петак, 09. март 2018.

Dok si bio na partijskom zadatku, pretvorio si se u svoje telo



od partije si dobio zadatak da se infiltriraš u izdavačku industriju
i iznutra je sabotiraš. zlobno se smejuljiš dok u petnaest hiljada primeraka
štampaš self-help brošuru "jedini način da život uzmete u svoje ruke je da
uzmete živote svojim gazdama", iako prethodno nisi proverio da li je neko
već negde iskoristio taj naslov i od njega napravio svetski bestseler.
doduše, to te ne sprečava da zamišljaš kako, ispred polica u knjižari,
stoje zbunjene članice i zapanjeni članovi kluba čitalaca,
osvrću se oko sebe, pa naposletku uzmu tu neobičnu knjižicu i sakriju je ispod
nedeljnog lista sa dugom tradicijom objektivnog novinarstva kog nose pod miškom.
ipak, dok mašina bruji i stranice, jedna po jedna, ispadaju iz nje, 
u tebi umire politički delatnik i sve više postaješ vlastito telo - jetra ti je
zgužvana kao odeća koju, tokom pijanog seksa, razbacujete svuda po stanu,
srce je luda i pomahnitala metafora koju niko ne može da ulovi,
prsti su nervozne emocije, nos je miris duvana, oči su dve smeđe bradavice
na njenim grudima, a u crevima i želucu kriješ fascikle sa dokumentacijom
koja bi te na čitav niz različitih načina mogla kompromitovati.
dok se nemilosrdno pretvaraš u svoje telo, ne možeš da se ne zapitaš
gde se nalazi ta država u kojoj žive neosnovane partije, nenapisane knjige i
nedovršene ljubavi. pisma iz nje stižu jako često, sasvim te iznenađuju
rečenicama i fotografijama malih formata koje se kriju unutar njih,
ali nikada, baš nijednom, na koverti nisi video adresu pošiljaoca.  
uzimaš mobilni telefon, okrećeš jedan broj telefona, nadaš se da ga
nisi izmislio i da ćeš sa druge strane konačno čuti poznati glas
koji bi mogao ovu pesmu obesmisleniti na sasvim plemenit način.
i dalje zvono zvoni. i dalje se niko ne javlja. i dalje čekaš.

Нема коментара:

Постави коментар