четвртак, 25. јануар 2018.

Sutra ćemo (odlomak iz romana)



Nađemo se oko deset, rekla je Sara, naravno, nađemo se oko deset, potvrdio sam, izleteo van i evo me, hodam ulicama, spuštam se nizbrdicama, penjem se uzbrdicama, u vazduhu treperi muzika, debeli konopci bas gitare titraju svuda naokolo, sintetičke udaraljke dobuju kao tupi udarci preteških kesa đubreta ubačenih u prazan kontenjer, zrikavci i mačke, alarmi i kočnice automobila, svi oni zajedno oblikuju taj dobro poznati uvodni foršpil, hodam dugo, znam svaki delić te pesme, na nebu se ukazuje veliki medved koji se primiče zvezdanom mikrofonu, dolaziš ti, korak ti znam, susret s tobom tako mi ulepša dan, od samog početka pesme u glavi mi se vrte stare i krzave fotografije, vidim komšinicu koja na nekoj svadbi sedi za stolom i kašičicom za kafu pokušava da u ritmu udara u zelenu polupopijenu flašu kisele vode, vidim zagrljene dečake, bezrazložno obrijane, vidim zagrljene devojčice, nevešto našminkane, vidim nas kako se tiskamo u koloni svatova, vidim svoje ruke kako vitlaju barjakom, iako mi nikada nije bilo stalo ni do jednog od njih, vidim svoju majku, šeta se stanom i drži mi predavanje, mrzim da čistim kuću, ali veruj mi, sine, čišćenje je mnogo manje grozan posao ako odabereš pravu muziku za to, recimo, kad usisavaš, najbolje je slušati Harisa Džinovića, samo njegov debeli glas može da nadjača brundanje crvenog usisivača Sloboda Čačak, kada brišem prašinu, recimo, preferiram Šabana Šaulića, probaj sam, evo ti krpa, evo ti usisivač, pa ćeš videti već šta ti najviše odgovara, dolaziš ti, korak ti znam, susret s tobom tako mi ulepša dan, da više ne znam ni sam, da možda nije san, najviše volim Luisa, shvatio sam, da, godinama sam se stideo da priznam da mi je Luis omiljeni pevač, nekad sam imao oštru crvenu kosu kojom sam bezuspešno pokušavao da probijem ozonski omotač, takođe, jedno vreme sam uhodio ljude koji slušaju narodnu muziku, ulazio sam im noću u stanove, pišao im u obuću, prišunjavao se krevetu i na usnulo uvo im čitao još neobjavljene pesme Čarlsa Simića, mrzeo sam strašno te moje noćne žrtve, bio sam član društva za istrebljenje ljudi koji slušaju narodnjake, išao sam na sve sastanke, ali su me naposletku izbacili zbog neredovnog plaćanja članarine, ipak, i dalje se sećam zakletve koju smo položili kad smo ulazili u društvo za istrebljenje ljudi koji slušaju narodnjake, NE NE NE I NE, ne bi se Jugoslavija raspala, ne bi toliki ljudi izginuli, nestali i izbegli, ne bi postojale Srebrenice i Vukovari, opsade Sarajeva i Oluje, Omarske i Ovčare, Ahmići i Gospići samo da je manje ljudi slušalo Lepu Brenu, NE NE NE I NE, ne bi bilo toliko siromašnih, svi bi imali makar duplo veće plate, troškovi života bi bili srazmerno manji, zaposlenost bi bila viša, niko ne bi grcao u dugovima i niko se ne bi plašio da će nečijom samovoljom, potpuno nezaštićen, dobiti otkaz samo da je manje ljudi slušalo Vesnu Zmijanac, NE NE NE I NE, ne bi bilo toliko nasilja, ne bi se tukli ljudi po stadionima i pozivali na klanje, ne bi toliko muževa prebijalo svoje žene, ne bi se deca po školama unakazivala samo da je manje ljudi slušalo Marinka Rokvića, tako je nekako išla ta naša zakletva, imala je i neki nastavak kog ne mogu sad da se setim, mnogima sam se, priznajem, morao popišati u cipele po nalogu udruženja, mnogobrojne su žrtve moje bile, stradale su mnoge devojke na visokim potpeticama, u prekratkim haljinama s predubokim dekolteima, stradali su mnogi bahati grmalji koji kurčićima crtaju granice po ulicama, a njih mi, doduše, moram priznati, posle svega i nije žao, ali mi je zato veoma žao što su zbog mene stradali mnogi dečaci koji stavljaju previše gela na kosu i nose košulje ružnih dezena, sa zmajevima i tribalima, košulje podignutih kragni, čekao sam ih u mračnim haustorima, istrčavao pred njih i gađao ih ispovraćanim, nesvarenim slovima, vrištao sam na njih, moj grad baca svetla daleko, a vas zanose svetla velikoga grada, da, grize me savest danas, da, kajem se, da, svakog dana očekujem detektive koji će me privesti pravdi zbog tih maltretiranja iz mladosti, ipak, već godinama niko ne dolazi, verujem da znaju da mi je savest najgori sudija, detektivi ne dolaze, ali zato dolaziš ti, korak ti znam, hodam širokim bulevarom i osećam, Saro, iako sam par kilometara daleko od tebe, kako po asfaltu vibriraju tvoja za nijansu prevelika stopala, razlivam se i ponovo sastavljam, nastajem i nestajem, smućkan sam od muzike, buke tramvaja, drndanja automobila, dečaka koji voze skejt, devojčica koje se vraćaju s bazena, klinca u majici Iron Maiden, svi su oni neophodni proizvođači ugljen-dioksida bez kojega grad, pa ni ti i ja u njemu, ne bismo mogli postojati, Saro, susret s tobom tako mi ulepša dan, da više ne znam ni sam, da možda nije san, san, san, san, san, čuje se zujanje nedeljnog popodneva na reci, odzvanja ta specifična mešavina buba i dečjeg vrištanja, zujanja biciklističkih točkova i smeha koji dopire s neke klupe, bata nečijeg koraka i plača bebe u kolicima, ti i ja stojimo na nekom stepeništu, na sebi imaš široku belu majicu bez rukava, lice ti je pokriveno velikim naočarima za sunce, tvoj osmeh čisti ovaj trenutak od života i njegovih kancerogenih derivata, ali, ipak, osećam u grudima kako će se nešto ubrzo promeniti, osećam, Saro, slika će se zaljuljati, zemlja pod nogama počinje da se trese i oko nas se stvara ogromna gužva, upali smo u iščašeni stampedo, oko nas kruže ljudi, trče, opkoljavaju nas, neke prepoznajem, recimo, kolege s posla, svoju majku i svog pokojnog oca, neke prijatelje, bivšu devojku, ujaka i susetku, vidim, Saro, i tvog dečka, vidim i neke ljude za koje mislim da su tvoji roditelji, a ti i ja i dalje stojimo na tom stepeništu, ti na stepeniku iznad mene, smešiš se i dalje, spuštaš mi ruke na ramena, deluješ kao da te ne dotiče sav taj haos, sve je u redu, ne brini, sve će biti u redu, Darko, sve, zašto drhtiš, nemoj da se bojiš, smiri se samo, evo, pogledaj, pa već je sve u redu, a, Saro, ljudi okolo i dalje trče, ti se i dalje smešiš, onda te poljubim, a ti se nasmeješ i, pre nego što stignem da se uplašim zbog tog smeha, uzvraćaš mi poljubac, ljubimo se sočno, uplićemo jezike, a deca i dalje okreću pedale, repovi prošlosti se i dalje vuku za nama, oblaci se i dalje skupljaju iznad reke i prete svojom bojom, prodavci sladoleda i dalje pitaju treba li da otvore sladoled ili ne, konobari i dalje dolaze da naplate račun jer im se uskoro završava smena, a prosjaci i dalje pokušavaju da nas umilostive pominjanjem boga, roditelji su i