понедељак, 24. јул 2017.

Kada je leto i kada danima gorite od vrućine


kada slušaš auspuhe kako potmulo, ritmički ravnomerno,
brundaju ispred semafora, tih nacistički tvrdokornih
dresera na čije mahanje različitim bojama mašine
polete kroz vazduh, kroz meso, kroz predvečerje;
kada po prstima ostaju slatki tragovi od istopljenih kockica
čokolade; kada graške znoja formiraju jezera na ćelavoj glavi
saputnika koji se desnom rukom, čvrsto, drži za šipku u autobusu;
kada je ćelavi saputnik iz autobusa samo zgodan književni motiv,
a ti nemaš snage da se suštinski zainteresuješ za priču koju bi on
mogao doneti; kada ti čista i tek ispeglana košulja postane
sasvim mokra i sasvim zalepljena za leđa već posle nekoliko minuta 
hoda po ofucanim odajama julskog pakla; kada ne možete da uskladite
subjektivne osećaje temperature, kao ni ostale subjektivne osećaje
života koga delite i života koga ne delite; kada, dok pišeš ovu pesmu,
nisi siguran da možeš da prihvatiš činjenicu da već sviće i
kada nepouzdano jutro nije sigurno da može da prihvati činjenicu
da si ti još uvek budan; kada manje ili više uspešno izbegavaš srčani udar
prilikom ulaska iz podivljale letnje vreline u klimatizovani butik,
taj ogromni zamrzivač na dva sprata; kada manje ili više uspešno skrivaš
lenju erekciju dok ti ona u tom butiku pokazuje neke modele
kupaćih kostima i pita te da li ti se dopada neka tanka, providna majica;
kada manje ili više uspešno pobeđuješ simpatični sram zbog toga što si 
ponekad, uprkos sebi, vrlo jednostavno i vrlo krvavo ljudsko biće;
kada omamljeno poluuspavani ležite u krevetu i uspevate da,
uz svesrdnu i nesebičnu pomoć roletni i ventilatora, ignorišete popodne
koje nemilosrdno topi svet s čijim nevoljnim odlascima u prodavnicu
ili u posetu familiji vas dvoje trenutno nemate baš nikakvog dodira;
kada ona nekoliko puta, ozbiljno i staloženo, ponovi da bi trebalo
da se očisti filter od klima uređaja, kao da će to nešto zaista promeniti;
kada želiš da joj kažeš hajde da se jebemo dok od nas dvoje ne ostane samo jedna
ustreptala barica na čaršavu, a, umesto toga, izgovaraš niz gluposti o tome
kako zelenilo utiče na lakše podnošenje leta u velikom gradu;
kada kupujete skupocene kreme koje će makar malo ublažiti strah
da ćete umreti od tako besmisleno zle stvari kao što je rak kože;
kada iznenadni i tek naizgled daleki zvuk grmljavine naprasno probudi
razmišljanja o prolaznosti svega, pa i ovog leta; kada kiša uporno ne pada,
terajući vas da se manete patetičnih misli iz prethodnog stiha;
kad zlokobno marširaju koferi koji, u skrivenim džepovima, imaju karte
za autobuse i avione koji će vas odvesti na dve sasvim različite strane;
kada slane kože trepere na suncu, čvrsto usidrene u dve luke na morima
dovoljno udaljenim da ne pređu granicu pristojnosti; kada majice 
sasvim lagano, niz tela, skliznu na pod; kada se slepite zajedničkim znojem,
zajedničkim buljenjem u ekrane, zajedničkim blebetanjem ni o čemu,
zajedničkim ćutanjem o svemu i zajedničkim pogledima na ekonomiju;
kada fotografije prestaju da budu samo kondenzovane uspomene i postanu
nedostajanje satkano od trzanja palcem, levo-desno, po površini
mobilnog telefona; kada hodate gradom i shvatiš da te malo šta uzbuđuje
kao činjenica da ne možeš ni da pretpostaviš šta ćeš danas novo naučiti od nje,
a sasvim si siguran da već nešto hoćeš; kada ste ranojutarnji pogled
na crvenkasti dunav; kada ste jesen koja će, van svake sumnje, doći;
kada usputna ćaskanja postanu intelektualne rasprave, 
a intelektualne rasprave postanu izjedanje kolača, a izjedanje kolača 
postane poezija, a poezija postane prijateljstvo, a prijateljstvo postane seks, 
a seks postane ljubav, a ljubav postane politička borba, a politička borba, opet,
postane seks, a seks, onda, postane prijateljstvo, a prijateljstvo, sad, 
postane poezija, a poezija, ipak, postane izjedanje kolača i 
kada više niko od vas, zapravo, nije u stanju da isprati bilo šta od toga; 
kada je leto i kada danima gorite od vrućine i kada, naprosto, 
nemate nijedan drugi izbor sem da nastavite da gorite.




