Maratonci trče trke na sto metara

video sam tog čiču nekoliko puta

u jednoj neosvetljenoj, strmoj ulici

kojom prolazim kad idem ka tebi.

stoji na trotoaru, skriven u mraku

ograda, žbunja i neuglednog drveća,

a onda, kada se približi neki automobil

rasterećen noćnom vožnjom pustim gradom, 

starac pretrči ulicu pred njegovim farovima,

nedovoljno blizu da zaista rizikuje život,

ali sasvim dovoljno da poneki taksista, uz lagano

kočenje, procedi "mater ti jebem ludu" i da

starčevo vremešno - istina, verovatno pomalo

ludo - biće ostvari još jednu sitnu pobedu pre

sasvim izvesnog nadolazećeg poraza.

potom, pretpostavljam, ostaje da čeka

sledeći automobil od koga treba biti brži,

a ja ne uspevam da kroz mutno staklo

jasno vidim njegovo lice. u pravu si, zvuči

kao izlizan pesnički motiv, ali starac je zaista tamo,

zove se mitar ili veroslav, jovan ili tadija,

njegova životna priča je, takođe, tekstualni kliše

(razvod? ratne traume? propala državna firma?

alkoholizam? razvaljena porodica? mentalne bolesti?)

i, siguran sam, ako bismo razgovarali sa njim

dvadeset minuta ili četiri sata, imali bismo dovoljno informacija

da napišemo reportažu ili započnemo naučno istraživanje,

ali pitanje na koje verovatno ne bismo umeli

da odgovorimo je da li su i naši dani - zajednički

obroci i novčanice, izmenjene tekstualne poruke

i telesne izlučevine, prećutane uvrede i nežnosti -

da li su svi oni, uopšte, nešto više od pokušaja da se

mračni sokak pretrči pre nego se sivi ford fokus

zalepi za naše telo i, uz nestajući zvuk sirene,

odnese u mrak čiji jezik ne poznajemo?   

Apokalipsa, svaki dan

dok se u naše strahove i ljutnje
uvlače pomahnitali kajroni,
neadekvatne političke analize
i muljavi snimci vojne metalurgije,
prstom, bojažljivo, prelazim preko
mladeža na tvom stomaku,
dugmeta koje možda aktivira
oružje za naše samouništenje,
a možda i šalje tajni signal
za okupljanje revolucionarnog
dvočlanog pokreta otpora.
ti me gledaš, ne progovaraš i
ipak pitaš - šta ako su te dve
stvari jedno te isto?

Granični prelazi

sanjao sam kako po sobama jedne kuće,

u kojoj nisam bio od detinjstva,

jurim plišane paukove dok u oznojenoj šaci

stežem moćni čekić stripovskog boga Tora.

ništa nije imalo smisla, uključujući i erekciju
u mojim gaćama. onda sam otvorio oči i,

pre sunca ili hladnog svetla mobilnog telefona,

video tvoja stopala kako su se iskrala ispod

pokrivača. buljio sam u njih pet ili možda

čitavih deset minuta. malo mi je falilo da

prestanem da verujem u vreme. malo mi je

falilo da napravim neki novi svemir u kojem će

moje usne živeti na tim stopalima. malo mi je,

baš malo falilo. onda sam se ubedio da ću sledećeg puta 

sigurno uspeti, pa sam ustao i navukao farmerke 

u čijim džepovima su se upravo budila dva mala 

nedostatka smisla koja su me terala u novi dan.  

Present continuous tense

na tiganju cvrče i uvijaju se komadići tek odleđenog mesa,

repriza stare britanske serije održava iluziju o ma kakvom kontinuitetu,

poluispijene čaše limunade i poluohlađeni čaj u bokalu

spomenici su polubrige za polunarušeno zdravlje,

nos mi je zalepljen za prozor dok polako spuštam roletnu i

ne uspevam da do kraja razumem nijedan okrajak sveta,

ni onaj iza, ni ovaj ispred musavog stakla.

možda ovako izgleda smrt.

možda ovako izgleda sreća.

možda ovako izgleda kada je život okrutni poručnik koji

suspenduje naša tela i tera ih da četkicom za zube glancaju WC.

ili je možda tvoj stan pupak ovog grada,

a nas dvoje smo dva grumena prašine,

duboko sakrivena u njemu.

Dobri razlozi za nesanicu

nisam spavao cele noći, ali, bez brige,

imao sam nekoliko dobrih razloga

za to. morao sam, naime, trenirati

svoja pluća i rebra - disanje je ekstremni

sport i samo budala bi se njim bavila

nezagrejana. takođe, čula mi je okupirala

jedna neobična, s koca i konopca skrpljena,

četa - u aljkavu se noćnu uniformu utegla i

neka pola veka stara poezija,

gomila novinskih tekstova što trule

skriveni u prašnjavim elektronskim fasciklama,

nekoliko uznemirujućih pornografskih snimaka,

pečena piletina iz supermarketa

i dve kutije kinder čokolade.

osim toga, bio sam preumoran da zaspim i

posvetim se napornom poslu sanjanja,

a dobro znam da je moj mozak, čak i kad spavam,

nadrkani penzioner koji prometni bulevar

pretrčava van pešačkog prelaza.

