уторак, 18. септембар 2018.

Polovična pesma





žuti polumesec lenjo sija na nebu
koje nas opkoljava dok poluužurbano
hodamo kroz poluosvetljene ulice.
dobacujemo se poluskrivenim pogledima
za koje, slutim, oboje tek poluznamo
šta sve u sebi skrivaju, tako rastrazni između
neke polovične tuge i polovičnije sreće,
zatečeni na pola puta - jer je svako, uvek i
svuda samo na pola puta - tek na pola
imamo predstavu kako da stignemo kući.
jedino je još ljubav celovita, iako je umaraju
vlastita apstraktnost i prekovremeni radni sati.
ipak, još se drži, okrugla, zadihana,
uprkos svemu, uprkos sebi, čitava.
ali o tome radije ćutimo, kao da se
polupribojavamo toga što, naposletku,
jedino polupatetika bude neka vrsta utehe. 


понедељак, 17. септембар 2018.

Smešna pesma




love is like magic and it always will be sweet mystery,
pisalo je smešnim srebrnim slovima na ljubičastoj majici 
u ofucanom izlogu jednog tugaljivog butika.
koštala je trista dinara - "pa ovo je smešno jeftino",
instinktivno sam pomislio, a potom, gonjen savešću,
izračunao da je to nekih pet puta jeftinije od majice sa
promućurnom, dovitljivom i tek pomalo smešnom
ilustracijom koju sam imao na sebi. tešilo me je
što sam bio siguran da na nekoj polici u obližnjem
tržnom centru čuči jedna makar duplo skuplja
- vrlo moguće, takođe ljubičasta - jednobojna majica 
na kojoj nije ispisan nikakav smešan slogan.
"zamisli, dati tri hiljade za običnu majicu - stvarno smešno",
mislio sam, zakovan ispred izloga, zaglavljen u toj smešno 
neautentičnoj večeri. najednom, usred svojih smešno naivnih 
promišljanja o smešno maloj kupovnoj moći radnog naroda,
shvatio sam da je, zapravo, najsmešnije to što nemam 
hrabrosti da obučem majicu na kojoj bi bila parola u koju,
ponajviše od svih parola ovog sveta, detinje ozbiljno verujem - 
love is magic and it always be sweet mystery.

i dalje mi nije jasno kako, kraj toliko smešnih stvari, nisam umro od smeha.  

понедељак, 13. август 2018.

Otkrovenje o zagrobnom životu




prvo sam milovao elektronska slova, kao da pod mojim jagodicima pulsira tvoja nakostrešena koža. potom sam zaobišao poluživu bubašvabu koja se na leđima koprcala na terasi. nisam joj ni produžio, ni skratio agoniju. računao sam, najbolje je da sama već nekako vidi šta da uradi sa neizvesnim ostatkom svog života.

onda, dok sam zalivao cveće, doživeo sam otkrovenje. jedan raspričani i pomalo neodgovorni bog mi je sleteo na rame i šapnuo kako izgleda zagrobni svet. „ispričaj prijateljima, obavesti porodicu, radi što ti je volja sa ovim poverljiim informacijama“, blagoslov je odmrmljao, a onda i sam odlepršao dalje.

nemojte se radovati, a ni plašiti - nema raja, a nema ni pakla. zagrobni svet sasvim je istovetan ovome u kom živimo. u njemu i dalje postoje probušeni ozonski omotač, minimalne zarade nedovoljne za osnovne mesečne potrebe i neprocesuiranje zločina iz mržnje. zagrobni je svet baš u mrvu isti. ma ne samo isti - možda je čak i istiji od ovog.

ipak, ima jedna stvar koja ne da zagrobnom svetu da postane pakao. u njemu svako od nas živi istovremeno hiljadu različitih života. recimo, tamo ću u jednom životu po čitav dan sedeti sa porodicom i okretati meso na roštilju, u drugom večno sa prijateljima hodati nepreglednim plažama, u trećem nikome nikad neću morati da se javim na telefon, a u četvrtom ću pročitati sve one knjige koje kampuju po mojim policama. ostaje mi još devetsto devedeset i šest različitih života koje ću živeti, a u jednom, skrivenom i nežnom životu, zauvek ću tvoju nakostrešenu kožu milovati kao da su elektronska slova.

nisam znao šta da radim sa svim ovim saznanjima. okrenuo sam se desno, bog je već nestao. okrenuo levo, ljudi su hrkali i znojili se u avgustovskoj noći. okrenuo gore, ništa osim krova od pleksiglasa. okrenuo dole, a tamo je i dalje bila bubašvaba. naposletku, legao sam pored nje, te smo zajedno mlatarali rukama i nogama dok nije svanulo.

onda sam odlučio da, po završetku pisanja ove pesme, sve to zaboravim i pravim se da nas čekaju neizvesni ostaci naših života.

петак, 06. јул 2018.

