понедељак, 24. јул 2017.

Kada je leto i kada danima gorite od vrućine


kada slušaš auspuhe kako potmulo, ritmički ravnomerno,
brundaju ispred semafora, tih nacistički tvrdokornih
dresera na čije mahanje različitim bojama mašine
polete kroz vazduh, kroz meso, kroz predvečerje;
kada po prstima ostaju slatki tragovi od istopljenih kockica
čokolade; kada graške znoja formiraju jezera na ćelavoj glavi
saputnika koji se desnom rukom, čvrsto, drži za šipku u autobusu;
kada je ćelavi saputnik iz autobusa samo zgodan književni motiv,
a ti nemaš snage da se suštinski zainteresuješ za priču koju bi on
mogao doneti; kada ti čista i tek ispeglana košulja postane
sasvim mokra i sasvim zalepljena za leđa već posle nekoliko minuta 
hoda po ofucanim odajama julskog pakla; kada ne možete da uskladite
subjektivne osećaje temperature, kao ni ostale subjektivne osećaje
života koga delite i života koga ne delite; kada, dok pišeš ovu pesmu,
nisi siguran da možeš da prihvatiš činjenicu da već sviće i
kada nepouzdano jutro nije sigurno da može da prihvati činjenicu
da si ti još uvek budan; kada manje ili više uspešno izbegavaš srčani udar
prilikom ulaska iz podivljale letnje vreline u klimatizovani butik,
taj ogromni zamrzivač na dva sprata; kada manje ili više uspešno skrivaš
lenju erekciju dok ti ona u tom butiku pokazuje neke modele
kupaćih kostima i pita te da li ti se dopada neka tanka, providna majica;
kada manje ili više uspešno pobeđuješ simpatični sram zbog toga što si 
ponekad, uprkos sebi, vrlo jednostavno i vrlo krvavo ljudsko biće;
kada omamljeno poluuspavani ležite u krevetu i uspevate da,
uz svesrdnu i nesebičnu pomoć roletni i ventilatora, ignorišete popodne
koje nemilosrdno topi svet s čijim nevoljnim odlascima u prodavnicu
ili u posetu familiji vas dvoje trenutno nemate baš nikakvog dodira;
kada ona nekoliko puta, ozbiljno i staloženo, ponovi da bi trebalo
da se očisti filter od klima uređaja, kao da će to nešto zaista promeniti;
kada želiš da joj kažeš hajde da se jebemo dok od nas dvoje ne ostane samo jedna
ustreptala barica na čaršavu, a, umesto toga, izgovaraš niz gluposti o tome
kako zelenilo utiče na lakše podnošenje leta u velikom gradu;
kada kupujete skupocene kreme koje će makar malo ublažiti strah
da ćete umreti od tako besmisleno zle stvari kao što je rak kože;
kada iznenadni i tek naizgled daleki zvuk grmljavine naprasno probudi
razmišljanja o prolaznosti svega, pa i ovog leta; kada kiša uporno ne pada,
terajući vas da se manete patetičnih misli iz prethodnog stiha;
kad zlokobno marširaju koferi koji, u skrivenim džepovima, imaju karte
za autobuse i avione koji će vas odvesti na dve sasvim različite strane;
kada slane kože trepere na suncu, čvrsto usidrene u dve luke na morima
dovoljno udaljenim da ne pređu granicu pristojnosti; kada majice 
sasvim lagano, niz tela, skliznu na pod; kada se slepite zajedničkim znojem,
zajedničkim buljenjem u ekrane, zajedničkim blebetanjem ni o čemu,
zajedničkim ćutanjem o svemu i zajedničkim pogledima na ekonomiju;
kada fotografije prestaju da budu samo kondenzovane uspomene i postanu
nedostajanje satkano od trzanja palcem, levo-desno, po površini
mobilnog telefona; kada hodate gradom i shvatiš da te malo šta uzbuđuje
kao činjenica da ne možeš ni da pretpostaviš šta ćeš danas novo naučiti od nje,
a sasvim si siguran da već nešto hoćeš; kada ste ranojutarnji pogled
na crvenkasti dunav; kada ste jesen koja će, van svake sumnje, doći;
kada usputna ćaskanja postanu intelektualne rasprave, 
a intelektualne rasprave postanu izjedanje kolača, a izjedanje kolača 
postane poezija, a poezija postane prijateljstvo, a prijateljstvo postane seks, 
a seks postane ljubav, a ljubav postane politička borba, a politička borba, opet,
postane seks, a seks, onda, postane prijateljstvo, a prijateljstvo, sad, 
postane poezija, a poezija, ipak, postane izjedanje kolača i 
kada više niko od vas, zapravo, nije u stanju da isprati bilo šta od toga; 
kada je leto i kada danima gorite od vrućine i kada, naprosto, 
nemate nijedan drugi izbor sem da nastavite da gorite.




Нема коментара:

Постави коментар