четвртак, 25. јануар 2018.

Sutra ćemo (odlomak iz romana)







Nađemo se oko deset, rekla je Sara, naravno, nađemo se oko deset, potvrdio sam, izleteo van i evo me, hodam ulicama, spuštam se nizbrdicama, penjem se uzbrdicama, u vazduhu treperi muzika, debeli konopci bas gitare titraju svuda naokolo, sintetičke udaraljke dobuju kao tupi udarci preteških kesa đubreta ubačenih u prazan kontenjer, zrikavci i mačke, alarmi i kočnice automobila, svi oni zajedno oblikuju taj dobro poznati uvodni foršpil, hodam dugo, znam svaki delić te pesme, na nebu se ukazuje veliki medved koji se primiče zvezdanom mikrofonu, dolaziš ti, korak ti znam, susret s tobom tako mi ulepša dan, od samog početka pesme u glavi mi se vrte stare i krzave fotografije, vidim komšinicu koja na nekoj svadbi sedi za stolom i kašičicom za kafu pokušava da u ritmu udara u zelenu polupopijenu flašu kisele vode, vidim zagrljene dečake, bezrazložno obrijane, vidim zagrljene devojčice, nevešto našminkane, vidim nas kako se tiskamo u koloni svatova, vidim svoje ruke kako vitlaju barjakom, iako mi nikada nije bilo stalo ni do jednog od njih, vidim svoju majku, šeta se stanom i drži mi predavanje, mrzim da čistim kuću, ali veruj mi, sine, čišćenje je mnogo manje grozan posao ako odabereš pravu muziku za to, recimo, kad usisavaš, najbolje je slušati Harisa Džinovića, samo njegov debeli glas može da nadjača brundanje crvenog usisivača Sloboda Čačak, kada brišem prašinu, recimo, preferiram Šabana Šaulića, probaj sam, evo ti krpa, evo ti usisivač, pa ćeš videti već šta ti najviše odgovara, dolaziš ti, korak ti znam, susret s tobom tako mi ulepša dan, da više ne znam ni sam, da možda nije san, najviše volim Luisa, shvatio sam, da, godinama sam se stideo da priznam da mi je Luis omiljeni pevač, nekad sam imao oštru crvenu kosu kojom sam bezuspešno pokušavao da probijem ozonski omotač, takođe, jedno vreme sam uhodio ljude koji slušaju narodnu muziku, ulazio sam im noću u stanove, pišao im u obuću, prišunjavao se krevetu i na usnulo uvo im čitao još neobjavljene pesme Čarlsa Simića, mrzeo sam strašno te moje noćne žrtve, bio sam član društva za istrebljenje ljudi koji slušaju narodnjake, išao sam na sve sastanke, ali su me naposletku izbacili zbog neredovnog plaćanja članarine, ipak, i dalje se sećam zakletve koju smo položili kad smo ulazili u društvo za istrebljenje ljudi koji slušaju narodnjake, NE NE NE I NE, ne bi se Jugoslavija raspala, ne bi toliki ljudi izginuli, nestali i izbegli, ne bi postojale Srebrenice i Vukovari, opsade Sarajeva i Oluje, Omarske i Ovčare, Ahmići i Gospići samo da je manje ljudi slušalo Lepu Brenu, NE NE NE I NE, ne bi bilo toliko siromašnih, svi bi imali makar duplo veće plate, troškovi života bi bili srazmerno manji, zaposlenost bi bila viša, niko ne bi grcao u dugovima i niko se ne bi plašio da će nečijom samovoljom, potpuno nezaštićen, dobiti otkaz samo da je manje ljudi slušalo Vesnu Zmijanac, NE NE NE I NE, ne bi bilo toliko nasilja, ne bi se tukli ljudi po stadionima i pozivali na klanje, ne bi toliko muževa prebijalo svoje žene, ne bi se deca po školama unakazivala samo da je manje ljudi slušalo Marinka Rokvića, tako je nekako išla ta naša zakletva, imala je i neki nastavak kog ne mogu sad da se setim, mnogima sam se, priznajem, morao