четвртак, 03. мај 2018.

Bolji život




najskrivenija mesta ponekad su
osvetljena sijalicama iz supermarketa,
lekcijama iz bukvara ili reprizama TV serija.
mira furlan i dragan nikolić su razgovarali,
potom se još nekoliko kadrova razvuklo,
lenjo, kao što su i naša tela bila lenjo
razvučena po krevetu. kasnije,
kada je dado topić otpevao svoje i kada se
ugasila kockasta šarena lampa, u mraku
nisam mogao da vidim tvoje usne,
ni tvoje grudi, ni tvoje noge, ni tvoje prepone,
ni kolena, ni kukove, ni ruke, ni ramena.
ipak, privremeno slepi, treperili smo i jebali se,
isprepleteni u zajedničkom postojanju
koje nijedno od nas nije uspelo da razume do kraja.
kad su se kroz tanke zidove probili jutarnji zvuci
tek probuđenog komšiluka, opet smo bili prognani
u vlastite živote. ustali smo, pojeli kajganu i malo gledali
rijaliti televiziju, a potom sam izašao kroz tvoja vrata,
spustio se niz stepenice i zakoračio na asfalt.
hodao sam i hodao, hodao, hodao,
pa i dalje hodam tražeći način
da se vratimo na ono najskrivenije mesto.  

Нема коментара:

Постави коментар