понедељак, 17. јул 2017.

Na vožnju ovim taksijem dobijate popust na poziv



treperava svetla grada zaglavljenog u dugom redu na graničnom
prelazu između još jedne noći i još jednog jutra, usred još jednog
besmislenog vikenda, prelamaju se preko tvog lica dok sedimo
na zadnjem sedištu taksija - dobro očuvanog starinskog modela
mercedesa koji vozi podjednako dobro očuvani muškarac
potpuno bele kose. vozimo se već duboko utabanim stazama
naše svakodnevice, poznajemo svako skretanje, uzbrdicu i nizbrdicu.
tvoje lice je u tajnom dosluhu sa semaforima i stidljivim komadićima jutra,
reklamama i lampionima, bilbordima i farovima automobila. tvoje lice je
šareni karneval sećanja i mogućnosti, prećutanog i domaštanog.
dok sedim kraj tebe, sasvim nenaštimovane svesti, negde iznad tvojih
jagodičnih kostiju vidim devojčicu kako piše rimovane pesmice
o reci koja protiče kraj njene kuće, ali se, u šminci na kapcima,
smestila i oštrooka ptica koja širi krila preko rumenog neba i sigurno stremi
ka ciljevima koji nas fasciniraju i plaše. u uglovima tvojih očiju, iskri se 
jedna uplakana osoba koja tumači papire sa mnoštvom slova ispisanih
na hladnom medicinskom jeziku, ali se, duž usana, širi i detinjasti osmeh
koji, razliven svuda po kauču, gleda filmove sa džulijom roberts i ričardom girom.
duboko u tvojim zenicama, ti si moja najbolja prijateljica od koje učim
da čitam i pišem, da pravilno gledam TV dnevnik i da pravilno spremim salatu od krompira, 
ali negde u tim očima čuči i pogled zbog koga u mom stomaku
hiljadu zvona zvoni i hiljadu bubnjeva bubnja,
pogled zbog koga u mom stomaku vrišti muzika koja vodi naša tela
da nestaju i nastaju jedno u drugom, iznova i iznova. tvoje lice i dalje treperi,
kao na iskrzanom televizijskom snimku koji greje poput najtoplijeg ćebeta
ili poput sećanja na dečija razmišljanja o ljubavi. automobil poskakuje
po oštećenom asfaltu, a pijani prolaznici i psi se dovikuju
u jutarnjoj neusklađenosti zvukova. možda ova vožnja potraje dovoljno dugo
da naučimo da odvežemo ovaj čvor koji nam je zarobio ruke. satovi otkucavaju,
to je, uostalom, u njihovoj prirodi, svi satovi ovog sveta hladnokrvno
otkucavaju i najavljuju da će možda doći neki novi dani sa čijim mirisima,
bojama i izdanjima dnevne štampe nećemo umeti da se nosimo,
ali, još uvek sedimo na zadnjem sedištu taksija, tvoje lice i dalje svetli i,
sasvim sam siguran, sve dok budem mogao da gledam u njega, ničega se neću plašiti.   

понедељак, 10. јул 2017.

Mesec je okrutni čuvar zatvora



danima već mirišem deo kauča na koji si naslonila glavu
kada si poslednji put sedela na njemu. po nozdrvama premeštam
tu specifičnu mešavinu šampona, duvana i hemijskih posebnosti tvog tela.
takođe, moram da priznam da sam, kada si u par navrata odlazila u wc,
zagnjurio glavu u tvoju majicu koju si prebacila preko stolice i
tako u svoje privatno skladište dodao još jedan ili dva mirisa
kojima oivičavam domaštana sećanja. čak i sada,
dok kroz otvoren prozor uleću svi ti žilavi i raznovrsni
komadi nepostojane budućnosti, ležim i pokušavam
da nosem obiđem svaki komadić sive tkanine kauča.
     
procenjujem, u životu sam upoznao možda oko hiljadu ili dve hiljade ljudi.
u životu sam, dakle, upoznao hiljadu ili dve hiljade drugačije komponovanih samoća.
svakako, ovo je pokušaj utehe.

