понедељак, 03. јул 2017.

Na kraju dana, sedeo sam i razgovarao sa komšijskom mačkom



tog dana, plesala si između tezgi na pijaci, desnom rukom
dodirivala neko platneno šarenilo za koje nismo bili sigurni da li je
haljina ili marama, premda smo usput čuli da košta
hiljadu dinara, a onda si levom rukom stigla
do tezge na kojoj te jedna starija žena oslovljavala
sa dušo dok ste se jedna drugoj žalili da već godinama
niste uspele da kupite lep paradajz. zatim si prodavca
izrezbarenog čela pitala da li su mu slatke lubenice,
on je već isukao nož da iseče jedno parčence i doda ti ga da ga probaš,
ali si ga preduhitrila i uskliknula - nema potrebe, verujem vam.
dala si mu dve novčanice, prihvatio ih je sasvim odsutno,
bilo je skoro četiri sata, išlo mu se kući i nije mu bilo stalo do našeg
poverenja. nešto kasnije, ručak je bio preslan, ali je salata
bila odlična. nešto kasnije, plavičasta svetlost se izmigoljila iz televizora
i obasjala sitne pore na tvom obrazu u koje sam gledao
kao u svemirsku maglu koja sebično čuva tajnu postojanja. nešto kasnije,
tvoj pupak je bio vir u kome sam bio spreman da se utopim,
a granice odeće su nespretno razdvajale različite
stvarnosti koje su se mogle desiti. nešto kasnije, položio sam zakletvu
da ću pronaći način da napišem ciklus pesama o tvojim kukovima
koji neće biti mačistička eksploatacija ženskog tela. nešto kasnije,
voditelj televizijske emisije je rekao laku noć gledaocima.
nešto kasnije, 
poželeo sam da zagrljaj postane paralelna dimenzija
u kojoj ne postoje sva ta odlaženja i vraćanja, gubljenja i pronalaženja.
nešto kasnije, na kraju tog dana, sedeo sam na terasi,
sve emocije i izlučevine u meni su se panično utrkivale
da izlete van, a utom se, na ogradi preko puta mog stana,
pojavila šarena komšijska mačka.
rekla mi je dobro veče, a zatim je strpljivo sačekala da joj uzvratim.
posle nekoliko sekundi čuđenja, otpozdravio sam je zbunjeno učtivo,
a ona je zatim zaverenički prošaputala - ne brini, ništa ne brini, 
sve vreme sam bila tu i sve sam videla. 
nisi lud.
ona zaista postoji, ti zaista postojiš, vi zaista postojite.
ne brini, komšija, znam da sumnjaš u to,
ali, kažem ti, stvarno nisi lud.
osmehnuo sam se usled tog saznanja,
priznajem, lepo je spoznati da nisi lud,
a zatim sam proveo još neko vreme u ugodnom komšijskom
razgovoru sa mačkom - uglavnom smo pričali o italijanskom fudbalu
sa kraja dvadesetog veka, zgodnim receptima za pripremu ribe
i tako nekim sasvim, sasvim običnim stvarima.  

Нема коментара:

Постави коментар