dalje roditelji, prijatelji su i dalje prijatelji, a ti i ja se ljubimo, kroz naočari jasno hvatam tvoj pogled, Darko, sve će biti u redu, Darko, ne brini, ali, Saro, davimo se, ne možemo da prestanemo da se ljubimo, Saro, usta nam se pune nekom čudnom smesom, ne znam šta je, ne mogu da shvatim, možda je to neko blato, a možda mleveni plazma keks, davimo se, svet se oko nas vrti bez prestanka, a mi se davimo, Saro, više ne znam ni sam, da možda nije san, Saro, veruj mi, mnogo puta sam sanjao taj san otkad sam te upoznao, čuj me, iako si još uvek kilometrima daleko od mene ove večeri, u snu smo uvek na reci, uvek su tu ljudi koji nas opkoljavaju, uvek bežimo u poljubac i uvek se davimo u njemu, stalno iznova, a opet, dolaziš ti, korak ti znam, da više ne znam ni sam da možda nije san, ponovo mi se javlja jedna iskrzana fotografija, osam mi je godina, deset mi je godina, dvanaest mi je godina, izlazim iz svoje sobe, oznojio sam se pod jorganom i debelim ćebetom, okovratnik pidžame mi je sasvim mokar, majka sedi za drvenim ovalnim stolom, pije kafu iz velike žute šolje, obavila je ćebe oko struka jer je jedna od onih osoba kojima je uvek hladno, ma kako da je toplo, gleda negde izgubljeno ispred sebe, ne vidi me sve dok ne zacvilim, mama, šta se desilo, mama, šta se desilo, a ona se tek tad okrene, poskoči, kao prenuta iz neke duboke meditacije, ali već posle sekunde ili dve se nasmeši i zagrli me, ma, ništa, sine, pusti, budalaština, ali ja sam dosadan i ne odustajem od svojih pitanja, ona izbegava razgovor pominjanjem škole ili doručka, ali ja sam uporan, šta se desilo, mama, šta se desilo, ona konačno progovara, ma, sine, hajde, nešto sam sanjala, pa se zamislila, pusti to, nasmeje se i krene ka kuhinji ili kupatilu, držeći u ruci ispijenu šolju ili neku prljavu majicu, pratim je u stopu kroz stan i dalje je ispitujem o tome šta je sanjala, a ona mi ponekad ispriča, ponekad ne, ali već je tada bilo jasno da su snovi i razmišljanje o njima sastavni deo mog kućnog vaspitanja, tumačenje snova je u našoj porodici važnije nego bilo šta što su ikada izgovorili Sveti Nikola, Sveti Đorđe ili Sveti Sava, pa čak ponekad i danas, kad već godinama ne živimo u istom gradu, a kamoli u istom stanu, majka me pozove ujutru da mi ispriča šta je sanjala, a veruj mi, Saro, nekoliko puta je malo falilo da i ja njoj ispričam ovaj san o nama dvoma, ali sam uvek odustajao, nemam srca da je opterećujem time da ludački volim stariju, je li, gotovo udatu ženu, želiš svadbu moju, a pusta ti želja, nema ništa, majko, od tvoga veselja, otkrio sam još davno, to je idealna pesma za brisanje prašine i, učinilo mi se, kao da sam je na sekund čuo sad da dopire iz jednog dvorišta, ipak, brzo je utihnula, a preko fasade jedne zgrade vreli letnji vetar je prosuo niz slova, jednostavnih slova razlivenih u jednostavne reči, zagrljaj moj, poljubac tvoj, sumnje sad nema, nije to nikakav san, to dobro osetih ja u svojim grudima, Saro, uprkos upozorenjima iz snova, znam da sve ovo nije nikakav san, spuštam se niz bulevar, idem ka tebi, ali pre toga moram da svratim do trafike da kupim duvan i rizle, a neka starija žena, isto tako pritisnuta svojim moranjem, kupuje sok i ispituje prodavca da li su hladni, ne voli hladne, džaba ti što je leto, boli je grlo od njih, dok između nje i mene stoje dva tipa i opušteno ćaskaju, jebote, čoveče, u subotu ženimo Nenada, jesi li svestan toga, smeje se jedan od njih, a drugi vrti glavom, osmehnut, deluje kao da je sasvim svestan svečanosti koja se približava, Saro, hajdemo i nas dvoje na svadbu kod Nenada, aplaudiraćemo dok njegova žena i on budu igrali prvi ples, ma koju pesmu da izaberu za njega, nećemo se buniti, Saro, hajde da idemo, hoću da otkopčavam dugmad na košulji kada u salu uđu trubači, Saro, hoću da se narednog jutra izvinjavam Nenadovim roditeljima što sam pijan seo za njihov sto, razbio dve čaše i krvlju uprljao stolnjak i haljinu Nenadove rođake iz Kikinde, Saro, hajdemo na svadbu, hajde da naručimo ovu našu pesmu, u tvome oku slike su jasne, srećna ćeš živeti, Saro, mnogi dečaci zamišljaju da budu fudbaleri ili porno glumci, a ja sam, Saro, svakog dana odlazio u video-klub da iznajmljujem romantične komedije, gledao sam Zgodnu ženu i Francuski poljubac sto pedeset puta kao dečak i nikome ovo ranije nisam priznao, ali, evo, dok hodam k tebi, s duvanom i rizlama u džepu, priznajem, stotinama sam puta zamišljao svoju svadbu, ne zato što mi je brak važan, naprosto, volim slavlja, volim ta šarena iskliznuća iz sivila, svadba je specifično stanje duha, stanje u kom ljudi imaju samo dva zadatka, da budu najveseliji i najlepši što mogu, nije li to, zapravo, idealno stanje, prostor u kom ne stanuju strahovi, svi su sigurni, nasmejani, trešti muzika, generacije se smenjuju na podijumu za igru, svadbarski orkestar tragično hoće da se približi ukusu mladih, pa u nekom trenutku zapeva kako igra rokenrol cela Jugoslavija, sve se oko tebe ispravlja i savija, ali nema veze, svadbe i jesu parade dirljivog, dragocenog kiča, lagao sam kad sam rekao da prezirem patetične mitove, samo sam uplašen da se ja neću naći ni u jednom od njih, Saro, pitaću te nešto sada, budući da neću smeti to da izgovorim kada te vidim, ali kakva bi, Saro, bila naša svadba, da li bismo po sto puta otpevali u tvome oku slike su jasne, srećna ćeš živeti, Saro, da li bismo na jedan dan mogli prestati da budemo Sara i Darko i postati neki patetični ljudi koji se ljube dok im aplaudiraju svi koji ih poznaju, ljubimo se dugo, a oko nas lebde fotografi i zvučnici, svečane haljine i opeglane košulje, pršuta i sitni kolači, gulaš i pečenje, mokre salvete i spiskovi naručenih pesama, znam, Saro, gotovo da me grize savest zbog ovih misli, znam, Saro, u tvome oku slike su jasne, srećna ćeš živeti, kol’ka je sad tu uloga moja, neću te pitati, znam, sve znam, i zato sam tu, stigao sam i čekam te, tu sam, znaju nas svi na uglu tom, znaju i vreme kad ćeš me grliti, po nama ravnaju sat u ovim noćima, evo me, stojim, a kraj mene zastaje zeleni taksi, zadnja vrata se polako otvaraju, kroz prozor mi maše neki nasmešeni brko, svi ti taksisti, o našoj sreći oni će pričati, iz auta izlaziš ti, polako prilaziš i u trenu zaboravljam na sve ove stvari o kojima sam tako živo, do pre sekund, mislio, ruše se snovi i svadbe, zaboravljam razgovore s majkom i nečasna članstva u udruženjima i, pre nego što progovorim, pre nego što progovoriš, Saro, samo još jedna stvar, samo još jedna malena stvar, Saro, dovoljno je to, kad mi kažeš ti, dragi, bez tebe ne mogu živeti.







