понедељак, 14. мај 2018.

Noć u životu pristojnih ljudi





gnječiš ostatak cigare, temljeno i sporo,
kao da tvoji prsti samo tome služe.
malena pepeljara je daljinski upravljač i,
mrveći iskorišćeni filter, činiš da moje očne
jabučice pulsiraju kao sintetički bubanj.
želim da se nekome poserem u svadbenu
tortu. želim da nekome kidnapujem decu i
pošaljem ih negde daleko da studiraju
bibliotekarstvo. želim da imam maleni čekić
kojim ću, precizno, razbiti zub ili dva svakome
za koga mi se učini da se neosnovano smeje.
iako, naravno, ništa od toga zaista ne želim.
pristojan sam čovek, osmehujem se komšijama i
svake druge večeri zalivam cveće.
pristojno ti zabijam svoju ljubav u stomak
i okrećem je poput zločinačkog noža, kao što i
pristojno trpim dok mi ti svojom ljubavlju izbijaš oči.
ipak, zažmuriću i setiti se da negde i dalje mora
postojati terasa na kojoj se, sakriveni od sebe,
bojažljivo ljubimo. pališ novu cigaru. ko bi mogao
znati kako će svet izgledati kad i ona dogori do kraja.  

четвртак, 10. мај 2018.

Noćas smo junaci stripa o apokalipsi sa happy endom




sada me pažljivo slušaj. noćas će u ponoć svet na nekoliko sati postati savršen. mesecima smo bog, đavo, logika kapitalističkog načina proizvodnje i ja sedeli za pregovaračkim stolom, pa su mi,
nakon silnih molbi i nagovaranja, konačno poklonili tih nekoliko sati. noćas, četnici i ustaše će se pretvoriti u četkice za zube, tiganje, džezve ili u već neke druge korisne predmete. nijedna radio stanica na svetu neće emitovati Bon Jovija. porodice će postati nasmejani foto albumi. hrana u restoranima će biti besplatna, kao i duvan, taksi, noćni autobusi i visoko obrazovanje. beogradski džeparoši će nam ukrasti mobilne telefone, a CIA će naše e-mail adrese učiniti trajno nedostupnim. u skupštini će trajati vanredno zasedanje na kom će, mimo svih procedura, biti izglasano da naredna tri dana budu neradna zbog novoustanovljenog praznika. naši stanovi će zaraditi nominacije za oskara za najbolju scenografiju. ako noćas, u tim idealnim uslovima, ne budemo uspeli da se volimo znojavih tela i neuhvatljive pameti, po ugovoru koji sam potpisao, već ujutru ću morati da se preselim u Štutgart da u jednom elitnom pabu pečem kobasice do kraja svog veka i da nikada, baš nikada od svoje sudbine ne pokušam da napravim metaforu. već je deset do dvanaest. jesi li spremna? čuvaj se, ne smemo umreti pre nego otkuca ponoć. i, još važnije, ne smemo doneti neku racionalnu životnu odluku.   

четвртак, 03. мај 2018.

Bolji život




najskrivenija mesta ponekad su
osvetljena sijalicama iz supermarketa,
lekcijama iz bukvara ili reprizama TV serija.
mira furlan i dragan nikolić su razgovarali,
potom se još nekoliko kadrova razvuklo,
lenjo, kao što su i naša tela bila lenjo
razvučena po krevetu. kasnije,
kada je dado topić otpevao svoje i kada se
ugasila kockasta šarena lampa, u mraku
nisam mogao da vidim tvoje usne,
ni tvoje grudi, ni tvoje noge, ni tvoje prepone,
ni kolena, ni kukove, ni ruke, ni ramena.
ipak, privremeno slepi, treperili smo i jebali se,
isprepleteni u zajedničkom postojanju
koje nijedno od nas nije uspelo da razume do kraja.
kad su se kroz tanke zidove probili jutarnji zvuci
tek probuđenog komšiluka, opet smo bili prognani
u vlastite živote. ustali smo, pojeli kajganu i malo gledali
rijaliti televiziju, a potom sam izašao kroz tvoja vrata,
spustio se niz stepenice i zakoračio na asfalt.
hodao sam i hodao, hodao, hodao,
pa i dalje hodam tražeći način
da se vratimo na ono najskrivenije mesto.  

понедељак, 23. април 2018.

