петак, 06. јул 2018.

Noć na rasklapanje



pospano si izložila svoje planove za sutrašnji dan. zevnula si, pa sam zevnuo i ja. čujemo se ujutru. laku noć. poljubac. a potom, odložili smo telefone i odradili rutinski boks meč sa zidovima svojih gluvih stanova. između naših kauča na rasklapanje, rasklopljen je put od šest kilometara pitanja na koja ne umemo da odgovorimo.

voleo bih da se u tvoj san uvučem kao što se komšijska mačka jednog popodneva uvukla kroz vrata tvog balkona dok smo se znojili i gledali televiziju. bojažljivo bih, nečujno, spuštao meke šape po tom nepoznatom tlu, oprezno i znatiželjno se zavlačio u ćośkove, a njušku bi mi golicali grumeni prašine koji se, uprkos tvom maničnom koriśćenju usisivača, uvek odnekud pojave. naposletku, prestao bih da se plašim tvoje nove frizure, prišao bih i strpljivo čekao ispruženu ruku da je liznem. ne znam da li bi mi je pružila. još uvek nisam, kad povremeno spavamo jedno kraj drugog, uspeo da otkrijem na kom jeziku sanjaš, a na kom buncaš.

pod čaršavom ležim zajedno sa svim onim trenucima kada je naša bolešljiva ljubav uspevala da pobedi napade panike. naša vampirska ljubav koja nikada nije videla sunce. naša ćutljiva ljubav, taj diskretni taksista što vozi noćne vožnje po onom putu od beskrajnih šest kilometara, od jednog ka drugom, iznova i iznova.

понедељак, 02. јул 2018.

Pet je ujutru i neko od komšija odvrće slavinu



jastuk, ako duboko zarijem nos u njega, miriše na tvoju kosu. udisao bih ga bestidno, grlio i gnječio čitavu noć, ali, dobro znam, kad bih se probudio, jastuk zgrčen pod mojim rukama mirisao bi na mene i moj jutarnji znoj.

sviće. radni dan zeva i levom rukom isključuje alarm na mobilnom telefonu. već čujem
njegove užurbane korake, umivanje i pranje zuba, doručak i obavljanje velike nužde, a ja i dalje ležim u plavičastoj sobi i zurim u to parče tekstila ispunjeno komadićima sunđera i sveprisutnim mirisom tvog odsustva.

da li se uopšte može pobeći od nametljive i sasvim nepristojne prirode ljubavi?  

среда, 20. јун 2018.

Kako sam postao religijski fanatik





godinama govorim da sam ateista,
bezbožnik, nevernik. govorim sve to
i lažem, bezočno, kao pas. shvatio sam,
dok se autobus probijao između
nepoznatih gradova i dok sam čitao
jednu neprijatno intimnu knjigu,
ljubav ka tebi je moja religija.
dani u kojima mi prepričavaš
knjige čija slova ne poznajem,
noći u kojima mi u nozdrve uvlačiš
mirise svog detinjstva,
tvoje noge i prsti, kosa i usne,
kukovi i nos, grudi i pupak,
fleke od paste za zube,
pidžama pocepana preko kolena,
špagete uvaljane u sos od gljiva,
voće u činiji, lekovi po policama,
muljave čaše, šolje sa skorenom kafom -
sve te slike su ikone u mom
mentalnom hramu, malenom i neuglednom
svetilištu u kome sedim, zapisujem
slabašne reči i čekam da se sjurim
u tvoj zagrljaj, jedini krst na kojem se
svojevoljno razapinjem. i nije važno što sam
isti ovaj stih već jednom napisao misleći
na jednu drugu ženu - istorije religijskih
preobražaja su, ionako, uvek burne i krvave.
kao što nije važno ni to što zvučim sasvim
suludo. takvi su, uostalom, svi fanatični
vernici - ludaci koji uništavaju sve oko sebe
verujući da grade bolji svet.



недеља, 17. јун 2018.

Nedeljom uveče



nedeljom uveče, prijateljice i prijatelji
piju kafe, fotografišu se za društvene mreže
i satima razgovaraju o nesanicama koje im
deformišu lica, o diplomama koje njihove
poraze čine spektakularnim, o muškarcima
i ženama koji prljavim šestarima urezuju
svoja imena u njihova srca, o drogama kojima,
barem u jednoj rundi, pobede sve te nesanice,
poraze i ožiljke. nedeljom uveče, policajci se
voze tramvajima posle odrađene druge smene,
oko njihovih guzica pištolji i pendreci landaraju
kao da je to neka sasvim prihvatljiva stvar i,
čak i kada nema jasnog povoda, sasvim su
nesimpatični. nedeljom uveče, fudbaleri pobeđuju
i fudbaleri gube, donoseći dva različita oblika
slične praznine. nedeljom uveče, patetični šansonjeri
i neustrašivi strip junaci pokušavaju da budu pažljivi
sagovornici, ali im, uprkos svoj dobroj volji, ne ide
baš najbolje. nedeljom uveče, komadi svakodnevice
se nabrajaju u pesmama jer se onaj ko ih nabraja
pribojava da će svakodnevica svakako nastaviti da postoji,
čak i ako on ništa ne uradi povodom toga.
nedeljom uveče, i najhrabriji nemaju hrabrosti
da gledaju informativne emisije. nedeljom uveče,
kad otvorim oči, ne postojiš, a kad zažmurim,
sediš za drvenim stolom, a prsti i usne su ti
umazani sladoledom od šumskog voća.
nedeljom uveče, uplašen sam jer sam naučio
da u meni ima dovoljno snage da sve ove
stvari strpam u ruksak, stavim ga na leđa,
zakoračim na ulicu i hodam dalje.