понедељак, 01. август 2016.

Zakucavanje Kobija Brajanta



slučajno si negde naleteo
na taj stari snimak,
muškarac u žutom dresu
probija se po levom boku,
protivničke ruke su podignute visoko,
patetično pokušavaju da naprave ogradu,
ali on sa lakoćom preskače
sve te crvene dresove
i zabija loptu u koš,
trijumfalno se okačivši o obruč,
elegantni elastični obruč,
američki,
sasvim različit od onih koje si
kao dečak
viđao po fiskulturnim salama.

on,
kobi brajant,
jedan od junaka tvog detinjstva,
počeo je da se bavi košarkom
otprilike u isto vreme
kada si ti počeo da je gledaš,
a, evo, pre nekoliko meseci
otišao je u penziju,
uskoro će se ugojiti
i postati član nekih upravnih odbora,
možda postane sportski komentator
ili možda tek lice koje će
iz godine u godinu – deci koja vole
američku košarku i bude se u pet ujutru
da na TVu gledaju utakmice – biti sve
nepreciznije i nepreciznije poznato
dok ga kamerman zumira
za vreme tajm auta.

sredovečni kobi brajant
sedeće u publici,
u levoj ruci držati
polulitarsku čašu koka kole
i poluzainteresovano gledati
neku utakmicu u prvoj rundi plejofa,
a ti,
ti bi mogao da maštaš o tome
kako ćeš nekom detetu
pored sebe
objašnjavati ko je taj čovek
koji je na kratko bio u kadru.
malo je stvari na svetu
koje te plaše
kao to hipotetičko dete,
jedino što nisi siguran
da li se više plašiš
kada maštaš o njegovom postojanju
ili njegovom nepostojanju.

ipak,
dok si gledao petnaestak sekundi
tog krzavog snimka,
izvučenog iz neke utakmice
stare sad već skoro dvadeset godina,
delovalo ti je kao da bi mogao
da se preseliš u te pokretne slike,
da se tamo sakriješ
od sveta u kome živiš
i da zauvek ostaneš
zaključan u uspomeni,
zaštićen patikama
koje škripe po parketu,
zaštićen hukom publike,
zaštićen vlastitim velikim očima
koje su gledale u te košarkaške milionere
kao u bogove,
sakriven od sve te nerođene dece
i od svog tog novca koga uostalom,
nikada nema dovoljno,
sakriven od svega onoga
što si već sakrio od sebe,
sakriven od svih tih tužnih orgazama,
sakriven od
prostorije u čijem uglu sediš 
i poznaješ neko osećanje do detalja,
sakriven od svoje potrebe
da gubiš kontrolu nad vlastitim telom,
sakriven od razmišljanja
o tome kako je lepo ljubiti
znojavi vrat jedne žene,
krišom,
dok ostatak svemira spava
i ne sluti ništa o iskliznućima
iz vaših života,
svemir zaista nema pojma
ništa o tome
ili se možda
samo jako dobro folira,
svemir je možda
samo odličan glumac
jer sutra ujutru,
kada izađeš iz njenog stana,
izgleda kao da se baš ništa nije promenilo,
ljudi izlaze iz mesara
i ulaze u prodavnice
automobilskih delova,
sve je savršeno isto kao i juče,
sve osim, naravno, tebe.

negde u skoplju ili solunu,
siguran si,
postoji neka žena
koja voli da jede pasulj sa suvim mesom
i koja voli da sluša grupu tindersticks,
jedna žena koji bi ti rado
ponudila svoj krevet
i svoje popodne
za odlaske u supermarket,
ona gaji ljubičasto cveće
na svojoj terasi i, načelno,
dobra je osoba
koja zaslužuje svako poštovanje.

ipak, njen vrat nije
taj znojavi vrat o kome maštaš.
zato slobodno zaplači,
slobodno se okreni,
slobodno otrči
u zagrljaj kobiju brajantu.

nema razloga za foliranje.
ti nisi svemir.

понедељак, 18. април 2016.

U kavezu




„Bila je mjesečina, snijeg i mi,
išli smo tihi i nesrećni“
Miroslav Krleža



- Ne znam više... Stvarno nemam pojma šta uopšte radim u ovom stanu sa tobom. Kakva sam ja budala. Šta sam ja mislila.. Šta sam ja, uopšte, jebote, mislila?!

Bogdan stoji, blago povijen nad sudoperom. Tiho - bez nepotrebnih reči, uzdaha, zvukova - pere sudove. Zelenim sunđerom grebe po masnoj šerpi, skidajući skorene ostatke mlevenog mesa. Teodora sedi na stolici nekoliko koraka iza njega. Laktom je naslonjena na sto. Prstima steže cigaretu. Nogom nervozno lupka po podu. Udarce donekle ublažava tanki tepih. Ona gotovo ravnomerno uzdiše, kao da joj u glavi svira orkestar čiji ritam mora da prati, jedan, dva, jedan, dva, udiše i izdiše, udiše i izdiše, prati imaginarne, tužne muzičare koji muzikom opisuju njen dugo taloženi bes. Njenim uzdasima parira huk aspiratora koji usisava mirise ručka. Uzdasi, brundanje Gorenje aspiratora i teskoba, opipljiva, gotovo golim okom vidljiva, šetkaju se jednosobnim stanom, šire se po ćoškovima, zauzimaju svoje položaje.