popišati u cipele po nalogu udruženja, mnogobrojne su žrtve moje bile, stradale su mnoge devojke na visokim potpeticama, u prekratkim haljinama s predubokim dekolteima, stradali su mnogi bahati grmalji koji kurčićima crtaju granice po ulicama, a njih mi, doduše, moram priznati, posle svega i nije žao, ali mi je zato veoma žao što su zbog mene stradali mnogi dečaci koji stavljaju previše gela na kosu i nose košulje ružnih dezena, sa zmajevima i tribalima, košulje podignutih kragni, čekao sam ih u mračnim haustorima, istrčavao pred njih i gađao ih ispovraćanim, nesvarenim slovima, vrištao sam na njih, moj grad baca svetla daleko, a vas zanose svetla velikoga grada, da, grize me savest danas, da, kajem se, da, svakog dana očekujem detektive koji će me privesti pravdi zbog tih maltretiranja iz mladosti, ipak, već godinama niko ne dolazi, verujem da znaju da mi je savest najgori sudija, detektivi ne dolaze, ali zato dolaziš ti, korak ti znam, hodam širokim bulevarom i osećam, Saro, iako sam par kilometara daleko od tebe, kako po asfaltu vibriraju tvoja za nijansu prevelika stopala, razlivam se i ponovo sastavljam, nastajem i nestajem, smućkan sam od muzike, buke tramvaja, drndanja automobila, dečaka koji voze skejt, devojčica koje se vraćaju s bazena, klinca u majici Iron Maiden, svi su oni neophodni proizvođači ugljen-dioksida bez kojega grad, pa ni ti i ja u njemu, ne bismo mogli postojati, Saro, susret s tobom tako mi ulepša dan, da više ne znam ni sam, da možda nije san, san, san, san, san, čuje se zujanje nedeljnog popodneva na reci, odzvanja ta specifična mešavina buba i dečjeg vrištanja, zujanja biciklističkih točkova i smeha koji dopire s neke klupe, bata nečijeg koraka i plača bebe u kolicima, ti i ja stojimo na nekom stepeništu, na sebi imaš široku belu majicu bez rukava, lice ti je pokriveno velikim naočarima za sunce, tvoj osmeh čisti ovaj trenutak od života i njegovih kancerogenih derivata, ali, ipak, osećam u grudima kako će se nešto ubrzo promeniti, osećam, Saro, slika će se zaljuljati, zemlja pod nogama počinje da se trese i oko nas se stvara ogromna gužva, upali smo u iščašeni stampedo, oko nas kruže ljudi, trče, opkoljavaju nas, neke prepoznajem, recimo, kolege s posla, svoju majku i svog pokojnog oca, neke prijatelje, bivšu devojku, ujaka i susetku, vidim, Saro, i tvog dečka, vidim i neke ljude za koje mislim da su tvoji roditelji, a ti i ja i dalje stojimo na tom stepeništu, ti na stepeniku iznad mene, smešiš se i dalje, spuštaš mi ruke na ramena, deluješ kao da te ne dotiče sav taj haos, sve je u redu, ne brini, sve će biti u redu, Darko, sve, zašto drhtiš, nemoj da se bojiš, smiri se samo, evo, pogledaj, pa već je sve u redu, a, Saro, ljudi okolo i dalje trče, ti se i dalje smešiš, onda te poljubim, a ti se nasmeješ i, pre nego što stignem da se uplašim zbog tog smeha, uzvraćaš mi poljubac, ljubimo se sočno, uplićemo jezike, a deca i dalje okreću pedale, repovi prošlosti se i dalje vuku za nama, oblaci se i dalje skupljaju iznad reke i prete svojom bojom, prodavci sladoleda i dalje pitaju treba li da otvore sladoled ili ne, konobari i dalje dolaze da naplate račun jer im se uskoro završava smena, a prosjaci i dalje pokušavaju da nas umilostive pominjanjem boga, roditelji su i dalje