понедељак, 19. фебруар 2018.

Pre tri nedelje sam upoznao boga u trolejbusu broj 21




pre tri nedelje sam upoznao boga.
bilo je oko podne, sunce se pojavilo tek
kao besmislen zimski dekor, a bog se
nevaspitano naslonio na moja leđa,
iako u trolejbusu broj 21 nije bila gužva
i nije bilo naročite potrebe za usputnom
telesnom intimizacijom. iznervirao sam se,
nisam ljubitelj dodira u javnom prevozu, 
a osim toga, ne verujem u boga. 
odmaknuo sam se korak ili dva i počeo da gunđam 
što je bog neobrijani muškarac, a on se samo nasmejao
i citirao jednog sveca koji tvrdi da je to sasvim logična stvar
jer svet, kad bi bog bio žena, ne bi bio ovoliko sjebano mesto.
jakna mu je diskretno mirisala na ćevabdžinicu.
kada ga je sveti petar pozvao na telefon,
u trolejbusu su se začuli prvi taktovi jedne stare pesme
olivera dragojevića, a bog je samo prosiktao
“ma odjebi više, dosado jedna, u romingu sam” i pritsnuo crvenu slušalicu.
izašao je na sledećoj stanici i mahnuo mi.
nevoljno sam uzvratio.
od tada ga često viđam i, uprkos svemu,
prirastao mi je za srce. bog, u suštini, nije loš čovek.
odavno je odustao od pokušaja da upravlja svetom.
“treba mi tri-četiri dana da se nakanim na mail da odgovorim,
a kamoli da uslišavam molitve”, rekao mi je jednom.
“ne možeš ti, bojane, ne verovati u mene koliko meni može
biti slaba vera u samog sebe”, rekao mi je drugi put.
“raj prolazi kroz stečajni postupak, te sam ovih dana češće
na zemlji nego ikada ranije”, rekao mi je treći put. 
a četvrti put mi je pričao kako je u isto vreme ludo zaljubljen
u jednu klaru iz lisabona i u jednog rodžera sa novog zelanda.
klara zna za to, jednom su se poljubili ispred pošte u njenom komšiluku,
ali je, u principu, verna svom momku zubaru koga poznaje još od fakulteta.
sa druge strane, rodžer je vaspitan u porodici ateista i to je toliko ostavilo traga
da bog uopšte nije uspeo da mu privuče pažnju poslednja tri puta kada je bio u
velingtonu – tri puta je pokušao da mu kaže “zdravo”, a rodžer je samo
video titraj sijalice, čuo lavež psa i osetio treperenje vetra.
“ne viđam ih često, ni klaru ni rodžera. moć teleportacije mi nije kao što je bila,
a i jat su privatizovali, pa onih par pilota koje poznajem više ne smeju da me prošlepaju
u kabini kao nekada”, rekao je, a potom viknuo “jebem ti kapitalizam da ti jebem”.
građani i građanke iz trolejbusa su na ovo odreagovali na čitav niz različitih načina.
jedan odbornik srpske napredne stranke je panično tražio mobilni telefon,
jedna devojka se nasmešila, druga razgoračila oči pitajući se odakle uopšte dolazi taj glas,
a strogi ćelavac je trabunjao o tome kako sve ovo, molim vas,
uopšte nije poezija. taman sam zaustio da dodam još neke važne
nijanse u toj božijoj političkoj analizi, a on me prekinu i kratko reče “oprosti,
danas moram izaći na ovoj stanici”. dok je izlazio, na kratko je zaustavio vreme. trolejbus
se zakočio, ljudi su prestali da dišu, a on preko ramena dobaci “ne mogu
ti previše pomoći, mnoge su mi moći oduzete, mnogih sam se sam odrekao. ipak, u
nekoliko dobrih restorana znam konobare koji će nam dati da jedemo na crtu.
hajde, pa se vidimo ovih dana”. potom je iskoračio na trotoar,
vozilo je nastavilo dalje, ljudi su opet krali kiseonik i izbacivali ugljendioksid,
a božiji telefon je odnekud zvonio rečima “ća je život vengo fantažija”
zbog kojih mi je postalo malo lakše da podnosim tegobe o kojima govore sve moje pesme,
uključujući i ovu u kojoj nisam nijednom spomenuo koliko mi nedostaješ.

Нема коментара:

Постави коментар