- Ja sam mislila.. Stvarno sam mislila, Bogdane, da me nisi lagao kada si rekao da više nemaš ništa sa tim, da je to gotovo.. Bilo mi je važno, ali više nije... Tako si rekao, jebo ga bog!

Teodora gasi cigaretu, žestoko, kao da pokušava da probije rupu kroz stakleno dno pepeljare. Od njenog mrvljenja onoga što je do pre par trenutka bila cigareta trese se ceo maleni, okrugli sto oko koga su jedva smeštene četiri stolice. Zatočeni su u tom jednosobnom stanu u kome se dnevna soba rasklapanjem fotelje pretvara u spavaću, u kome su trpezarija i kuhinja deo jedne iste prostorije, u kome su jastuci natopljeni mirisima hrane. Bogdan obigrava oko sudopere, revnosno i precizno, kao vojnik koji mora da u rekordnom roku obavi posao koji mu je namenio neki pukovnik ili major. Ne postavljaja nepotrebna pitanja, ne obazire se na Teodoru, usredsređen je samo na svoju misiju, žonglira prljavim i čistim sudovima, ostatke ručka sa tanjira skida viljuškom i baca ih u veliku, crvenu najlonsku kesu, šerpe i posude puni do vrha toplom vodom, a onda u njih sipa nekoliko kapljica tečnosti za sudove sa mirisom jabuke.

- Bogdane.. Tebi... Tebi se još uvek diže kurac samo kad čuješ njeno ime, znaš.

Bogdan iz fioke vadi krpu. Čaše je već oprao i čini mu se da su se dovoljno ocedile da može da ih obriše. Glanca staklo. Sasvim, sasvim polako to radi, po svakoj čaši pažljivo prelazi krpom, ne žuri, kao da je blistavost tih čaša najvažniji zadatak koji će ikada u životu ispuniti, njegovo remek-delo, njegova zaostavština za buduće naraštaje. Glanca ih sve dok ne čuje tiho škripanje. Onda otvara viseći deo iznad sudopere i pažljivo ih smešta, vodeći računa da čaše iste visine budu u liniji. Neko je šolje za jogurt ostavio na pogrešnom mestu. Bogdan se mršti i premešta ih. Teodora se klati na stolici. Izgleda kao da će pasti sa nje, ali nekako uvek u poslednjem trenutku to uspeva da izbegne. Uzdiše sve brže i brže, orkestar uleće u žestok tempo, ona je inicijator i vođa tog rastućeg krešenda. Kad bi neku tajnu službu interesovalo šta se dešava u ovom stanu, perverzne državne uhode bi po uzdasima stekle veoma pogrešan utisak o zbivanjima unutar zidova.  

- Ćutiš? Je li? A kad smo je danas videli u gradu, počeo si da plačeš kao pizda, samo je prošla pored nas, rekla zdravo, a ti si posle pet koraka počeo da plačeš. A sad ćutiš, sad si kul, sad ne plačeš, sad ti se ne priča, je li?

Bogdan slaže ostatak sudova da se ocede. Truleks krpom obriše sudoperu, baš svaku kap pokupi, sve dok se ne sija kao što sudopere to imaju običaj u stanovima na televizijskim reklamama. Potom, za svaki slučaj, još jednom običnom, pamučnom krpom prelazi preko sudopere i preko radnog dela. Otvara frižider i vadi tetrapak sa sokom od borovnice. Uzima čistu čašu, sipa ljubičastu tečnost u nju i naiskap je popije. Zatim uzima još jednu čašu, puni je sokom i stavlja je pred Teodoru.

- Lepo od tebe, baš mi sad sok treba.

Bogdan isključuje aspirator. Stanom se sasvim nenajavljeno prosu nelagodna tišina. Stan uopšte nije bio pripremljen za napad tišine, stan se već navikao na to da u njemu odjekuju tupi zvuci, ali, srećom po njegove navike, tišina nije dugo potrajala. Zvono Teodorinog mobilnog telefona se prolomi nemilosrdno, ona podiže telefon sa stola, još jednom, ko zna koji put u poslednjih desetak minuta uzdahnu i promrmlja Samo si mi ti sad falila. Krupnim, vlažnim očima neodlučno gleda u ekran telefona, nekoliko trenutaka razmišlja da li da se javi, a onda govori E, mama, u gužvi sam nekoj oko posla, molim te, budi brza samo. Bogdan se premešta u deo stana koji koriste kao dnevni boravak i seda na veliki, plavi dvosed, namešta jastuke ispod leđa, a Teodora nesvesno i blago klima glavom Da, da, zvaću te posle da se dogovorimo oko toga. Nije problem, otići će neko od nas.. Otići ću ja da pokupim to u pošti kad stigne. Da, da, ne brini, sve ćemo se dogovoriti posle. Bogdan uključuje televizor, brzinski menja kanale, odlučno i silovito kao da je to nekakva olimpijska disciplina, toliko ih brzo menja da nema dovoljno vremena da stekne ikakvu predstavu o tome šta se emituje na kom kanalu, samo ih lista i lista, bez ikakave poente, jedan za drugim, jedan za drugim, a onda se, najednom, zaustavi na nekakvom kablovskom kanalu koji emituje emisije o životinjama. Važi, važi, reći ću mu da si ga pozdravila. Čujemo se posle. Važi, važi. Poljubac. Ekranom se šetaju majmuni, guraju se, vrište. Ništa naročito. Tek još jedan dan u majmunskom životu.  

- Šta, sad ćeš da gledaš tu emisiju o majmunima?

Majmuni se prave važni. Bore se za naklonost ženki. Zaista, ništa specijalno.

- Da, pozdravila te je moja mama, čisto da znaš.

Teodora ustaje sa stolice, nepravilno kruži po stanu, hod joj je rasrtrzan. Ustala je samo da ne bi eksplodirala na toj stolici. Iza nje bi na platnenom sedištu ostala tek jedna neugledna lokva tuge i besa. Sa police uzima hemijsku olovku, tek da bi nekako uposlila ruke. Nervozno je uključuje, pa isključuje, uključuje, pa isključuje, zastane da nešto kaže, pa se ipak predomisli i nastavi da hoda, kao životinja u kavezu, kao žena zatočena u stanu u kom do skoro nije živela ona, ali jeste jedna druga. Zatim ponovo seda na stolicu.