roditelji, prijatelji su i dalje prijatelji, a ti i ja se ljubimo, kroz naočari jasno hvatam tvoj pogled, Darko, sve će biti u redu, Darko, ne brini, ali, Saro, davimo se, ne možemo da prestanemo da se ljubimo, Saro, usta nam se pune nekom čudnom smesom, ne znam šta je, ne mogu da shvatim, možda je to neko blato, a možda mleveni plazma keks, davimo se, svet se oko nas vrti bez prestanka, a mi se davimo, Saro, više ne znam ni sam, da možda nije san, Saro, veruj mi, mnogo puta sam sanjao taj san otkad sam te upoznao, čuj me, iako si još uvek kilometrima daleko od mene ove večeri, u snu smo uvek na reci, uvek su tu ljudi koji nas opkoljavaju, uvek bežimo u poljubac i uvek se davimo u njemu, stalno iznova, a opet, dolaziš ti, korak ti znam, da više ne znam ni sam da možda nije san, ponovo mi se javlja jedna iskrzana fotografija, osam mi je godina, deset mi je godina, dvanaest mi je godina, izlazim iz svoje sobe, oznojio sam se pod jorganom i debelim ćebetom, okovratnik pidžame mi je sasvim mokar, majka sedi za drvenim ovalnim stolom, pije kafu iz velike žute šolje, obavila je ćebe oko struka jer je jedna od onih osoba kojima je uvek hladno, ma kako da je toplo, gleda negde izgubljeno ispred sebe, ne vidi me sve dok ne zacvilim, mama, šta se desilo, mama, šta se desilo, a ona se tek tad okrene, poskoči, kao prenuta iz neke duboke meditacije, ali već posle sekunde ili dve se nasmeši i zagrli me, ma, ništa, sine, pusti, budalaština, ali ja sam dosadan i ne odustajem od svojih pitanja, ona izbegava razgovor pominjanjem škole ili doručka, ali ja sam uporan, šta se desilo, mama, šta se desilo, ona konačno progovara, ma, sine, hajde, nešto sam sanjala, pa se zamislila, pusti to, nasmeje se i krene ka kuhinji ili kupatilu, držeći u ruci ispijenu šolju ili neku prljavu majicu, pratim je u stopu kroz stan i dalje je ispitujem o tome šta je sanjala, a ona mi ponekad ispriča, ponekad ne, ali već je tada bilo jasno da su snovi i razmišljanje o njima sastavni deo mog kućnog vaspitanja, tumačenje snova je u našoj porodici važnije nego bilo šta što su ikada izgovorili Sveti Nikola, Sveti Đorđe ili Sveti Sava, pa čak ponekad i danas, kad već godinama ne živimo u istom gradu, a kamoli u istom stanu, majka me pozove ujutru da mi ispriča šta je sanjala, a veruj mi, Saro, nekoliko puta je malo falilo da i ja njoj ispričam ovaj san o nama dvoma, ali sam uvek odustajao, nemam srca da je opterećujem time da ludački volim stariju, je li, gotovo udatu ženu, želiš svadbu moju, a pusta ti želja, nema ništa, majko, od tvoga veselja, otkrio sam još davno, to je idealna pesma za brisanje prašine i, učinilo mi se, kao da sam je na sekund čuo sad da dopire iz jednog dvorišta, ipak, brzo je utihnula, a preko fasade jedne zgrade vreli letnji vetar je prosuo niz slova, jednostavnih slova razlivenih u jednostavne reči, zagrljaj moj, poljubac tvoj, sumnje sad nema, nije to nikakav san, to dobro osetih ja u svojim grudima, Saro, uprkos upozorenjima iz snova, znam da sve ovo nije nikakav san, spuštam se niz bulevar, idem ka tebi, ali pre toga moram da svratim do trafike da kupim duvan i rizle, a neka starija žena, isto tako pritisnuta svojim moranjem, kupuje sok i ispituje prodavca da li su hladni, ne voli hladne, džaba ti što je leto, boli je grlo od njih, dok između