Popodnevno dremanje




popodnevno dremanje, prolećno sunce se
probija kroz musavi prozor i osvetljava 
baš svaku česticu prašine na policama i 
knjigama, kauču i daljinskom upravljaču, 
popodnevno dremanje i popodnevna 
vikend televizija, prigušen ton, 
nezanimljivi gosti i mehaničko smejanje,
popodnevno dremanje, nožni palac dodiruje 
kesu sa duvanom, lakat nekoliko puta pomeri 
malu limenu pepeljaru, ruka je na kuku, 
koleno na butini, a vlati tvoje kose se lepe 
za moju bradu, popodnevno dremanje, 
providna majica u zamagaljenim ćoškovima 
pospanog pogleda, usukani komadi tkanine, 
nehajno otkriveni mladeži na prostranstvu
između pazuha i grudi, popodnevno dremanje,
sat ili dva u kojima se svet može ponovo 
izmisliti i sat ili dva u kojima se mobilni telefon 
može ignorisati, popodnevno dremanje,
lenjo i nežno pijanstvo, sanjanje poluotvorenih
očiju, nejasne granice, ono što nije, ono što jeste
i ono što bi moglo biti zajedno leže, teško dišu i 
suše im se usne, popodnevno dremanje, 
podjednako dobro skriveno i od života i od smrti.

уторак, 17. април 2018.

Maratonci trče trke na sto metara




video sam tog čiču nekoliko puta
u jednoj neosvetljenoj, strmoj ulici
kojom prolazim kad idem ka tebi.
stoji na trotoaru, skriven u mraku
ograda, žbunja i neuglednog drveća,
a onda, kada se približi neki automobil
rasterećen noćnom vožnjom pustim gradom, 
starac pretrči ulicu pred njegovim farovima,
nedovoljno blizu da zaista rizikuje život,
ali sasvim dovoljno da poneki taksista, uz lagano
kočenje, procedi "mater ti jebem ludu" i da
starčevo vremešno - istina, verovatno pomalo
ludo - biće ostvari još jednu sitnu pobedu pre
sasvim izvesnog nadolazećeg poraza.
potom, pretpostavljam, ostaje da čeka
sledeći automobil od koga treba biti brži,
a ja ne uspevam da kroz mutno staklo
jasno vidim njegovo lice. u pravu si, zvuči
kao izlizan pesnički motiv, ali starac je zaista tamo,
zove se mitar ili veroslav, jovan ili tadija,
njegova životna priča je, takođe, tekstualni kliše
(razvod? ratne traume? propala državna firma?
alkoholizam? razvaljena porodica? mentalne bolesti?)
i, siguran sam, ako bismo razgovarali sa njim
dvadeset minuta ili četiri sata, imali bismo dovoljno informacija
da napišemo reportažu ili započnemo naučno istraživanje,
ali pitanje na koje verovatno ne bismo umeli
da odgovorimo je da li su i naši dani - zajednički
obroci i novčanice, izmenjene tekstualne poruke
i telesne izlučevine, prećutane uvrede i nežnosti -
da li su svi oni, uopšte, nešto više od pokušaja da se
mračni sokak pretrči pre nego se sivi ford fokus
zalepi za naše telo i, uz nestajući zvuk sirene,
odnese u mrak čiji jezik ne poznajemo?   

понедељак, 16. април 2018.

Apokalipsa, svaki dan




dok se u naše strahove i ljutnje
uvlače pomahnitali kajroni,
neadekvatne političke analize
i muljavi snimci vojne metalurgije,
prstom, bojažljivo, prelazim preko
mladeža na tvom stomaku,
dugmeta koje možda aktivira
oružje za naše samouništenje,
a možda i šalje tajni signal
za okupljanje revolucionarnog
dvočlanog pokreta otpora.
ti me gledaš, ne progovaraš i
ipak pitaš - šta ako su te dve
stvari jedno te isto?

понедељак, 02. април 2018.

Granični prelazi





sanjao sam kako po sobama jedne kuće,
u kojoj nisam bio od detinjstva,
jurim plišane paukove dok u oznojenoj šaci
stežem moćni čekić stripovskog boga Tora.
ništa nije imalo smisla, uključujući i erekciju
u mojim gaćama. onda sam otvorio oči i,
pre sunca ili hladnog svetla mobilnog telefona,
video tvoja stopala kako su se iskrala ispod
pokrivača. buljio sam u njih pet ili možda
čitavih deset minuta. malo mi je falilo da
prestanem da verujem u vreme. malo mi je
falilo da napravim neki novi svemir u kojem će
moje usne živeti na tim stopalima. malo mi je,
baš malo falilo. onda sam se ubedio da ću sledećeg puta 
sigurno uspeti, pa sam ustao i navukao farmerke 
u čijim džepovima su se upravo budila dva mala 
nedostatka smisla koja su me terala u novi dan.