Sličice iz Albertine (dopisnica iz Beča)

Kada se baviš pisanjem i čitanjem tekstova, vremenom pomalo oglupiš za druge umetničke izraze kojima nisi stigao da se dovoljno posvetiš. Ne mora to biti strašno - naprotiv. Ove nedelje sam u bečkom muzeju „Albertina“ gledao slike na stalnoj postavci „Od Monea ka Pikasu“. Buljio sam u platna kakva sam viđao samo u knjigama (Mone, Modiljani, Pikaso, Kandinski, Bejkon) - mada, ni u knjigama ih nisam viđao prečesto, ipak sam ja tekstualni autista. Čini mi se, upravo mi je to pomoglo da kao dete oduševljeno hodam tim hodnicima, kao da tek otkrivam boje i oblike. Upravo mi je tekstualni autizam pomogao da se zaljubim ispred slike „Mlada devojka sa cvetnim šeširom“ Alekseja fon Javlenskog. Mogao bih da se zakunem da mi je devojka sa slike namignula, a potom brzo spustila pogled, u nadi da moja saputnica nije primetila kratki interdimenzionalni flert. Moja mlada devojko sa cvetnim šeširom, uvek ćemo imati Beč.

Beč je - iako ne toliko kao London ili Njujork - ipak filmski grad. Čudan je osećaj kada se negde nađeš prvi put, a prati te stalni deža vi, osećaj da si grad negde već video i doživeo. Stajali smo na terasi ispred muzeja „Albertina“, kiša je razmrljavila mešoviti urbani pejzaž, mlada bečka noć se pružala ispred nas i tek sam onda shvatio da se nalazim na terasi gde su se ljubili Ethan Hawke i Julie Delpy u filmu „Before Sunrise“ - filmu koji označava početak jedne od najvećih filmskih ljubavnih priča svih nas koji pomalo zaziremo od velikih filmskih ljubavnih priča. Film je izašao 1995, a u to vreme je, svega nekoliko desetina kilometara od mesta gde sam se rodio, najstrašnije ubijana Bosna.

Bosna piše na kiosku sa kobasicama ispred muzeja. No, to ne znači da se tu prodaju bosanske kobasice, već da se kobasice mogu jesti na bosanski, naš način - u kifli, a ne iseckana na tanjiru. Kobasice nam je prodao momak po imenu Naim. Verovatno je rođen u Austriji, jedino što je na našem umeo da kaže bilo je nekoliko nemušto prozborenih reči - kečap, kifla, senf. Rekli smo Naimu jedno kosmpolitsko „ćao“ i produžili ka carskoj rezidenciji Hofburg. U mračnim ulicama oko dvorca očekujem da ću sresti pijanog Mocarta. Naravno, moj Mocart bi izgledao onako kako mi je naredio Miloš Forman - blentavo-iritantno bi se smejao i ljude bi zabavljao podjednako prdežima i muzikom. Ništa od očekivanja turiste odraslog na američkom filmu - umesto Mocarta, srećemo puste, mokre ulice. Vazduhom se širi miris balege carskih konja od kojih svaki vredi 400 000 evra - više nego sve nekretnine koje posedujemo moja saputnica i ja. Čudno je to, miris balege sam uvek vezivao za svoje selo na Jelovoj gori, a ne za centar Beča. Mnoge druge stvari su mi ipak padale na pamet o tom gradu. Recimo, i meni je, kada sam došao u Beč, pala na pamet Suzy F, ali se meni, za razliku od Džonija, dopao njen grad. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 22.2.2014.)