уторак, 17. април 2018.

Maratonci trče trke na sto metara




video sam tog čiču nekoliko puta
u jednoj neosvetljenoj, strmoj ulici
kojom prolazim kad idem ka tebi.
stoji na trotoaru, skriven u mraku
ograda, žbunja i neuglednog drveća,
a onda, kada se približi neki automobil
rasterećen noćnom vožnjom pustim gradom, 
starac pretrči ulicu pred njegovim farovima,
nedovoljno blizu da zaista rizikuje život,
ali sasvim dovoljno da poneki taksista, uz lagano
kočenje, procedi "mater ti jebem ludu" i da
starčevo vremešno - istina, verovatno pomalo
ludo - biće ostvari još jednu sitnu pobedu pre
sasvim izvesnog nadolazećeg poraza.
potom, pretpostavljam, ostaje da čeka
sledeći automobil od koga treba biti brži,
a ja ne uspevam da kroz mutno staklo
jasno vidim njegovo lice. u pravu si, zvuči
kao izlizan pesnički motiv, ali starac je zaista tamo,
zove se mitar ili veroslav, jovan ili tadija,
njegova životna priča je, takođe, tekstualni kliše
(razvod? ratne traume? propala državna firma?
alkoholizam? razvaljena porodica? mentalne bolesti?)
i, siguran sam, ako bismo razgovarali sa njim
dvadeset minuta ili četiri sata, imali bismo dovoljno informacija
da napišemo reportažu ili započnemo naučno istraživanje,
ali pitanje na koje verovatno ne bismo umeli
da odgovorimo je da li su i naši dani - zajednički
obroci i novčanice, izmenjene tekstualne poruke
i telesne izlučevine, prećutane uvrede i nežnosti -
da li su svi oni, uopšte, nešto više od pokušaja da se
mračni sokak pretrči pre nego se sivi ford fokus
zalepi za naše telo i, uz nestajući zvuk sirene,
odnese u mrak čiji jezik ne poznajemo?   

понедељак, 16. април 2018.

Apokalipsa, svaki dan




dok se u naše strahove i ljutnje
uvlače pomahnitali kajroni,
neadekvatne političke analize
i muljavi snimci vojne metalurgije,
prstom, bojažljivo, prelazim preko
mladeža na tvom stomaku,
dugmeta koje možda aktivira
oružje za naše samouništenje,
a možda i šalje tajni signal
za okupljanje revolucionarnog
dvočlanog pokreta otpora.
ti me gledaš, ne progovaraš i
ipak pitaš - šta ako su te dve
stvari jedno te isto?

понедељак, 02. април 2018.

Granični prelazi





sanjao sam kako po sobama jedne kuće,
u kojoj nisam bio od detinjstva,
jurim plišane paukove dok u oznojenoj šaci
stežem moćni čekić stripovskog boga Tora.
ništa nije imalo smisla, uključujući i erekciju
u mojim gaćama. onda sam otvorio oči i,
pre sunca ili hladnog svetla mobilnog telefona,
video tvoja stopala kako su se iskrala ispod
pokrivača. buljio sam u njih pet ili možda
čitavih deset minuta. malo mi je falilo da
prestanem da verujem u vreme. malo mi je
falilo da napravim neki novi svemir u kojem će
moje usne živeti na tim stopalima. malo mi je,
baš malo falilo. onda sam se ubedio da ću sledećeg puta 
sigurno uspeti, pa sam ustao i navukao farmerke 
u čijim džepovima su se upravo budila dva mala 
nedostatka smisla koja su me terala u novi dan.  

среда, 21. март 2018.

Present continuous tense


na tiganju cvrče i uvijaju se komadići tek odleđenog mesa,
repriza stare britanske serije održava iluziju o ma kakvom kontinuitetu,
poluispijene čaše limunade i poluohlađeni čaj u bokalu
spomenici su polubrige za polunarušeno zdravlje,
nos mi je zalepljen za prozor dok polako spuštam roletnu i
ne uspevam da do kraja razumem nijedan okrajak sveta,
ni onaj iza, ni ovaj ispred musavog stakla.
možda ovako izgleda smrt.
možda ovako izgleda sreća.
možda ovako izgleda kada je život okrutni poručnik koji
suspenduje naša tela i tera ih da četkicom za zube glancaju WC.
ili je možda tvoj stan pupak ovog grada,
a nas dvoje smo dva grumena prašine,
duboko sakrivena u njemu.

четвртак, 15. март 2018.

