понедељак, 05. јун 2017.

Lisabonska priča



nikada nisam bio u lisabonu,
iako sam ga opet sanjao noćas,
po deseti ili možda čak
dvanaesti put u zadnjih par meseci - lisabon mojih snova izgleda tek kao neka mešavina
frejmova iz onog filma vima vendersa, skromnih mediteranskih
iskustva koje sam tu i tamo skupio i nekih slika koje
ni sam ne znam odakle dolaze; na ma koju stranu da se okrenem,
žute kuće i narandžaste zgrade opkoljavaju pogled, a na prašnjavim ulicama
devojčice igraju fudbal, smeju se glasno i pljuju na pločnik,
dede šire veš na terasama dok im musavi unuci drže korpe sa štipaljkama,
a vesele babe piju kafe ispred svojih kuća i razgovaraju
o marksu, lenjinu i revoluciji; oblaci su se razlili po nebu
poput istopljenog sladoleda od borovnice - iako nikada nisam jeo taj sladoled,
siguran sam da je ovo mrljavo nebo baš te boje; žuto-beli tramvaji,
nekih pola metra odignuti od zemlje, klize kroz vazduh,
a na svakom prozoru je po jedna saksija sa ljubičastim i crvenim cvetovima;
svi na ulici, žene i muškarci, nose suknje,
neki kratke i jednobojne, a neki dugačke i šarene,
iz dvorišta, prodavnica i frizerskih salona dopire već neka muzika,  
u ušima mi se mešaju zvuci nepoznate pesme na meni nerazumljivom jeziku
i zvuci stare numere miše kovača u kojoj još i danas teku suze jedne žene;
odnekud, začuje se klepetanje klompi u kojima neko trči po kaldrmi i
odnekud možeš čuti kako neki ljudi već negde iz nekog razloga viču
i na svakih pet metara postoje česme sa tri cevi - iz jedne teče voda, iz druge vino,
iz treće sok od kupine - i u nozdrvama mi se mešaju mirisi pržene ribe i marihuane  
i košulja mi je zalepljena za znojavo telo i tebe ne vidim sasvim jasno,
ali osećam tvoje prisustvo, osećam da zajedno hodamo po mom privatnom lisabonu,
čujem te kako gunđaš - mrzim leto, mrzim vrućinu, hoće li više pasti neka jebena kiša,
zimi, kada je hladno, mogu da obučem tri džempera i dva kaputa,
a leti ne mogu da oderem kožu sa sebe,
gde smo, bojane, uopšte, krenuli, koji je ovo grad, zašto si me doveo ovde,
ne hvataj me za ruku, da li si lud, ionako mi je prevruće -
i ja odustajem od želje da te uhvatim za ruku,
i samo nastavljamo da hodamo, polako, korak po korak,   
nastavljamo dalje i usput ti govorim - molim te,
u ma kojim životima i ma kojim gradovima da se sutra probudimo,
prošetajmo se još malo po lisabonu,
još samo malo,
molim te, budi pored mene
kada prvi put u životu ugledam okean.


Нема коментара:

Постави коментар