недеља, 17. јун 2018.

Nedeljom uveče



nedeljom uveče, prijateljice i prijatelji
piju kafe, fotografišu se za društvene mreže
i satima razgovaraju o nesanicama koje im
deformišu lica, o diplomama koje njihove
poraze čine spektakularnim, o muškarcima
i ženama koji prljavim šestarima urezuju
svoja imena u njihova srca, o drogama kojima,
barem u jednoj rundi, pobede sve te nesanice,
poraze i ožiljke. nedeljom uveče, policajci se
voze tramvajima posle odrađene druge smene,
oko njihovih guzica pištolji i pendreci landaraju
kao da je to neka sasvim prihvatljiva stvar i,
čak i kada nema jasnog povoda, sasvim su
nesimpatični. nedeljom uveče, fudbaleri pobeđuju
i fudbaleri gube, donoseći dva različita oblika
slične praznine. nedeljom uveče, patetični šansonjeri
i neustrašivi strip junaci pokušavaju da budu pažljivi
sagovornici, ali im, uprkos svoj dobroj volji, ne ide
baš najbolje. nedeljom uveče, komadi svakodnevice
se nabrajaju u pesmama jer se onaj ko ih nabraja
pribojava da će svakodnevica svakako nastaviti da postoji,
čak i ako on ništa ne uradi povodom toga.
nedeljom uveče, i najhrabriji nemaju hrabrosti
da gledaju informativne emisije. nedeljom uveče,
kad otvorim oči, ne postojiš, a kad zažmurim,
sediš za drvenim stolom, a prsti i usne su ti
umazani sladoledom od šumskog voća.
nedeljom uveče, uplašen sam jer sam naučio
da u meni ima dovoljno snage da sve ove
stvari strpam u ruksak, stavim ga na leđa,
zakoračim na ulicu i hodam dalje.



Нема коментара:

Постави коментар