priznajem, pomalo sam i pritajeni odlikaš,

obožavatelj izuzetnosti i devica u horoskopu,

te me nije napuštao osećaj da sam se tek probudio

i da bi odlazak u krevet bio čin krajnje neodgovornosti.

naposletku, u grlu su me grebale

neke reči koje je tebi trebalo reći,

pa sam kašljao ljutnju i krkljao nežnost,

a od gromuljica koje su izletale iz mojih usta

ništa se pametno sročiti moglo nije,

te, kao svaki savestan radnik u proizvodnom pogonu fabrike reči,

nisam od griže savesti smeo ni pomisliti na udubljenje u jastuku.

ovog jutra, podočnjaci su tek pojednostavljen

grafički prikaz jedne neistorijske noći ispunjene

tihom patnjom, kratkim uzdasima,

slatkim maštanjima i političkim nedoumicama,

noć kakvu smo već i kakvu ćemo tek proživljavati,

noć koja je jeftin lepak, noć koja je nemotivisan

profesor istorije političkih nauka koji nas,

u polupraznom amfiteatru, ubeđuje kako je ovaj život

najmanje loš od svih loših života koje bismo mogli da živimo.

    

Dok si bio na partijskom zadatku, pretvorio si se u svoje telo

od partije si dobio zadatak da se infiltriraš u izdavačku industriju

i iznutra je sabotiraš. zlobno se smejuljiš dok u petnaest hiljada primeraka

štampaš self-help brošuru "jedini način da život uzmete u svoje ruke je da

uzmete živote svojim gazdama", iako prethodno nisi proverio da li je neko

već negde iskoristio taj naslov i od njega napravio svetski bestseler.

doduše, to te ne sprečava da zamišljaš kako, ispred polica u knjižari,

stoje zbunjene članice i zapanjeni članovi kluba čitalaca,

osvrću se oko sebe, pa naposletku uzmu tu neobičnu knjižicu i sakriju je ispod

nedeljnog lista sa dugom tradicijom objektivnog novinarstva kog nose pod miškom.

ipak, dok mašina bruji i stranice, jedna po jedna, ispadaju iz nje, 
u tebi umire politički delatnik i sve više postaješ vlastito telo - jetra ti je

zgužvana kao odeća koju, tokom pijanog seksa, razbacujete svuda po stanu,

srce je luda i pomahnitala metafora koju niko ne može da ulovi,

prsti su nervozne emocije, nos je miris duvana, oči su dve smeđe bradavice

na njenim grudima, a u crevima i želucu kriješ fascikle sa dokumentacijom

koja bi te na čitav niz različitih načina mogla kompromitovati.

dok se nemilosrdno pretvaraš u svoje telo, ne možeš da se ne zapitaš

gde se nalazi ta država u kojoj žive neosnovane partije, nenapisane knjige i

nedovršene ljubavi. pisma iz nje stižu jako često, sasvim te iznenađuju

rečenicama i fotografijama malih formata koje se kriju unutar njih,

ali nikada, baš nijednom, na koverti nisi video adresu pošiljaoca.  

uzimaš mobilni telefon, okrećeš jedan broj telefona, nadaš se da ga

nisi izmislio i da ćeš sa druge strane konačno čuti poznati glas

koji bi mogao ovu pesmu obesmisleniti na sasvim plemenit način.

i dalje zvono zvoni. i dalje se niko ne javlja. i dalje čekaš.

Došla mi sinoć u san učiteljica Mira

došla mi sinoć u san učiteljica Mira.

sako prebacila preko levog i desnog ramena,

a ruke ostavila da lebde,

neprovučene kroz rukave, slobodne,

jednom me za obraz štipa, a drugom čvrge udara.

pita me šta sam sve toga dana shvatio,

a ja skočim, grlo pročistim i naizust izustim

"shvatio sam devet važnih stvari, učiteljice.

prvo, shvatio sam da košarku volim više

od većine pesničkih knjiga, ali i da nju ne volim previše.

drugo, shvatio sam da me uznemiravaju stvari

koje su istovremeno vrlo važne i potpuno besmislene,

poput ljubavi ili izbora za gradsku skupštinu.

treće, shvatio sam mi je proza omiljeno pesničko sredstvo.

četvrto, shvatio sam da me pali da pred vama izgovaram reči

kao što su jebanje, kurac, pička ili besklasno društvo.

peto, shvatio sam da je 'moja devojka' jedan od najnasilnijih sklopova reči

koje sam ikad poželeo i da bih zato, izvesno, trebao otići na višegodišnju robiju.

šesto, shvatio sam da smo ona koja moja devojka nije i ja pristojni ljudi,

pa se onda, shodno tome, i pristojno povređujemo.

sedmo, shvatio sam da stojimo ispred naših zapaljenih kuća, nemamo snage

da kažemo 'nek izgore prokletinje', pa umesto toga plačemo benzin.

osmo, shvatio sam da je neverovatan kapacitet običnog ljudskog života

da proizvodi nezvaničnu tugu, neuknjiženu nesreću i ilegalnu teskobu.

i deveto... i deveto... i deveto...", zastao sam, prebledeo i zadihan,

a učiteljica Mira me tako strogo gledala preko naočara

da sam se od straha istog trena probudio.

dugo sam sedeo na ivici kreveta i ništa nisam shvatao.