Tužno je kada glumci u jednom
trenutku postanu parodija samih sebe. Nedavno se to desilo dvojici
velikih - na bitno drugačije načine velikih, ali neosporno velikih
u svojim domenima - Robertu De Niru i Silvestru Staloneu. I to, da
stvar bude zanimljivija, desilo im se odjednom. Naime, ovaj vremešni
dvojac je snimio film „Grudge Match“ o dvojici boksera,
nekadašnjih ljutih rivala koji posle trideset godina ponovo ulaze u
ring. Ne treba biti genije da bi se shvatilo da je apsolutno
nemoguće snimiti ovakav film bez asocijacija na ikonične likove
Džejka La Mote („Razjareni bik“) i Rokija Balboe („Roki“),
likova koji su u dobroj meri formirali mit i o De Niru i o Staloneu.
Zapravo, dovoljno je pogledati i trejler za ovaj film, pa videti
dosadno, postmodernističko zajebavanje sa nekim kultnim mestima iz
originalnih filmova - recimo, već u trejleru postoji poluparodija
čuvene scene u kojima Roki Balboa vežba u klanici iz sve snage
udarajući u zamrznuto meso. Međutim - ako se stvari sagledaju malo
šire i ako se pojavljivanje Roberta De Nira podvede kao kakva
mazohistička kolateralna šteta - ovaj film je logičan kraj (samo
trenutni kraj, budući da je najavljen film „Creed“ u kome će
Roki biti trener unuku Apola Krida, Rokijevog suparnika iz
originalnog filma) onoga što je započeto sa franšizom filmova o
Rokiju i sa tim besomučnim nizanjem nastavaka. Istina, ovi filmovi
spadaju u grešna zadovoljstva pop kulture osamdesetih, ali koliko
god našem sentimentalnom vaspitanju bili dragi i Mr T. i Ivan Drago
i Eye Of The Tiger, moramo priznati da su svi ti filmovi u najboljem
slučaju tek zabavni kič, tek dobro prodavani produkt jedne
eklektične epohe obeležene poznim Hladnim ratom i galopirajućim
neoliberalizmom oličenim u liku Ronalda Regana. No, i pored toga,
neosporno je da je prvi film u seriji naprosto remek-delo. Zamislimo
samo da je čitava stvar ostala na tome, da nastavci nisu snimljeni i
pokušajmo onda da izolovano postatramo „Rokija“ Džona Avildsena
iz 1976. godine.
Sklon sam tome da verujem da bi
prvi „Roki“ - da njegovo nasleđe nije takvo kakvo jeste - bio
jedan od najboljih modernih američkih filmova. Postavlja se tu
logično pitanje - pa, dobro, zašto su toliko važni nastavci, zašto
ne posmatramo prvi film odvojeno? Samo je na prvi pogled to pitanje
logično - nastavci su bitno promenili mitološki okvir filma, a
mitologija je možda najvažnija stvar istkana oko Rokija.
Valja se setiti, pre nego što je
te davne 1976. snimljen film o Italijanskom Pastuvu, Stalone je bio
anonimus. I više od toga, filmofilima su poznate trivije iz Slajovog
života - bio je dete italijanskih emigranata, živeo je uvek na
samoj ivici siromaštva, početkom sedamdesetih je čak povremeno
snimao i porniće da bi zaradio novac, a u jednom trenutku postaje i
beskućnik. Tri nedelje je proveo spavajući po njujorškim ulicama,
zajedno sa svojim psom koga je naposletku prodao nekom prolazniku. Od
te love uspeva da iznajmi nekakav ćumez i za tri dana (dakle,
ponavljam, tri dana!) piše scenario za prvog „Rokija“. Potom je
dugo pregovarao sa producentima - niko nije hteo da kupi scenario i
pristane na Staloneov uslov da on sam glumi u filmu. Naposletku,
prodao je producentima scenario za dosta manju lovu nego što su mu
nudili u slučaju kada on ne bi glumio. Prva stvar koju je uradio
jesta ta da je pronašao tipa koji je kupio njegovog psa, te ga
otkupljuje nazad. Zapravo, upravo je taj pas onaj koji trči pored
Rokija ulicama Filadelfije dok se ovaj sprema za duel sa šampionom
Apolom Kridom. Provlače se s vremena na vreme sve ove zanimljivosti
kroz medije, ali nužno ih je uvek iznova ponavljati kada govorimo o
ovom filmu - naprosto, Rokija je moguće rušiti na hiljadu načina
(slutim da bi najdelotvorniji bio feministički jer Roki jednim
svojim delom stvarno jeste slavlje maskuliniteta i patrijarhalnog
morala), ali stvar koja mu se ne može oduzeti jeste ta autentičnost
kojom odiše. Na kakvu autentičnost mislim? Pa, naprosto, Stalone je
toliko bio ubačen u taj kontekst - život mu je bio temeljno određen
pravilima egzistencije na margini - da se danas „Roki“ doima
zaista kao oda prezrenima, oda siromašnima, oda zaboravljenima, oda
svim onima koji tavore na dnu društvene lestvice, a oko nogu su im
vezani parališući okovi klasnih razlika. Slično „Roki“
funkcioniše kao recimo i pisanje Čarlsa Bukovskog - ni za Stalonea,
ni za matorog pokvarenjaka ne možemo reći da su „klasno
osvešćeni“ u smislu da su pripadali neolevičarskim krugovima i
razvaljivali se od čitanja Frankfurtske škole, ali sam život ih je
učinio neobično nežnim prema onima koji su upravo zbog delovanja
iz centara kapitalističke moći ostali po ivicima društva.
