Živela politička nekorektnost - IZ BIBLIOTEKE – Srećko Horvat, "Protiv političke korektnosti" (Biblioteka XX vek, Beograd, 2007.)

Srećko Horvat spada u onaj krug autora koji svoju poziciju grade u okvirima levice žižekovskog tipa i premda mi takav svetonazor načelno nije blizak – ne zato što mi neke temeljne levičarske ideje i pretpostavke nisu važne, nego, rekao bih, baš naprotiv! – Horvatova prva knjiga „Protiv političke korektnosti“ objavljena u Biblioteci XX vek donosi čitav niz važnih uvida u političku korektnost, kao specifičan ideološki fenomen relevantan za doba u kojem živimo.

A o čemu govorimo kada govorimo o političkoj korektnosti možemo objasniti na primeru cenzurisanja ključnog romana američke književnosti „Pustolovine Haklberija Fina“ Marka Tvena. Naime, neki cenzorsko-birokratski mozak, natopljen binarnom, totalitarnom logikom političke korektnosti u kojoj su neke reči uvek ispravne, a neke uvek neispravne, odluči da posle sto i kusur godina od prvog objavljivanja iz ovog romana izbaci reč „nigger“. Naime, ovaj uvredljivi naziv za (da budemo politički korektni) Afro-amerikance se u Tvenovom remek-delu zaista ponavlja mnogo puta. Budući da je danas ovaj naziv društveno nepoželjan i da ga je kao takvog „nezgodno“ koristiti u školama u SAD, neki se domišljati delija setio da bi prihvatljivo bilo da u roman ubaci izraz „rob“, što je samo po sebi dvostruko problematično. Prvo, problematično je sa čisto književne strane – roman je ispripovedan u prvom licu, pripovedač je Haklberi Fin, dečak koji raste u izrazitom siromaštvu, bez majke i sa ocem nasilnikom-alkoholičarem, ne ide u školu i životari negde na Misispiju krajem 19. veka te, naprosto, korišćenje bilo koje druge izuzev prokazane „N-word“ temeljno narušava autentičnost priče. A sa druge strane, problematična je i vrlo simptomatična „prihvatiljiva“ reč rob - cenzori su, valjda, shvatili koliko bi karikaturalno bilo da su ubacili izraz Afro-amerikanac, te su se, rekao bih, perfidno odlučili za reč čiji semantički okvir nije baš isti kao i reči „nigger“. Jer robova ima mnogo, robovi su postojali u drugim epohama i drugim društvima i Tvenov roman naprosto ne govori (samo) o tome – on jasno pocrtava rasnu segregaciju između crnaca i belaca koja je postojala u društvu u kome je on živeo i stvarao. Tvenov ikonični junak, Hak Fin, uspeva da nadiđe okvire rasističkog uma i njegova priča je, zapravo, priča o pobedi prijateljstva i ljudskosti. Priča o cenzurisanju ovog romana upravo je suprotna – koliko god cenzori bili, tobože, zabrinuti, oni pokazuju da delaju u rasističkom okviru, jer Tvenov roman ne shvataju ili ne žele da shvate.

Iako deluje da sam se odmakao od Horvatove knjige, zapravo, „na izvestan način“ (što bi rekao mudrac Obi-Van Kenobi) sve vreme pišem i o njoj. Naime, autor je čitavu knjigu koncipirao kao niz analiza različitih fenomena, a ono što je analizama zajedničko je prokazivanje postkolonijalnog društva u kome caruju „kapitalizam sa ljudskim likom“ i njegove konvencije.

Srećko Horvat (1983 - )

Horvat je autor koji piše u svojoj epohi i uspeva da, barem u ovoj knjizi, iskoristi dobre strane te epohe, a zaobiđe većinu prepreka. Njegova erudicija je očita, ali nije opterećujuća i sama sebi svrha. Dalje, preskočiviši mnogo puta ponovljena naglabanja o brisanju granica između visoke i masovne kulture, autor analizira niz raznorodnih (i po kakvoći i po kvalitetu) pojava – od vrha savremenog evropskog filma (Mihael Haneke, Fatih Akin), najvažnijih britanskih pank i postpank pojava, South Parka, Marka Perkovića Thompsona sve do umetničko-muzičke skupine Laibach. Zatim, važna stvar koju Horvat artikuliše u ovoj knjizi je svojevrsna sumnja u napredak (naravno, oslanjajući se na klasike takvog poimanja sveta, od Frankfurtske škole do Fukoa) koji defacto jeste dominantni okvir kulture u kojoj živimo, kulture koja strmoglavo juri u proždirući konzumerizam, a tek lukavo upravo „političkom korektnošću“ pokušava da prikrije „stare“ boljke koje i dalje izjedaju društvo ili ga čak i generišu – rasizam, nacionalizam, eksploatacija, kolonijalizam. I tu dolazimo da najvažnije prepreke koju je Horvat, srećom, uspeo da izbegne. Naime, jedan od osnovnih problema sa savremenom levicom na ovim prostorima je taj što usled svog antikapitalističkog i antiglobalističkog fokusa često zanemaruju opasnost koju sa sobom nose ovdašnji nacionalizmi – Horvat, u možda ponajboljem delu ove knjige, analizira himne kao ultimativno nacionalno obeležje i čudesnu skupinu Laibach koji na svom albumu „Volk“ na briljantan način razvaljuju koncept nacionalne himne. U tom ključu ovu knjigu i treba čitati – kao „slavljenje“ subverzivnih umetničkih/političkih praksi koje nam pomažu da skinemo tu zatupljujuću, totalitarnu mrenu tobožnje korektnosti.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 6.5.2013.)