nje i mene stoje dva tipa i opušteno ćaskaju, jebote, čoveče, u subotu ženimo Nenada, jesi li svestan toga, smeje se jedan od njih, a drugi vrti glavom, osmehnut, deluje kao da je sasvim svestan svečanosti koja se približava, Saro, hajdemo i nas dvoje na svadbu kod Nenada, aplaudiraćemo dok njegova žena i on budu igrali prvi ples, ma koju pesmu da izaberu za njega, nećemo se buniti, Saro, hajde da idemo, hoću da otkopčavam dugmad na košulji kada u salu uđu trubači, Saro, hoću da se narednog jutra izvinjavam Nenadovim roditeljima što sam pijan seo za njihov sto, razbio dve čaše i krvlju uprljao stolnjak i haljinu Nenadove rođake iz Kikinde, Saro, hajdemo na svadbu, hajde da naručimo ovu našu pesmu, u tvome oku slike su jasne, srećna ćeš živeti, Saro, mnogi dečaci zamišljaju da budu fudbaleri ili porno glumci, a ja sam, Saro, svakog dana odlazio u video-klub da iznajmljujem romantične komedije, gledao sam Zgodnu ženu i Francuski poljubac sto pedeset puta kao dečak i nikome ovo ranije nisam priznao, ali, evo, dok hodam k tebi, s duvanom i rizlama u džepu, priznajem, stotinama sam puta zamišljao svoju svadbu, ne zato što mi je brak važan, naprosto, volim slavlja, volim ta šarena iskliznuća iz sivila, svadba je specifično stanje duha, stanje u kom ljudi imaju samo dva zadatka, da budu najveseliji i najlepši što mogu, nije li to, zapravo, idealno stanje, prostor u kom ne stanuju strahovi, svi su sigurni, nasmejani, trešti muzika, generacije se smenjuju na podijumu za igru, svadbarski orkestar tragično hoće da se približi ukusu mladih, pa u nekom trenutku zapeva kako igra rokenrol cela Jugoslavija, sve se oko tebe ispravlja i savija, ali nema veze, svadbe i jesu parade dirljivog, dragocenog kiča, lagao sam kad sam rekao da prezirem patetične mitove, samo sam uplašen da se ja neću naći ni u jednom od njih, Saro, pitaću te nešto sada, budući da neću smeti to da izgovorim kada te vidim, ali kakva bi, Saro, bila naša svadba, da li bismo po sto puta otpevali u tvome oku slike su jasne, srećna ćeš živeti, Saro, da li bismo na jedan dan mogli prestati da budemo Sara i Darko i postati neki patetični ljudi koji se ljube dok im aplaudiraju svi koji ih poznaju, ljubimo se dugo, a oko nas lebde fotografi i zvučnici, svečane haljine i opeglane košulje, pršuta i sitni kolači, gulaš i pečenje, mokre salvete i spiskovi naručenih pesama, znam, Saro, gotovo da me grize savest zbog ovih misli, znam, Saro, u tvome oku slike su jasne, srećna ćeš živeti, kol’ka je sad tu uloga moja, neću te pitati, znam, sve znam, i zato sam tu, stigao sam i čekam te, tu sam, znaju nas svi na uglu tom, znaju i vreme kad ćeš me grliti, po nama ravnaju sat u ovim noćima, evo me, stojim, a kraj mene zastaje zeleni taksi, zadnja vrata se polako otvaraju, kroz prozor mi maše neki nasmešeni brko, svi ti taksisti, o našoj sreći oni će pričati, iz auta izlaziš ti, polako prilaziš i u trenu zaboravljam na sve ove stvari o kojima sam tako živo, do pre sekund, mislio, ruše se snovi i svadbe, zaboravljam razgovore s majkom i nečasna članstva u udruženjima i, pre nego što progovorim, pre nego što progovoriš, Saro, samo još jedna stvar, samo još jedna malena stvar, Saro, dovoljno je to, kad mi kažeš ti, dragi, bez tebe ne mogu živeti.







Нема коментара:

Постави коментар