- Dobro, zašto si me, jebote, pitao da živim sa tobom? Što? Što mi nisi rekao da nisi spreman? Pa, razumela bih to, Bogdane. Nisam idiot. Pa ti si to predložio, ti si to hteo, ne ja! Jebote, znala sam da je prebrzo, ni mesec dana nisam ovde, a sad se ovo desi!

Bogdan zuri u ekran. Zvuk na televizoru je isključen. Jedino se i dalje, mada sve ređe i ređe, čuje hemijska iz Teodorine ruke. Konačno, on progovara.

- Znaš, Teodora, ti i ja nikada nismo bili u mom selu. Zapravo, moje selo, šta ja pričam... Ne znam koliko je to mesto uopšte moguće nazvati mojim. Moji deda i baba su odatle, pa su se, posle rata, odselili... Ćale je već rođen u gradu, ali, šta znam, deda i baba se nikada nisu navikli sasvim na gradski život.. I, valjda, čim su otišli u penziju... U stvari, čim je deda otišao u penziju, baba nije nikada ni radila, bila je, kako se to kaže, domaćica... Nebitno je to, bitno je da su oni sve više vremena provodili tamo... Mislim, na selu. Možda nekada odemo tamo, ne znam, nezgodan je put, teško se prilazi, nije skroz ni asfaltiran... Nema ni struje, poljski je WC... Baš divlje selo, jebote, devetnaesti vek totalni. Ali, znaš, kad sam bio mali, relativno sam često išao tamo. Mislim... Nisu to bili sad neki idilični odlasci u prirodu, izleti ili tako neke zajebancije. Više su ti odlasci bili stvar nužnosti, jebi ga, grozno je bilo tad vreme... Znam, grozno je i sad, ali barem ne moram da radim na selu. Znaš, kao klinac sam brao maline, jebote, mojim matorima je bila baš žestoka frka sa kintom. Mislim, meni su ti odlasci u selo bili jezivo dosadni. Umirao sam tamo, preko cele godine gulim školu, bavim se time, učim, budem na kraju i dobar đak, ali onda kao kreten moram preko leta da idem da berem neke jebene maline ili, šta znam, na jesen da kupim šljive. Sećam se tih vikenda, jebote, još je septembar, ništa nema da se uči, svi se zezaju, izlaze, a Bogdan ide u selo da kupi šljive... Haos. Međutim, između ostalog, moji su jedno vreme gajili i neke piliće. Nekoliko godina, ne više. U stvari, nisu ih moji gajili, deda i baba su ih gajili na selu, moji su samo davali novac za to. Kupe nekih petnaestak, dvadeset, ne znam ni ja koliko, pilića, deda i baba ih odgaje, posle ih pokoljemo i celu zimu imamo pun zamrzivač piletine. Čudno je to, sećam se kako sam mazio te piliće kada ih vidim prvi put onako male, žute, kao sa onih reklama za toalet papir, a znao sam da su oni tu samo da... Pa, da ih moji deda i baba odgaje, te da ih na kraju pojedemo, jebi ga. Sve tako nekako ide, valjda. Sećam se, znaš, Teodora, kada smo prvi put išli u selo da koljemo te piliće. Mama nije htela da vidim kako to izgleda. Ni tata isto, ali ja sam se nekako iskrao iz kuće, nisu me videli, ne sećam se više, svi su bili zauzeti nekim glupostima, davno je to bilo... Ali, jako se dobro sećam kako to.. Taj sam čin klanja... Kako on izgleda. Deda spusti piletu... U stvari, tada već kokoški, ne piletu... Kako god, spusti joj glavu na panj i... Cap! Samo tako! Cap! Samo je zvekne sekirom, a belo perje se malo ulepi krvlju. Kao i dedine ruke. Obriše ih onda nekom izanđalom krpom, šta li već. I, znaš, Teodora, to nikada neću zaboraviti... Kako se ta jebena kokoška koprca bez glave. Nema glavu više, mrtva je, sve je otišlo u pičku lepu materinu, a ona mlati onim glupim kokošijim nogicama i krilima, pokušava da ide, da potrči, a deda je steže rukama, ubacuje u neku veliku plastičnu kantu. Kokoška, shvati, Teodora, to je životinja kao i bilo koja druga, kao i ovaj majmun na televiziji što se sad šepuri ovde kao kreten... Kao i ljudi što su životinje, na kraju krajeva... Ali, znaš, ta životinja, ubiješ je, trebalo bi da bude mrtva... To je, kao, definicija reči 'ubiti', jebi ga, nekome odsečeš glavu i onda bi trebalo da to bude sve... Gotovo, kraj, nema više. A vidiš, Teodora, ta jebena kokoška, mrtva je, ali ona to, ne znam, kao da ne priznaje, ona i dalje hoće da trči, da juri... Da kljuca jebeni koncetrat, da se jebe sa petlovima, otkud znam ja šta kokoške rade, ali, ne, ona je mrtva, samo to ne shvata. Sve je gotovo. Sve je prošlo. Sve je... Kraj, jebi ga, samo kokoška, kreten jedan, ona to ne može da shvati, pa se i dalje koprca. Znaš, ona bi trči, a nema više ni glavu na sebi...

Teodora zuri u Bogdana. Nekoliko puta je pokušala da ga prekine dok je pričao, ali shvata da to ne bi imalo nikakvog efekta. U stanu je već poprilično mračno, samo televizor i poslednji trzaji dnevne svetlosti obasjavaju sobu. Uskoro će pasti mrak. Teodora oseća da bi nešto trebalo da mu kaže, ali ne zna šta. Osim one jedne stvari za koju još uvek nije spremna da kaže ni sebi. On i dalje odsutno zuri u majmune koji se keze i skakuću u nekom rezervatu.

Bogdane, znaš, to je...

Teodora zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku se začu zvono na vratima. Bogdan skoči, neprirodno brzo, kao da je sve vreme baš očekivao da neko pozvoni, u nekoliko dugačkih koraka pređe maleni stan, te u nekom neobičnom stanju između hodanja i trčkaranja stiže do vrata. Komšija, molim vas, možete li da mi pomognete, stigao neki kauč, treba da ga iznesem do stana, a sin mi nije tu, ne mogu sam, reče simpatični čikica u ranim šezdesetim godinama koji živi u stanu iznad njih. Teodori i Bogdanu se čitavog ovog meseca javljao sa nekim svečanim izrazom lica, vrlo teatralno ih oslovljavajući Komšije moje drage! Verovatno će uskoro početi da se raspituje kada može da očekuje i prinovu, trećeg, malog komšiju. Naravno, naravno, evo odmah, Bogdan brzo odgovori, a zatim, ne okrenuvši se ka Teodori, stanu i svemu ostalom, teškom i bezimenom, što mu je stajalo iza leđa, kratko dobaci Teodora, vraćam se brzo, samo da otrčim komšiji da pomognem! Vrata se zatvoriše, a ona kao da ču komšijin veseli glas Odmah vam ga vraćam, komšinice, bez brige!
Teodora odsutno prošeta do prozora, zastade ispred njega samo na sekund, ponovo uzadhnu i kratko klimnu glavom. Onda rukama opipa vrat, lagano ga masirajući, koliko je uopšte moguće samog sebe masirati. Zatim spusti roletne. Stan je na prvom spratu i ona uvek, gotovo panično, sa prvim mrakom, spušta roletne jer ne voli kada prolaznici sa ulice mogu da vide šta njih dvoje rade unutra.

