понедељак, 29. мај 2017.

Nacistički tiganj






dok smo sinoć obavljali
jednu od onih neplaniranih kupovina
                 - iznenadnih kupovina u sredu uveče
                   koje sadrže tek poneku pomorandžu ili jogurt,
                   parče piletine ili pakovanje makarona -     
video sam, između rafova u supermarketu,
visokog i mišićavog ćelavog tipa
sa keltskim krstom i white pride world wide natpisom na majici,
stajao je sa devojkom i pažljivo su promatrali neki tiganj,
naizmenično su ga držali u rukama,
on pa ona, pa opet on, pa opet ona,
zagledali ga sa svih strana,
čitali sitna slova na etiketi,
razmenjivali neke kratke rečenice,
                       - je li teflonski, vidiš li,
                       šta misliš, da li je dovoljno dubok
                       e, a imaš li dovoljno novca na kartici -
rečenice koje nisam mogao da čujem,
ali sam sasvim lako mogao da ih pretpostavim.

čudno je kako nikada ne razmišljaš o tome,
da su oči koje tone mržnje isijavaju ka nekoj tek malo drugačijoj boji kože
                         takođe i oči koje suze dok seckaju crni luk,
da su usta koja zlo urlaju gluposti o feminističkim kurvama i levičarskim pederima
                         takođe i usta koja žvaću pileći batak,
da su ruke koje nanose modrice na licima već nekih slabijih i nezaštićenih
                         takođe i ruke koje nervozno broje novčanice na kasi supermarketa,
da su ljudi koji te mrze i koji bi bili spremni da ti nanesu bol
                         takođe i ljudi sa kojima deliš čitav niz svakodnevnih banalnosti.  

blago sam te zagrlio i usmerio u suprotnom pravcu u odnosu na njih
                   - hej, a da kupimo pirinač, ne sećam se imamo li ga više -
nisam želeo da primetiš tu gomilu mišića podojenih zločinačkim pričama
kako se bezazleno uklapa u dijaloške scene kakve sami često vodimo.
ostavio sam ih iza nas, na brzinu pokupio kesu s pirinčem,
slagao te da mi se ide u wc i zamolio te da požurimo ka kasi,
prolazili smo između plakata koji najavljuju velike praznične akcije   
                                      - snižene cene jaja, poklon ikonice uz najnoviji broj
                                        tiražnog dnevnog lista, čokoladni zeka -
sa razglasa se čuo boris novković i njegovi laki erotski stihovi
                                        - dok svira radio šta bih ti radio, pa ra ra ram -
a ja sam se osvrtao preko ramena, pogledom lovio ono dvoje,
i dalje su razgledali tiganj, i dalje većali da li da ga uzmu ili ne,
nervozno sam cupkao u redu ispred kasirke,
uplašeno motao besmislene filmove u glavi
                              - šta ako nas prepoznaju, šta ako su nas videli
                                 na nekoj tribini ili protestu, možda nam nešto dobace,
                                 možda nam priprete, možda nas napadnu,
                                 možda sam kukavica, izvesno sam paranoik, ali šta ako,  
                                 šta ako, šta ako, šta ako, šta ako, šta ako -
a oni su i dalje, u daljini sam ih video,
premeštali tiganj od jednog ka drugom,
nisi obraćala pažnju na mene
dok su me neke džinovske ruke džinovskom kašikom obrtale po džinovskom tiganju,
cvrčao sam na ulju, topio se i postajao reš pečen,
izbezumljen od sve te mržnje od koje se skrivamo
                    dok stalno završavamo na kasama u bojazni da nećemo imati dovoljno novca
                    da platimo stvari koje smo strpali u korpu,
izbezumljen od svih tih priča što se prenose s kolena na koleno
                    zbog kojih će ti prebiti kolena neko ko ti je, da su stvari bile drugačije,
                    mogao biti prijatelj ili makar polusimpatični komšija,
izbezumljen od svog tog nesklada između dobre književnosti i dobrog života,
                    između želje da se svet promeni i želje da se u svet utopi,
                    između straha od bežanja i bežanja od strahova.
izbezumljen od toga što sam svestan da, ma kako se ti i ja razlikovali od ono dvoje
                    što još uvek stoje ispred police sa posuđem, naposletku se sve četvoro  
                    pržimo u istom tiganju, u istom užeglom ulju koje nas usisava u sebe.

lovio sam tvoj pogled koji se gubio između novčanika i kasirkine face,
želeo sam da ti kažem da te volim,
želeo sam te urliknem te besmislene reči koje ionako prečesto govorim,
da se uhvatim za njih kao za radosnu vest o konjici koja stiže da nas spasi,
tako sam ludački želeo u tom trenutku da ti kažem da te volim,
ali čak je i meni jasno da se takve stvari ne govore
dok nespretno pokušavaš da otvoriš slepljenu najlon kesu u koju ćeš ubaciti
                         pirinač, zamrznuti grašak, mladi luk, jabuke i kutiju špageta,
a mrzovoljna prodavačica
                        - na kartici okačenoj na bluzu piše da se zove biljana -
nas pita da li želemo da dobijemo kupone koji će nam obezbediti popust
na kupovinu nekog posuđa - šerpi, džezvi i, naravno, tiganja.