понедељак, 11. јун 2018.

Herojski dani teku




siguran sam, upravo sada, negde na ovom svetu ili
u nekoj sasvim udaljenoj galaksiji, Luk Skajvoker
stoji u redu, znoji se i razmišlja da li ima još
dve ili tri hiljade do kraja dozvoljenog minusa
na računu u banci. Konan čupa travu na grobu svoje Valerije i,
sasvim zaneseno, razgovara sa njenim ugraviranim likom
na nadgrobnom spomeniku. Srebrni Letač redovno odlazi
u posete psihoterapeutu i daje časnu reč da neće preskakati
propisane doze lekove, Crvena Sonja skuplja hrabrost
da uđe u šefovu kancelariju i pokrene razgovor o
povišici plate, a Crna Udovica pokušava da pronađe vreme
da krene na probe amaterskog hora. Kapetan Amerika je
upisao postdiplomske studije i žuri na popodnevno predavanje,
a Iron Man sedi u kancelarijskom WC-u i masturbira misleći
o svojoj najboljoj prijateljici. Terminator protestuje protiv
izgradnje novog tržnog centra, princeza Leja potpisuje
ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova,
a Džon Meklejn čita self-help literaturu i ubeđuje sebe da
nije u redu da petnaest puta dnevno zove bivšeg momka na telefon.
ponekad mislim da bih, da ne znam sve ove stvari, u potpunosti
poludeo od neshvatanja smisla bilo čega što nam se dešava.
ovako sam bar svestan da ovi naši herojski životi nisu zajebancija.        

недеља, 03. јун 2018.

Šta sve možeš da radiš u tržnom centru





razmatram tvoje argumente o tome koliko bi pregrada 
trebalo da ima dobar ranac. zaneseno pratim trčkaranje 
tvojih prstiju po rafovima sa lepo upakovanom, 
preskupom organskom hranom. smejem se dok mi pokazuješ 
retro model papuča za plažu kojim nam korporacijske birokrate 
naplaćuju nostalgiju - iste je takve, kažeš, nekada imao tvoj tata.
ćutim dok razgovaraš sa prodavačicom o sjeničkom siru i 
pilećim prsima, ne usuđujući se da prekidam taj dragulj 
usmene književnosti. želim da se jebem sa tobom 
dok se vozimo pokretnim stepenicama, ali to nije 
previše relevantan podatak, s obzirom da sam isto poželeo i 
dok smo razgledali patike, kao i kad smo se raspitivali 
mogućnosti plaćanja istih u više rata. slušam te dok pričaš 
o rijaliti televizijiizmeđu cigareta, o knjigama koje nisam čitao, 
između zalogaja, o nesanici, između gutljaja kafe. 
u prodavnici nameštaja, stojim ispred napadne beline bračnog kreveta, 
prevelikog za sve naše sobe i premekanog za sve naše živote. 
volim te, u svakom patetičnom ćošku ove pesme. 


понедељак, 14. мај 2018.

Noć u životu pristojnih ljudi





gnječiš ostatak cigare, temljeno i sporo,
kao da tvoji prsti samo tome služe.
malena pepeljara je daljinski upravljač i,
mrveći iskorišćeni filter, činiš da moje očne
jabučice pulsiraju kao sintetički bubanj.
želim da se nekome poserem u svadbenu
tortu. želim da nekome kidnapujem decu i
pošaljem ih negde daleko da studiraju
bibliotekarstvo. želim da imam maleni čekić
kojim ću, precizno, razbiti zub ili dva svakome
za koga mi se učini da se neosnovano smeje.
iako, naravno, ništa od toga zaista ne želim.
pristojan sam čovek, osmehujem se komšijama i
svake druge večeri zalivam cveće.
pristojno ti zabijam svoju ljubav u stomak
i okrećem je poput zločinačkog noža, kao što i
pristojno trpim dok mi ti svojom ljubavlju izbijaš oči.
ipak, zažmuriću i setiti se da negde i dalje mora
postojati terasa na kojoj se, sakriveni od sebe,
bojažljivo ljubimo. pališ novu cigaru. ko bi mogao
znati kako će svet izgledati kad i ona dogori do kraja.