уторак, 30. октобар 2018.

Gde je nestala Poljska?




pre tri nedelje je nestala poljska.
samo tako, jednog dana, nestala je čitava država
sa svih 38 miliona državljana i ostalim legalnim
i nelegalnim prolaznicima pride. bivši poljaci
i bivše poljakinje koji žive rasuti po svetu nisu nestali,
ali odjednom tvrde da su rođeni u ukrajini, češkoj
ili nemačkoj. neki od njih se čak sećaju i veselog,
izmišljenog detinjstva na madagaskaru,
a unija svetskih depresivaca (USD) im daje za pravo
tvrdeći da su, ionako, sva detinjstva izmišljena.  
vislava šimborska nije napisala nijedan jedini stih
jer je, iako pokojna, takođe prestala da postoji.
valensu više niko niti osporava, niti podržava jer je
siroti les izgubljen u nepostojanosti istorijske anonimnosti.
jirži dudek, istina, postoji i, da, branio je za liverpul,
ali tih slavnih godina je stajao i na golu slovačke reprezentacije.
sve ostalo je na svom mestu, birokratske procedure evropske unije
i početak drugog svetskog rata, zabrinjavajući talas desničarskih vlada
i istorija klasične muzike, represivni režimi iza gvozdene zavese
i represivni režimi ispred gvozdene zavese, samo u svim tim pričama
neko drugi igra ulogu poljske. ponekad mi se čini da sam
jedini čovek na svetu koji se seća da je poljske ikada bilo.
već dvadeset i jedan dan, kao ludak, podsećam prijateljice i poznanike,
a oni se smejulje, misleći da sam se zaigrao 
u nekom medijskom eksperimentu. čak sam objavio
i jedan novinski tekst pod naslovom „gde je nestala poljska?“, 
a kroz dva dana mi je jedan ljutiti kulturni poslenik 
nepristojno otpisao da je ovo 21. vek, pobogu, te da me, citiram,
„jebala reciklaža magijskog realizma da me jebala“.
ponekad se osećam kao da gubim razum.
još gore od toga, ponekad mi se čini da zaboravljam
da je u prirodi država da nastaju i nestaju,
a da su nacije ionako tek imaginarne zajednice. 
počeo sam da pravim sasvim iracionalne zalihe
u svom špajzu – drvene klompe ako nestane holandija,
marksova sabrana dela ako nestane nemačka, džak od sto kilograma 
krompira ako nestane peru. jednog dana si došla kod mene,
dugo razgledala moje prepune police, kratko uzdahnula i samo rekla
„tužno je, bojane, što si morao da izmisliš kako je nestala ta tvoja,
kako se zove, poljska, samo da ne bi morao da misliš
na to da ćemo i mi jednog dana nestati“.

Нема коментара:

Постави коментар