Često ćete pročitati da je
„Roki“ film o američkom snu. To u jednoj ravni jeste tačno,
mada se mnogo više odnosi na kasnije filmove u kojima Roki postaje
sveamerički heroj, borac kome za života izgrade spomenik i američki
bokser koji maltene stavi tačku na Hladni rat, učinivši da mu
skandira puna hala negde u Sovjetskom Savezu. No, Roki ništa od toga
nije u prvom delu filma. On je tu sitna riba, bokser koji već ima
previše godina da bi se nadao velikom uspehu, marginalac koji bednu
lovu zarađuje tako što radi kao uterivač dugova (mekog srca) za
lokalnog krimosa; nespretni tip koji se bezuspešno udvara još
nespretnijoj curi (Rokijeva draga Edrijen, igra je Talija Šajer)
koja radi u prodavnici kućnih ljubimaca. Zašto on dobija šansu u
meču sa Apolom Kridom? Pa, upravo zato što je takav i zašto što
kao takav odgovara velikoj sportskoj (dakle, kapitalističkoj)
menažeriji - on je izabran jer nema nikakvu šansu da pobedi
šampiona, a opet, njegovo učestvovanje u tom meču će stvoriti
privid demokratičnosti i toga kako je Amerika „zemlja mogućnosti“
u kojoj čak i lokalna polupropalica može da se takmiči sa
vrhunskim sportistom. Nije tu šampion Apolo Krid nekakav
arhizlikovac - naprotiv, i njega sistem koristi kao zgodno mesto za
slikanje. „Pogledajte samo kako smo mi tolerantno i dobro društvo!
Čak i crnac može da bude šampion ako to omogućava dobru zaradu na
njemu! Kako su samo dobri ovi naši crni ili siromašni ili kakvi god
gladijatori!“, kao da čujemo monolog tog kapitalističkog Moloha.
Međutim, zašto tvrdim da prvi
„Roki“ nije jeftina priča o američkom snu, o dugom putovanju od
statusa prosjaka do statusa kraljevića? Pa, ona bi to možda i bila,
kada ne bi postojao jedan na prvi pogled sitan, ali neverovatno važan
detalj. Roki, naime, ne pobeđuje u duelu sa šampionom. To nije ni
njegov cilj. Negov je cilj samo da ostane na nogama svih petnaest
rundi. Njegov je cilj da ispuni zavet iz pesme Krisa Kristofersona
„Don't Let The Bastards Get You Down“. Njegov cilj je da upravo
tim licermenim skotovima, tim „bastardsima“ pokaže srednji prst
i pokaže kako postoji nekakav svet i van njihovih kancelarija,
skupocenih automobila, velikih kuća, stanova u centru grada, ručkova
po elitinim restoranima i prestižnih fakulteta. On samo želi da
izdrži na nogama. I to je ta suptilna nijansa koja ovaj film čini
remek-delom, to je mesto gde su autori uspeli da izbegnu da se
okliznu i da sve ode u propast (kao što je otišlo u potonjim
filmovima). Da je Roki nokautirao Apola Krida, film bi bio
nasagledivo lošiji jer bi služio ideološkoj glorifikaciji
američkog sna. Ne kažem da je Stalone želeo da izbegne tu
glorifikaciju i da se ufurava u ulogu nekakvog suberzivnog,
levičarskog filmadžije - vrlo je moguće da je on zapravo upravo
hteo da napiše i snimi film o Americi kao zemlji mogućnosti.
Međutim, vlastitito iskustvo i umetnička intuicija su ga odveli u
drugom pravcu. Prvi deo Rokija tako postaje istinsko zrno utehe i
nade za sve one koji nemaju mogućnost da se pomere iz gliba u koji
ih društvo tera - Roki te ljudi čini vidljivima i to je velika
stvar. Ne priča im bajke. Ne diže ih na presto. Ne kiti ih
šampionskim titulama i milionima na bankovnom računu. Samo im
pomaže da ostanu na nogama, da izdrže udarce koje im sistem zadaje
i da ga, povremeno, kada se otvori šansa i kada sistem spusti gard,
razvale po sred njegove ružne glavudže. Naravno, neće to
taj sistem oboriti, neće poredak zbog tog udarca biti promenjen, ali
možda filmovi kao što je „Roki“ mogu da promene sistem, da
utiču na promenu kulturnog modela, da žestoko kritikuju svet koji
tako surovo raslojava ljude. Mada, ne bih bio previše optimističan.
„Roki“ je snimljen sredinom sedamdesetih, sredinom te decenije
otrežnjenja, sredinom te decenije kada su ubijeni ideali iz
šezdesetih (ili su, u nekim slučajevima, izvršili samoubistvo).
Država blagostanja je bila na izdisaju, neoliberalizam je bio pred
vratima, neposredno posle toga na scenu su stupili ružni osmesi
Ronalda Regana i Margaret Tačer, a uskoro će uslediti i, kako je to
nedavno napisao Zlatko Paković, „krah ne tek sovjetske imperije
nego emancipatorske ideje komunizma, naime, same ideje levice i
oslobođenja čovečanstva“. Ukratko, Roki je postao bastard, Roki
je postao onaj koji sapliće neke nove Rokije. Ali, ako ništa drugo,
uvek možemo da se igramo i da, kao što sam na početku teksta već
napisao, zamišljamo da postoji samo taj veličanstveni prvi film.
Zato, gledajte Rokija i, iako su jači od nas, iako nas terorišu
sprovođenjem svojih vlažnih snova u stvarnost, svojih vlažnih
snova oivičenih demonima kapitalizma/ nacije/patrijarhata/rasizma,
zapamtite reči starog Krisa - don't let the bastards get you down.
(tekst objavljen u majskom broju časopisa "Universal Cinema +" u okviru serije tekstova o klasičnim filmovima Novog Holivuda)
Нема коментара:
Постави коментар