понедељак, 02. јул 2018.

Pet je ujutru i neko od komšija odvrće slavinu



jastuk, ako duboko zarijem nos u njega, miriše na tvoju kosu. udisao bih ga bestidno, grlio i gnječio čitavu noć, ali, dobro znam, kad bih se probudio, jastuk zgrčen pod mojim rukama mirisao bi na mene i moj jutarnji znoj.

sviće. radni dan zeva i levom rukom isključuje alarm na mobilnom telefonu. već čujem
njegove užurbane korake, umivanje i pranje zuba, doručak i obavljanje velike nužde, a ja i dalje ležim u plavičastoj sobi i zurim u to parče tekstila ispunjeno komadićima sunđera i sveprisutnim mirisom tvog odsustva.

da li se uopšte može pobeći od nametljive i sasvim nepristojne prirode ljubavi?  

Нема коментара:

Постави коментар