понедељак, 17. јул 2017.

Na vožnju ovim taksijem dobijate popust na poziv



treperava svetla grada zaglavljenog u dugom redu na graničnom
prelazu između još jedne noći i još jednog jutra, usred još jednog
besmislenog vikenda, prelamaju se preko tvog lica dok sedimo
na zadnjem sedištu taksija - dobro očuvanog starinskog modela
mercedesa koji vozi podjednako dobro očuvani muškarac
potpuno bele kose. vozimo se već duboko utabanim stazama
naše svakodnevice, poznajemo svako skretanje, uzbrdicu i nizbrdicu.
tvoje lice je u tajnom dosluhu sa semaforima i stidljivim komadićima jutra,
reklamama i lampionima, bilbordima i farovima automobila. tvoje lice je
šareni karneval sećanja i mogućnosti, prećutanog i domaštanog.
dok sedim kraj tebe, sasvim nenaštimovane svesti, negde iznad tvojih
jagodičnih kostiju vidim devojčicu kako piše rimovane pesmice
o reci koja protiče kraj njene kuće, ali se, u šminci na kapcima,
smestila i oštrooka ptica koja širi krila preko rumenog neba i sigurno stremi
ka ciljevima koji nas fasciniraju i plaše. u uglovima tvojih očiju, iskri se 
jedna uplakana osoba koja tumači papire sa mnoštvom slova ispisanih
na hladnom medicinskom jeziku, ali se, duž usana, širi i detinjasti osmeh
koji, razliven svuda po kauču, gleda filmove sa džulijom roberts i ričardom girom.
duboko u tvojim zenicama, ti si moja najbolja prijateljica od koje učim
da čitam i pišem, da pravilno gledam TV dnevnik i da pravilno spremim salatu od krompira, 
ali negde u tim očima čuči i pogled zbog koga u mom stomaku
hiljadu zvona zvoni i hiljadu bubnjeva bubnja,
pogled zbog koga u mom stomaku vrišti muzika koja vodi naša tela
da nestaju i nastaju jedno u drugom, iznova i iznova. tvoje lice i dalje treperi,
kao na iskrzanom televizijskom snimku koji greje poput najtoplijeg ćebeta
ili poput sećanja na dečija razmišljanja o ljubavi. automobil poskakuje
po oštećenom asfaltu, a pijani prolaznici i psi se dovikuju
u jutarnjoj neusklađenosti zvukova. možda ova vožnja potraje dovoljno dugo
da naučimo da odvežemo ovaj čvor koji nam je zarobio ruke. satovi otkucavaju,
to je, uostalom, u njihovoj prirodi, svi satovi ovog sveta hladnokrvno
otkucavaju i najavljuju da će možda doći neki novi dani sa čijim mirisima,
bojama i izdanjima dnevne štampe nećemo umeti da se nosimo,
ali, još uvek sedimo na zadnjem sedištu taksija, tvoje lice i dalje svetli i,
sasvim sam siguran, sve dok budem mogao da gledam u njega, ničega se neću plašiti.   

Нема коментара:

Постави коментар