Uskoro će postati sasvim, sasvim mračno.  

недеља, 03. август 2014.

Rock’n’roll je jedini lek protiv rasizma, fašizma, mržnje i straha od drugačijeg (intervju Žikica Simić, rok kritičar)


Rokenrol je ‒ nažalost ili na sreću, zavisi s koje tačke kapitalističkog univerzuma posmatrate svet ‒ dobrim delom postao industrija koja muziku proizvodi slično kao što druge industrijske grane proizvode paštetu ili toalet-papir. Žikica Simić je rok kritičar koji godinama piše i prati drugačiju muziku ‒ onu koja nastaje u skrovištima u kojima se njegovi heroji žestoko, usamljenički i trubadurski bore za drugačije poimanje umetnosti i za drugačiju sliku sveta. Naš sagovornik je zaljubljenik u rokenrol mitologiju istkanu oko, kako bi to rekao Leonard Koen, „divnih gubitnika“ koji, usamljeni i odbačeni, po obodu velikih gradova stvaraju velike rokenrol priče. U ovom intervjuu smo samo načeli te važne teme koje rokenrol u sebi nosi ‒ razgovarali smo o povezanosti muzike i biografije, odbačenosti i večnosti, trominutnih pesama i Homerovih epova, Malkoma Meklarena i Apolinera, Luja Ferdinanda Selina i Džonija Keša, dakle o svemu što ta divna eklektična smeša koju zovemo rokenrol jeste.

Žikica Simić
Kako vi vidite tu vezu rokenrola i ljudi s margine? Zašto ste fascinirani tim društvenim „antijunacima“ i koliko je rokenrol otvoren prostor za ispisavanje priča o likovima koje dominantni društveni tokovi zaobilaze i ignorišu?
Na početku ovog razgovor trebalo bi se otisnuti vremeplovom u London sredinom 70-ih godina prošlog veka. Na londonskoj adresi 430 Kings Roud, Čelsi, nalazila se u to vreme prodavnica odeće pod imenom „Sex“. Osnovali su je Vivijan Vestvud i Malkom Meklaren. Vrlo brzo je to mesto postalo omiljeno sastajalište mladih buntovnih ljudi koji nisu bili voljni da igraju po rigidnim pravilima alavog kapitalizma.
U prodavnici se nalazio džuboks s dvadeset singl ploča. Opskurni, nepoznati izvođači i iste takve pesme. Bila je to muzika van svih pravila. Bazično rokenrol, ali nekako iščašen, neusklađen, grubih i oštrih ivica. Lako se moglo primetiti da većina izvođača nema baš neki muzički talenat niti izvođačku veštinu. „Bila je to muzika odbačenih pravljena za odbačene“, rekao je Marko Pironi 2003. godine povodom izlaska kompilacije na kojoj je predstavljena muzika iz džuboksa Vestvudove i Meklarena.
Pironijeva rečenica nas konačno uvodi u temu našeg razgovora. Odbačeni sviraju za odbačene. To je rokenrol! Oni čija su usta sazdana po ugledu na božija, kako bi rekao Apoliner, imaju civilizaciju, istoriju, umetnost, filozofiju, nauku, književnost. Odbačeni, neprilagođeni, usamljenici – oni koji su proterani ili su sami otišli na ivice društva – koji „kô psa srce svoje vuku“, da (zlo)upotrebim još jednu pesničku sliku, imaju rokenrol kao jedino sredstvo pomoću koga mogu da sublimiraju svoja neobična iskustva.
Rokenrol je šarmantan, lepuškast bastard. Nastao je kao posledica vanbračnog, da ne kažem nezakonitog, odnosa između bluza i kantrija. Ova dva muzička idioma primarno se bave svakidašnjim jadima – svejedno da li su to crni robovi na poljima pamuka ili promiskuozne kelnerice u nekom motelu pored auto-puta koji se kao srebrna zmija pruža preko užarene pustinje. To hereditarno opterećenje rokenrol je uspeo da pretvori u svoju glavnu prednost. On nudi način da se prozaična svakodnevica pretvori u avanturu dostojnu Ilijade i Odiseje. Nivo artističke elaboracije u rokenrolu dobro je podešen: presan, svakodnevni život pulsira u svojim krvavim ritmovima, a s druge strane sve je malo uzdignuto, rafinirano, pročišćeno. Stvarno i artističko, kao figura i pozadina, kao zeleno i crveno, ako hoćeš – kako se i zove jedan veliki rok bend ‒ igraju čudesan ples u svakoj velikoj rok pesmi.
Sajmon Felis, jedan od najvećih rok trubadura našeg vremena, u pesmi „Union Street“ kaže: „Dug put mora da se pređe/niko ga živ neće završiti/ali dok je rokenrol sa nama/sve će biti u redu“. Tako i jeste. Rokenrol je stabilizator koji smiruje sve nemire i daje smisao besmislu koji živimo. Mislim na nas odbačene i neprilagođene.
Kako vam danas, posle toliko decenija, zvuči recimo ploča Džonija Keša „At Folsom Prison“, snimljena na njegovim koncertima u Folsom zatvoru? Da li nam je i dalje važna ta komunikacija kroz muziku između heroja poput Keša ‒ za koga je jedan kritičar napisao da mu je jedna ruka uvek na Bibliji, a druga na revolveru ‒ i njegove zatvorske publike, tih prezrenih i odbačenih, koji su i sami nekakve žrtve one „devil’s right hand“ Steva Earla?
