уторак, 17. април 2018.

Maratonci trče trke na sto metara




video sam tog čiču nekoliko puta
u jednoj neosvetljenoj, strmoj ulici
kojom prolazim kad idem ka tebi.
stoji na trotoaru, skriven u mraku
ograda, žbunja i neuglednog drveća,
a onda, kada se približi neki automobil
rasterećen noćnom vožnjom pustim gradom, 
starac pretrči ulicu pred njegovim farovima,
nedovoljno blizu da zaista rizikuje život,
ali sasvim dovoljno da poneki taksista, uz lagano
kočenje, procedi "mater ti jebem ludu" i da
starčevo vremešno - istina, verovatno pomalo
ludo - biće ostvari još jednu sitnu pobedu pre
sasvim izvesnog nadolazećeg poraza.
potom, pretpostavljam, ostaje da čeka
sledeći automobil od koga treba biti brži,
a ja ne uspevam da kroz mutno staklo
jasno vidim njegovo lice. u pravu si, zvuči
kao izlizan pesnički motiv, ali starac je zaista tamo,
zove se mitar ili veroslav, jovan ili tadija,
njegova životna priča je, takođe, tekstualni kliše
(razvod? ratne traume? propala državna firma?
alkoholizam? razvaljena porodica? mentalne bolesti?)
i, siguran sam, ako bismo razgovarali sa njim
dvadeset minuta ili četiri sata, imali bismo dovoljno informacija
da napišemo reportažu ili započnemo naučno istraživanje,
ali pitanje na koje verovatno ne bismo umeli
da odgovorimo je da li su i naši dani - zajednički
obroci i novčanice, izmenjene tekstualne poruke
i telesne izlučevine, prećutane uvrede i nežnosti -
da li su svi oni, uopšte, nešto više od pokušaja da se
mračni sokak pretrči pre nego se sivi ford fokus
zalepi za naše telo i, uz nestajući zvuk sirene,
odnese u mrak čiji jezik ne poznajemo?   

Нема коментара:

Постави коментар