Noć na rasklapanje



pospano si izložila svoje planove za sutrašnji dan. zevnula si, pa sam zevnuo i ja. čujemo se ujutru. laku noć. poljubac. a potom, odložili smo telefone i odradili rutinski boks meč sa zidovima svojih gluvih stanova. između naših kauča na rasklapanje, rasklopljen je put od šest kilometara pitanja na koja ne umemo da odgovorimo.

voleo bih da se u tvoj san uvučem kao što se komšijska mačka jednog popodneva uvukla kroz vrata tvog balkona dok smo se znojili i gledali televiziju. bojažljivo bih, nečujno, spuštao meke šape po tom nepoznatom tlu, oprezno i znatiželjno se zavlačio u ćośkove, a njušku bi mi golicali grumeni prašine koji se, uprkos tvom maničnom koriśćenju usisivača, uvek odnekud pojave. naposletku, prestao bih da se plašim tvoje nove frizure, prišao bih i strpljivo čekao ispruženu ruku da je liznem. ne znam da li bi mi je pružila. još uvek nisam, kad povremeno spavamo jedno kraj drugog, uspeo da otkrijem na kom jeziku sanjaš, a na kom buncaš.

pod čaršavom ležim zajedno sa svim onim trenucima kada je naša bolešljiva ljubav uspevala da pobedi napade panike. naša vampirska ljubav koja nikada nije videla sunce. naša ćutljiva ljubav, taj diskretni taksista što vozi noćne vožnje po onom putu od beskrajnih šest kilometara, od jednog ka drugom, iznova i iznova.

понедељак, 02. јул 2018.

Pet je ujutru i neko od komšija odvrće slavinu



jastuk, ako duboko zarijem nos u njega, miriše na tvoju kosu. udisao bih ga bestidno, grlio i gnječio čitavu noć, ali, dobro znam, kad bih se probudio, jastuk zgrčen pod mojim rukama mirisao bi na mene i moj jutarnji znoj.

sviće. radni dan zeva i levom rukom isključuje alarm na mobilnom telefonu. već čujem
njegove užurbane korake, umivanje i pranje zuba, doručak i obavljanje velike nužde, a ja i dalje ležim u plavičastoj sobi i zurim u to parče tekstila ispunjeno komadićima sunđera i sveprisutnim mirisom tvog odsustva.

da li se uopšte može pobeći od nametljive i sasvim nepristojne prirode ljubavi?  

среда, 20. јун 2018.

Kako sam postao religijski fanatik





godinama govorim da sam ateista,
bezbožnik, nevernik. govorim sve to
i lažem, bezočno, kao pas. shvatio sam,
dok se autobus probijao između
nepoznatih gradova i dok sam čitao
jednu neprijatno intimnu knjigu,
ljubav ka tebi je moja religija.
dani u kojima mi prepričavaš
knjige čija slova ne poznajem,
noći u kojima mi u nozdrve uvlačiš
mirise svog detinjstva,
tvoje noge i prsti, kosa i usne,
kukovi i nos, grudi i pupak,
fleke od paste za zube,
pidžama pocepana preko kolena,
špagete uvaljane u sos od gljiva,
voće u činiji, lekovi po policama,
muljave čaše, šolje sa skorenom kafom -
sve te slike su ikone u mom
mentalnom hramu, malenom i neuglednom
svetilištu u kome sedim, zapisujem
slabašne reči i čekam da se sjurim
u tvoj zagrljaj, jedini krst na kojem se
svojevoljno razapinjem. i nije važno što sam
isti ovaj stih već jednom napisao misleći
na jednu drugu ženu - istorije religijskih
preobražaja su, ionako, uvek burne i krvave.
kao što nije važno ni to što zvučim sasvim
suludo. takvi su, uostalom, svi fanatični
vernici - ludaci koji uništavaju sve oko sebe
verujući da grade bolji svet.



недеља, 17. јун 2018.

Nedeljom uveče



nedeljom uveče, prijateljice i prijatelji
piju kafe, fotografišu se za društvene mreže
i satima razgovaraju o nesanicama koje im
deformišu lica, o diplomama koje njihove
poraze čine spektakularnim, o muškarcima
i ženama koji prljavim šestarima urezuju
svoja imena u njihova srca, o drogama kojima,
barem u jednoj rundi, pobede sve te nesanice,
poraze i ožiljke. nedeljom uveče, policajci se
voze tramvajima posle odrađene druge smene,
oko njihovih guzica pištolji i pendreci landaraju
kao da je to neka sasvim prihvatljiva stvar i,
čak i kada nema jasnog povoda, sasvim su
nesimpatični. nedeljom uveče, fudbaleri pobeđuju
i fudbaleri gube, donoseći dva različita oblika
slične praznine. nedeljom uveče, patetični šansonjeri
i neustrašivi strip junaci pokušavaju da budu pažljivi
sagovornici, ali im, uprkos svoj dobroj volji, ne ide
baš najbolje. nedeljom uveče, komadi svakodnevice
se nabrajaju u pesmama jer se onaj ko ih nabraja
pribojava da će svakodnevica svakako nastaviti da postoji,
čak i ako on ništa ne uradi povodom toga.
nedeljom uveče, i najhrabriji nemaju hrabrosti
da gledaju informativne emisije. nedeljom uveče,
kad otvorim oči, ne postojiš, a kad zažmurim,
sediš za drvenim stolom, a prsti i usne su ti
umazani sladoledom od šumskog voća.
nedeljom uveče, uplašen sam jer sam naučio
da u meni ima dovoljno snage da sve ove
stvari strpam u ruksak, stavim ga na leđa,
zakoračim na ulicu i hodam dalje.