Jednom su Selina pitali: Šta je po vama vrhunac bede? On je odgovorio: „Biti u zatvoru“. Ovaj odgovor mrzovoljnog genija upućuje gde treba tražiti razloge za večitu aktuelnost Kešovih zatvorskih albuma. Susret ljudi koji se nalaze u situaciji „vrhunca bede“ i umetnika, u ovom slučaju kantri pevača, koji je, kako bih rekao, u direktnom kontaktu sa smrću, čini te ploče izuzetnim.
Džoni Keš je imao blizak kontakt sa smrću. Kao dečaku mu se desilo da prisustvuje stravičnom činu umiranja svog starijeg brata. Taj događaj je odredio njegovu ličnost i njegov doživljaj sveta i samog sebe u tom svetu. Smrt je bila na vrhovima njegovih prstiju. I to se oseća, ili bar naslućuje, u njegovoj muzici.
Kad takav čovek, na čijem ramenu čuči mračni anđeo smrti, dođe u zatvor i susretne se s ljudima koji su lišeni slobode i ljudskog dostojanstva, koji su u ogrezli u greh i nasilje, koji su zlo iskusili i činili ga, onda se desi neverovatna stvar. Zlo i smrt postanu fon na kojem se ljudski život iscrta na potpuno nov i neočekivan način. Crni psi besmisla zalaju, a hijene ništavila se nacere u lice zblanutog slušača.
Slušanje Kešovih zatvorskih albuma uznemirujuće je na isti način kao čitanje knjiga Tomasa Bernharda i Alfreda Deblina. Zavese se dižu i maske padaju. Jeza i strah upućuju stravičan udarac u pleksus.
Koje su vam omiljene ploče s gubitničkim rokenrol pričama, i omiljeni rokenrol gubitnici? Pomažu li da bolje shvatimo i razumemo te ljude, da ne budemo konzervativci koji bi ih rado odbacili?
Džoni Keš, koncert u Folsom zatvoru
Mislim da je Tauns van Zant najveći majstor te tematike. On je, kao odbegli sin iz bogate teksaške porodice naftaša, pronašao pravi način da elaborira gubitničke sudbine. Govorio je da „živeti znači leteti visoko i nisko“, pevao je o ljudima čiji dani zvuče prazno „kao kišne kapi na kongo bubnju“, tvrdio je da „sve nije dovoljno, a ništa je previše“, jedinog prijatelja pronašao je u kodeinu. Pevao je o podjednakoj ljubavi koju oseća prema „dve devojke“, od kojih je jedna u paklu a druga u raju. Čini mi se da niko nije tako vešto izrazio dihotomiju dobro/zlo kao on. Mučan marginalni život odmetnika, bludnica, kockara i skitnica on je u svojim pesmama pretvarao u poglavlja velike sage o veličanstvenosti ljudskog usuda.
Ja mislim da rok pesma ne može nikog da učini boljim nego što jeste. Uvek se setim one izjave Gaja Kajzera, iz sastava Thin White Rope, koji je rekao: „Moja gitara može da promeni svet koliko i moj k….!“ Mislim da dejstvo rok pesme, kao i svakog drugog umetničkog proizvoda, prestaje onog trenutka kad se ona završi. Tog trenutka na scenu ponovo stupa stvarni život, a on je poprilično okrutan. Malograđanin će ostati malograđanin, pa maker po ceo dan slušao rok muziku. Druge stvari određuju ljudski karakter.
Godinama ste radili kao zatvorski psiholog. Da li ste rokenrol marginalce upoznavali i u tom okruženju? Ljude prezrene od društva, koje je možda baš to društvo napravilo takvima, odgurnulo ih i isključilo?
Kad se baviš psihologijom u zatvoru, shvatiš da su u svakom slučaju s kojim se susretneš uvek u igri tri faktora: organski, socijalni i psihološki. Nije lako, zapravo je nemoguće odrediti šta je prvo, šta drugo, a šta treće.
Rokenrol junak ne živi u zatvoru. On stanuje u velikim rok pesmama. Može vam se učiniti da su zatvorenici napravljeni od istog materijla od kojeg su i rok junaci. Receptura je, međutim, drugačija. Stvari su drugačije raspoređene. Veliki autori rok pesama umeju da naprave tu preraspodelu. Znaju kako da izmešaju činjenice, crte ličnosti, okolnosti, karakterne osobine i da „džeparoša ludog brata“ pretvore u buntovnika bez razloga, usamljenog heroja ili nepoznatog skitnicu koji se, kao u onoj pesmi Tima Baklija, pojavljuje pred vratima sa strašnom istinom na usnama. U tome je tajna njihovog zanata, to je suština njihove umetnosti.
Jedan moj FB prijatelj ‒ koji u jednoj svetskoj kulturnoj metropoli čeka svojih petnaest minuta slave, nadam se da će ih dočekati ‒ koji, osim što je talentovani umetnik, fenomenalno poznaje umetnost, politiku, istoriju i ezoteriju, nedavno mi je napisao: „Rokenrol je jedini lek protiv rasizma, fašizma, mržnje i straha od drugačijeg“. Možda je najbolje tim iskazom završiti ovaj razgovor. Dobro je dok postoji takav entuzijazam.

