среда, 28. фебруар 2018.

Došla mi sinoć u san učiteljica Mira




došla mi sinoć u san učiteljica Mira.
sako prebacila preko levog i desnog ramena,
a ruke ostavila da lebde,
neprovučene kroz rukave, slobodne,
jednom me za obraz štipa, a drugom čvrge udara.
pita me šta sam sve toga dana shvatio,
a ja skočim, grlo pročistim i naizust izustim
"shvatio sam devet važnih stvari, učiteljice.
prvo, shvatio sam da košarku volim više
od većine pesničkih knjiga, ali i da nju ne volim previše.
drugo, shvatio sam da me uznemiravaju stvari
koje su istovremeno vrlo važne i potpuno besmislene,
poput ljubavi ili izbora za gradsku skupštinu.
treće, shvatio sam mi je proza omiljeno pesničko sredstvo.
četvrto, shvatio sam da me pali da pred vama izgovaram reči
kao što su jebanje, kurac, pička ili besklasno društvo.
peto, shvatio sam da je 'moja devojka' jedan od najnasilnijih sklopova reči
koje sam ikad poželeo i da bih zato, izvesno, trebao otići na višegodišnju robiju.
šesto, shvatio sam da smo ona koja moja devojka nije i ja pristojni ljudi,
pa se onda, shodno tome, i pristojno povređujemo.
sedmo, shvatio sam da stojimo ispred naših zapaljenih kuća, nemamo snage
da kažemo 'nek izgore prokletinje', pa umesto toga plačemo benzin.
osmo, shvatio sam da je neverovatan kapacitet običnog ljudskog života
da proizvodi nezvaničnu tugu, neuknjiženu nesreću i ilegalnu teskobu.
i deveto... i deveto... i deveto...", zastao sam, prebledeo i zadihan,
a učiteljica Mira me tako strogo gledala preko naočara
da sam se od straha istog trena probudio.
dugo sam sedeo na ivici kreveta i ništa nisam shvatao.

Нема коментара:

Постави коментар