promaljam glavu kroz prozor, a na nebo je prišiven veliki, okrugli mesec,
prati me kao svevideće oko, ruga se i ismejava me,
podmuklo me podseća da se plašim da će doći dan
kada će lovljenje tvojih mirisa postati zloupotrebljena uspomena
koju prepričavam nekoj drugoj ženi dok hodamo nekim drugim ulicama.

mesec me podseća da sam sebe ubedio da je ljubav, između ostalog,
osećaj slobode da pred nekim ispovraćaš sitne komade vlastite duše.

mesec me podseća da iskreno verujem da sam zaista postojao
samo u onim trenucima kada su u diskretnim sobama
ivice naših tela postajale sasvim labave linije,
a da je sve ostalo u životu tek niz vešto ispričanih laži
sa kojima ću na kraju, ipak, naučiti da živim u mučnoj harmoniji.

mesec se cereka jer obojica znamo da samo budale
laju na njega i da ću, pre ili kasnije, morati da odlučim
koji od poraza želim da priznam.

ipak, nijedno od tih priznanja neće od mene napraviti
opreznog i promišljenog čoveka koji ume da na vreme
čuje i prepozna mačiji hod kojim mu se,
oko glave i oko nosa, šunjaju mirisi onog trenutka
kada su nam se prvi put dodirnule
obnažene grudi i butine, stomaci i kolena,
mirisi onog trenutka kada su nam kože jedna na drugoj
ispisale niz slova nekog novog jezika,
sasvim različitog od ovog na kome mi se mesec obraća glasom čuvara zatvora,
potpuno nekog novog jezika na kojem je moguće izreći
mnoge stvari koje, na ovom na kome pišem pesmu, nije.

понедељак, 03. јул 2017.

Na kraju dana, sedeo sam i razgovarao sa komšijskom mačkom



tog dana, plesala si između tezgi na pijaci, desnom rukom
dodirivala neko platneno šarenilo za koje nismo bili sigurni da li je
haljina ili marama, premda smo usput čuli da košta
hiljadu dinara, a onda si levom rukom stigla
do tezge na kojoj te jedna starija žena oslovljavala
sa dušo dok ste se jedna drugoj žalili da već godinama
niste uspele da kupite lep paradajz. zatim si prodavca
izrezbarenog čela pitala da li su mu slatke lubenice,
on je već isukao nož da iseče jedno parčence i doda ti ga da ga probaš,
ali si ga preduhitrila i uskliknula - nema potrebe, verujem vam.
dala si mu dve novčanice, prihvatio ih je sasvim odsutno,
bilo je skoro četiri sata, išlo mu se kući i nije mu bilo stalo do našeg
poverenja. nešto kasnije, ručak je bio preslan, ali je salata
bila odlična. nešto kasnije, plavičasta svetlost se izmigoljila iz televizora
i obasjala sitne pore na tvom obrazu u koje sam gledao
kao u svemirsku maglu koja sebično čuva tajnu postojanja. nešto kasnije,
tvoj pupak je bio vir u kome sam bio spreman da se utopim,
a granice odeće su nespretno razdvajale različite
stvarnosti koje su se mogle desiti. nešto kasnije, položio sam zakletvu
da ću pronaći način da napišem ciklus pesama o tvojim kukovima
koji neće biti mačistička eksploatacija ženskog tela. nešto kasnije,
voditelj televizijske emisije je rekao laku noć gledaocima.
nešto kasnije, 
poželeo sam da zagrljaj postane paralelna dimenzija
u kojoj ne postoje sva ta odlaženja i vraćanja, gubljenja i pronalaženja.
nešto kasnije, na kraju tog dana, sedeo sam na terasi,
sve emocije i izlučevine u meni su se panično utrkivale
da izlete van, a utom se, na ogradi preko puta mog stana,
pojavila šarena komšijska mačka.
rekla mi je dobro veče, a zatim je strpljivo sačekala da joj uzvratim.
posle nekoliko sekundi čuđenja, otpozdravio sam je zbunjeno učtivo,
a ona je zatim zaverenički prošaputala - ne brini, ništa ne brini, 
sve vreme sam bila tu i sve sam videla. 
nisi lud.
ona zaista postoji, ti zaista postojiš, vi zaista postojite.
ne brini, komšija, znam da sumnjaš u to,
ali, kažem ti, stvarno nisi lud.
osmehnuo sam se usled tog saznanja,
priznajem, lepo je spoznati da nisi lud,
a zatim sam proveo još neko vreme u ugodnom komšijskom
razgovoru sa mačkom - uglavnom smo pričali o italijanskom fudbalu
sa kraja dvadesetog veka, zgodnim receptima za pripremu ribe
i tako nekim sasvim, sasvim običnim stvarima.