U potrazi za novim narativom - IZ BIBLIOTEKE – Toni Džad, "Teško zemlji" (Peščanik, Beograd, 2011)

Dva ključna motiva koja se provlače u političkoj teoriji su Sloboda i Jednakost. Ova dva pojma su osnov za razvijanje suprotstavljenih pozicija – jedna pretpostavlja pojedinca društvu, druga obrnuto. Apsoluti i u jednom i u drugom pravcu vode u uređenja koja bi formalno imala suprotna ideološka polazišta, ali bi svakako oba završila u propasti. Za društva koja su akcenat stavljali samo na zajednicu, lako je navesti komunističke diktature kao eklatantan primer pomenute propasti. Međutim, još uvek dominantna neoliberalna paradigma (koja je krajem sedamdesetih godina kroz likove Margaret Tačer i Ronalda Regana izgurala sa političke scene koncept države blagostanja) negirajući važnost zajednice takođe vodi svet pogrešnim putem. Zapravo, neoliberali isključuju mogućnost postojanja jednakosti i jasno govore o nejednakosti kao prirodnom stanju jer ljudi imaju drugačije sposobnosti i mogućnosti. Vodeći se ovom logikom koja se protivi svakoj ideji egalitarnosti, država/društvo postoje samo u minimalnom smislu, kao sprovodioci uopštenih zakonskih okvira. Uostalom, poznata je ona izjava gvozdene lejdi Tačer da društvo ne postoji, već samo pojedinici i njihove porodice. Toni Džad u knjizi „Teško zemlji“ tu tvrdnju uspešno demontira.

Osnovni predlog autora je vraćanje ideje o postojanju drugih narativa u politici osim tržišnog. Setimo se izlizane frazetine „Najbolji đavolov trik je taj što je ubedio ljude ne postoji“. Za potrebe teksta neoliberale možemo, na moju osobitu radost, staviti u ulogu đavola i dobiti tvrdnju „Najbolji neoliberalni trik je taj što su ubedili ljude da osim njihove doktrine nema druge relevantne“. Toni Džad dokazuje da to naprosto nije tačno. Prvo, interesantno je da je neoliberale pobedio „na njihovom terenu“ tj. da je jednostavnim slaganjem statističkih podataka pokazao da je privatizacija institucija koje bi morale biti javno dobro, kao što su javni prevoz, pošta ili snadbevači energijom, izrazito neefikasna zbog same prirode tih institucija (recimo, poluprivatizovana železnica je 2008. britanske građane koštala pet milijardi funti dok je 1994. u poslednjoj godini svog postojanja kao državna železnice građane koštala pet puta manje). Druga važna stvar je da Džad za svoj koncept redefinisanja društva pronalazi jaku idejnu podlogu u kojoj je žestok prema tekovinama i levice i desnice. Naime, dva su problema sa levicom - ili je previše radikalno postavljala stvari i, suštinski, toliko van sistema da promena u tom istom sistemu na taj način nikada nije bila ni moguća ili se levica previše bavila parcijalnim, identitetskim pitanjima. Problem desnice je u tome što insistirajući na apsolutnom individualizmu, zaboravlja da kvalitet života u određenom društvu nije ocrtan samo u ukupnoj ekonomskoj dobiti. Naprotiv, iako je ukupna ekonomska dobit velika, statistika pokazuje da je preraspodela te dobiti u društvu potpuno neravnopravna. Ta neravnopravnost suštinski onemogućuje stvaranje jake zajednice u kojoj bi pripadnost imala smisla, u kojoj bi postojao krug poverenja među njenim članovima i ideja da time što plaćamo porez zapravo pokazujemo da poštujemo prostor koji smo dobili od prethodnih i koji ostavljamo budućim generacijama. Država je, suštinski, jedini relevantan činilac koji bi mogao da egalitarnom raspodelom dobara i subvencionisanjem određenih polja napravi ravnotežu u društvu i postavi se kao korektiv tržištu koje, ostavljeno samo sebi, ne pokazuje ni trunku empatije za niz problema pojedinca do čije mu je slobode toliko mnogo stalo. Džad priznaje da je njegova socijaldemokratija „samo“ najmanje loš od svih sistema, ali takođe i podseća da „ako smo bilo šta naučili iz XX veka, to je da savršeni odgovori nose stravične posledice“

Toni Džad (1948-2010)

Tematika kojom se bavi ova knjiga samo na ekstremno naivni pogled nema veze sa rubrikom u kojoj se ovaj tekst nalazi (Kultura). Predlozi koje Džad daje su upravo oni za koje bi ljudi i institucije koje se bave kulturom trebalo da se uhvate kao davljenici za slamku ako žele da izbegnu zamku neoliberalizma koji na kulturu gleda kao na suštinski neprofitabilnu granu u koju bi svako ulaganje mogli okarakterisisati kao kulturfašizam. Da ovo nisu samo prazne priče, govori trend ukidanja humanistike i umetnosti na mnogim obrazovnim institucijama u svetu. Marta Nusbaum, autorka knjige „Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika“ o tome kaže „Ako se ovaj trend nastavi, nacije širom sveta će uskoro proizvoditi generacije korisnih mašina, a ne kompletne građane koji misle svojom glavom, kritikuju tradiciju i razumeju značaj tuđih patnji i dostignuća“.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 3.12.2012.)