.
celu noć pada sneg, a građanstvo neće imati konsenzus o tome kakva je to vest.

ti i ja smo noćas bili lepljivi, granice naših tela su se razmrljale.
tvoje usne su postale moje rame.
moje šake se pretvorile u tvoje kukove.
tvoj nos u moju sisu, moje oči u tvoje uši.
nekoliko sati nam nije bilo sasvim jasno ko od nas dvoje ima pičku, a ko kurac.

u jednom trenutku sam ožedneo, otišao u kuhinju, odvrnuo slavinu i kriknuo
“hej, hej, hej! nestalo nam je vode!”
nasmejala si se i iz jednog ormara izvukla nekoliko džakova.
potom si me uzela za ruku i vodila dok smo goli silazili niz stepenište tvoje zgrade.
izašli smo u dvorište, otvorila si džak i rekla
“ukrašćemo što više možemo snega, odnećemo ga gore u stan,
on će se istopiti, a mi ćemo pitu tu vodu i njom se kupati”

sad ležimo čisti i mirišljavi, skoro pa spremni za još jedan utorak.
“ko smo ti i ja”, pitao sam te, a ti si smireno odgovorila “pa, kradljivci snega”
“i šta ćemo dalje raditi” - “pa, šta bismo mogli nego da nastavimo da krademo sneg”

i dalje kroz prozor posmatramo grad koji još uvek pomalo ignoriše naše postojanje.
već je sasvim svanulo, a sneg i dalje ne prestaje da pada.  


Нема коментара:

Постави коментар