петак, 06. јул 2018.

Noć na rasklapanje



pospano si izložila svoje planove za sutrašnji dan. zevnula si, pa sam zevnuo i ja. čujemo se ujutru. laku noć. poljubac. a potom, odložili smo telefone i odradili rutinski boks meč sa zidovima svojih gluvih stanova. između naših kauča na rasklapanje, rasklopljen je put od šest kilometara pitanja na koja ne umemo da odgovorimo.

voleo bih da se u tvoj san uvučem kao što se komšijska mačka jednog popodneva uvukla kroz vrata tvog balkona dok smo se znojili i gledali televiziju. bojažljivo bih, nečujno, spuštao meke šape po tom nepoznatom tlu, oprezno i znatiželjno se zavlačio u ćośkove, a njušku bi mi golicali grumeni prašine koji se, uprkos tvom maničnom koriśćenju usisivača, uvek odnekud pojave. naposletku, prestao bih da se plašim tvoje nove frizure, prišao bih i strpljivo čekao ispruženu ruku da je liznem. ne znam da li bi mi je pružila. još uvek nisam, kad povremeno spavamo jedno kraj drugog, uspeo da otkrijem na kom jeziku sanjaš, a na kom buncaš.

pod čaršavom ležim zajedno sa svim onim trenucima kada je naša bolešljiva ljubav uspevala da pobedi napade panike. naša vampirska ljubav koja nikada nije videla sunce. naša ćutljiva ljubav, taj diskretni taksista što vozi noćne vožnje po onom putu od beskrajnih šest kilometara, od jednog ka drugom, iznova i iznova.

Нема коментара:

Постави коментар