Dobri razlozi za nesanicu



nisam spavao cele noći, ali, bez brige,
imao sam nekoliko dobrih razloga
za to. morao sam, naime, trenirati
svoja pluća i rebra - disanje je ekstremni
sport i samo budala bi se njim bavila
nezagrejana. takođe, čula mi je okupirala
jedna neobična, s koca i konopca skrpljena,
četa - u aljkavu se noćnu uniformu utegla i
neka pola veka stara poezija,
gomila novinskih tekstova što trule
skriveni u prašnjavim elektronskim fasciklama,
nekoliko uznemirujućih pornografskih snimaka,
pečena piletina iz supermarketa
i dve kutije kinder čokolade.
osim toga, bio sam preumoran da zaspim i
posvetim se napornom poslu sanjanja,
a dobro znam da je moj mozak, čak i kad spavam,
nadrkani penzioner koji prometni bulevar
pretrčava van pešačkog prelaza.
priznajem, pomalo sam i pritajeni odlikaš,
obožavatelj izuzetnosti i devica u horoskopu,
te me nije napuštao osećaj da sam se tek probudio
i da bi odlazak u krevet bio čin krajnje neodgovornosti.
naposletku, u grlu su me grebale
neke reči koje je tebi trebalo reći,
pa sam kašljao ljutnju i krkljao nežnost,
a od gromuljica koje su izletale iz mojih usta
ništa se pametno sročiti moglo nije,
te, kao svaki savestan radnik u proizvodnom pogonu fabrike reči,
nisam od griže savesti smeo ni pomisliti na udubljenje u jastuku.
ovog jutra, podočnjaci su tek pojednostavljen
grafički prikaz jedne neistorijske noći ispunjene
tihom patnjom, kratkim uzdasima,
slatkim maštanjima i političkim nedoumicama,
noć kakvu smo već i kakvu ćemo tek proživljavati,
noć koja je jeftin lepak, noć koja je nemotivisan
profesor istorije političkih nauka koji nas,
u polupraznom amfiteatru, ubeđuje kako je ovaj život
najmanje loš od svih loših života koje bismo mogli da živimo.
    

петак, 09. март 2018.

Dok si bio na partijskom zadatku, pretvorio si se u svoje telo



od partije si dobio zadatak da se infiltriraš u izdavačku industriju
i iznutra je sabotiraš. zlobno se smejuljiš dok u petnaest hiljada primeraka
štampaš self-help brošuru "jedini način da život uzmete u svoje ruke je da
uzmete živote svojim gazdama", iako prethodno nisi proverio da li je neko
već negde iskoristio taj naslov i od njega napravio svetski bestseler.
doduše, to te ne sprečava da zamišljaš kako, ispred polica u knjižari,
stoje zbunjene članice i zapanjeni članovi kluba čitalaca,
osvrću se oko sebe, pa naposletku uzmu tu neobičnu knjižicu i sakriju je ispod
nedeljnog lista sa dugom tradicijom objektivnog novinarstva kog nose pod miškom.
ipak, dok mašina bruji i stranice, jedna po jedna, ispadaju iz nje, 
u tebi umire politički delatnik i sve više postaješ vlastito telo - jetra ti je
zgužvana kao odeća koju, tokom pijanog seksa, razbacujete svuda po stanu,
srce je luda i pomahnitala metafora koju niko ne može da ulovi,
prsti su nervozne emocije, nos je miris duvana, oči su dve smeđe bradavice
na njenim grudima, a u crevima i želucu kriješ fascikle sa dokumentacijom
koja bi te na čitav niz različitih načina mogla kompromitovati.
dok se nemilosrdno pretvaraš u svoje telo, ne možeš da se ne zapitaš
gde se nalazi ta država u kojoj žive neosnovane partije, nenapisane knjige i
nedovršene ljubavi. pisma iz nje stižu jako često, sasvim te iznenađuju
rečenicama i fotografijama malih formata koje se kriju unutar njih,
ali nikada, baš nijednom, na koverti nisi video adresu pošiljaoca.  
uzimaš mobilni telefon, okrećeš jedan broj telefona, nadaš se da ga
nisi izmislio i da ćeš sa druge strane konačno čuti poznati glas
koji bi mogao ovu pesmu obesmisleniti na sasvim plemenit način.
i dalje zvono zvoni. i dalje se niko ne javlja. i dalje čekaš.

среда, 28. фебруар 2018.

Došla mi sinoć u san učiteljica Mira




došla mi sinoć u san učiteljica Mira.
sako prebacila preko levog i desnog ramena,
a ruke ostavila da lebde,
neprovučene kroz rukave, slobodne,
jednom me za obraz štipa, a drugom čvrge udara.
pita me šta sam sve toga dana shvatio,
a ja skočim, grlo pročistim i naizust izustim
"shvatio sam devet važnih stvari, učiteljice.
prvo, shvatio sam da košarku volim više
od većine pesničkih knjiga, ali i da nju ne volim previše.
drugo, shvatio sam da me uznemiravaju stvari
koje su istovremeno vrlo važne i potpuno besmislene,
poput ljubavi ili izbora za gradsku skupštinu.
treće, shvatio sam mi je proza omiljeno pesničko sredstvo.
četvrto, shvatio sam da me pali da pred vama izgovaram reči
kao što su jebanje, kurac, pička ili besklasno društvo.
peto, shvatio sam da je 'moja devojka' jedan od najnasilnijih sklopova reči
koje sam ikad poželeo i da bih zato, izvesno, trebao otići na višegodišnju robiju.
šesto, shvatio sam da smo ona koja moja devojka nije i ja pristojni ljudi,
pa se onda, shodno tome, i pristojno povređujemo.
sedmo, shvatio sam da stojimo ispred naših zapaljenih kuća, nemamo snage
da kažemo 'nek izgore prokletinje', pa umesto toga plačemo benzin.
osmo, shvatio sam da je neverovatan kapacitet običnog ljudskog života
da proizvodi nezvaničnu tugu, neuknjiženu nesreću i ilegalnu teskobu.
i deveto... i deveto... i deveto...", zastao sam, prebledeo i zadihan,
a učiteljica Mira me tako strogo gledala preko naočara
da sam se od straha istog trena probudio.
dugo sam sedeo na ivici kreveta i ništa nisam shvatao.