(intervju objavljen u XXI broju magazina "LiceUlice", http://liceulice.wordpress.com/) 

понедељак, 02. јун 2014.

Da li je to, zaista, književnost?


Počinju da me bole oči od ovog neonskog, belog osvetljenja. Nervozno sedimo za stolom i čekamo da čitava stvar počne. U finale nas je prošlo samo troje. Nismo još imali priliku da se upoznamo, tek smo se sad prvi put videli. Pitanje je hoćemo li uopšte... „Dobro veče, dragi naši finalisti“, obraća nam se najbradatiji i najstariji član komisije. Njih petoro sedi naspram nas, dragih finalista, kao na ispitu. Ozbiljni su, svečani, ljubazno se i uzdržano smeškaju, taman toliko da na fotografijama izgleda kao da je atmosfera bila ugodna. Ne vesela, samo ugodna. Predsednik komisije još uvek nešto priča, nadugo i naširoko naglaba o književnosti koja gradi mostove između zajednica. Povremeno se našali, ne naročito inventivno, tek se najljubazniji od nas (jedan dragi finalista i dva člana komisije) kratko nasmeju. Čujem poneki kikot i iz publike. Ta povremena zvonjava smeha tek pomalo narušava ravnotežu između hrapavog glasa predsednika komisije i staklene, pozadinske tišine koja leluja svečanom salom ove biblioteke. „Vaše priče su zaista bile najbolje, te smo vas zato i izabrali“, objašnjava sedobradi, a koleginica koja sedi pored njega se značajno osmehuje i klima glavom, ponosna što književnosti naših kultura ne moraju da brinu za buduće naraštaje graditelja mostova. „Živeli mostovi, živele ćuprije“, poručuje ona svojim širokim, crveno nakarminisanim osmehom. Neverovatno je koliko su učitelji književnosti na ovim prostorima opsednuti tom metaforom mosta. Dobro, naravno, za sve je kriv Andrić, ali... „Pa, dobro, dragi naši finalisti, jeste li spremni da počnemo?“
Prvi kandidat iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi nekakav papir i počinje da čita. „Zanimljiv je ovaj konkurs za kratku priču iz više razloga...“, otpoče on svoje izlaganje. Čoveče! Pa, nisam znao da može da se čita! Mislio sam da će ovaj razgovor biti malo neformalniji! „Hvala vam što ste mi dali šansu da pričam o svom radu...“, priča prvi kandidat. Zove se Janko, mada nisam sasvim siguran. Stvarno je neobičan ovaj njihov način selekcije - prvo šalješ kratku priču, pa onda oni izaberu finaliste, ali pobednik se potom ne bira na osnovu priče, već na osnovu ovog intervjua u kome se raspravlja o „autorovom odnosu prema tekstu, prema svetu koji se tekstom opisuje i, ako hoćete, možemo upotrebiti taj kišovski termin, prema autorovoj po-etici“. Tako je bar pisalo u propozicijama konkursa kada sam se prijavljivao. „U vašoj priči je vrlo primetan uticaj anglosaksonske tradicije pripovedanja“, obrati se Janku jedan član žirija koji je do sad ćutao. Janko klima glavom, ozaren što je taj proćelavi tip sa lenonkama, tihi fakultetski profesor književnosti, prepoznao njegovu lektiru. „Da, svakako, težim u svom pripovedanju tom minimalizmu autora kao što su Ernest Hemingvej ili Rejmond Karver. Bliska mi je ta poetika, ta mogućnost da se, kao što to kaže Hem, 'jednostavnim rečima kažu velike stvari'. Volim da rastežem semantički okvir svakodnevice, rutina, običnog i dosadnog“, razbacuje se citatima, pojmovima iz korpusa teorije književnosti, razglaba, kao da nikada neće prestati da govori. Članovi komisije sinhronizovano klimaju glavama. Trudim se da delujem kao da me ne dotiče to što on govori. Marta, takođe finalistkinja, sa druge strane, kao da se trudi da svojim ciničnim, titravim osmesima vrlo jasno pokaže šta misli o Jankovom izlaganju, kao da se trudi da pokaže da je spremna da izbaci litre svoje feminističke mokraće po tom tupanu, tom postmodernom hibridu žestokog američkog pisca i književnog japija zaglavljenog u kurikulumu Filološkog fakulteta. Najmlađi član komisije - sedi skroz levo, ima gustu, crnu zalizanu kosu i crnu rolku - sve vreme nešto zapisuje. Nekoliko puta pokušava da prekine Janka i postavi mu pitanje, ali dragi finalista broj jedan je isuviše moćan retoričar da bi dozvolio da ga tako lako prekinu pre nego penetrira. Ipak, izgleda da je konačno završio, te zalizani započe „Hvala Vam na sjajnom izlaganju, ovo je stvarno bilo inspirativno, I samo za kraj, vrlo kratko pitanje - koju verziju knjige 'O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi' smatrate boljom, onu koja sadrži uredničke ispravke Gordona Liša ili onu koja sadrži integralne priče?“ Janko zastade za trenutak, prepredno se osmehnu, napola zatvorenih očiju, ispusti nekakav neidentifikovani uzdah, kao da pokušava da kaže da su prelakim pitanjem pokušali da ga slome, te naposletku izusti „Mogu li da zadržim svoje pravo da ne odgovorim?“ Crni, zalizani član komisije se zaverenički osmehne, kao da je upravo to odgovor koji želi da čuje „Naravno, naravno. Hvala vam puno još jednom“. Aplauz odjeknu. Predsednik komisije već zausti da se obrati Marti, kad Janko progovori „Hvala vam na aplauzu. Mada ne mogu da se ne setim onoga što se Selindžer uvek pitao - svi znamo kako zvuči aplauz sa dve ruke, ali kako zvuči aplauz sa jednom rukom?“. Posle kratkog muka prolomi se još jedan, još glasniji, još intezivniji, još moćniji, još dvoručniji aplauz.
Marta, moram reći da je vaša priča izuzetno hrabra, uhvatili ste se u koštac sa jako ozbiljnom temom“, otpoče sedobradi predsednik, ali ga crveno nakarminisana potpredsednica brzo prekinu „I to ne samo da ste se uhvatili u koštac nego kako ste se uhvatili!!! I sa kakvim žarom! I sa kakvim stilom! I sa kakvom veštinom!“ Marta staloženo prihvata ovaj rafal pohvala, ne pokazujući da joj to nešto previše znači. „Da, da, slažem se“, nastavi dalje sedobradi „Marta je pokazala da je, iako mlada, već zreo autor“. „Autorka“, Marta se nakašlja i prekinu predsednikov govor. On se u trenutku zbuni, pogleda zblanuto ostale članove komisije, ali vrlo brzo nastavi „Da, dobro, kako želite“. Marta ne sačeka ni seknud. „Nije tu stvar u mojoj želji. Ili, slobodno recite, histeričnom ženskom hiru, znam da ste na to mislili kada ste rekli 'kako želite'. Ne, gospodine, stvar je u tome da niko, a naročito ne Vi, kao neko ko uživa takvu poziciju književne i kulturne moći, ne bi smeo da potcenjuje jezik i simboličku mrežu značenja koju on stvara oko nas oko nas, mrežu koja u dobroj meri oblikuje naša shvatanja o preraspodeli moći unutar društva“, govori ona, pogledima prostreljuje sve članove komisije, svojim prodornim plavim očima ih stavlja na ispit ideološke pravovernosti. „Međutim, ako nemate ništa protiv, prešla bih na svoje izlaganje“, reče ona, položi ranac na kolena, otvori ga i iz nekakvog unutrašnjeg džepića izvuče papir. Pa, zar i ona? Da li je moguće da samo ja nisam spremio izlaganje? „Jedna od osnovnih pretpostavki patrijarahata je - bilo da se ona izričito govori ili tek implicitino podrazumeva - muška kontrola ženskog tela, koja u krajnjem slučaju završava...“, teče teorijski deo izlaganja mlade beogradske feministkinje koja je napisala tu kratku priču o logoru u kom su masovno silovane žene u ratu u Bosni i Hercegovini. Marta priča o grozotama, vrlo je eksplicitna, ali ja je nekako tek napola slušam, zagledan sam u njeno lice, u te neobične oči i pune usne, gledam je pohotno koliko se pohotno može gledati u punoj sali gradske biblioteke, pred komisijom, publikom i pod neonskim svetlima. Ona bi verovatno rekla da je objektivizujem ili nešto slično i verovatno bi bila u pravu i verovatno je da sam kreten što o ovome razmišljam dok ona govori o stvarima kao što su... „Marta, ovo je bilo izuzetno, stvarno izuzetno. Hvala Vam, stvarno ste jedna vrlo hrabra mlada žena“, ushićeno govori potpredsednica, toliko ushićeno da ostalim muškarčićima iz komisije i ne pada na pamet da postave neko pitanje, neko pitanje koje bi odložilo trenutak kada bi ja trebalo da... „Marta, stvarno fantastično. Hvala Vam i u moje ime“, progovara malopre postiđeni sedobradi dok ja gutam knedle, vrpoljim se u stolici, cipelom blago škripam po starom parketu. Ruke mi nervozno vise u vazduhu, klate se levo-desno, ne znam šta ću sa njima, najbolje da ih nekako ukrotim, da ih kontrolišem. Najbolje da ih stavim u džepove.
Šta je ovo? Kakav je ovo papir? Vadim parče hartije, gledam ga začuđeno kao da nikada ranije nisam video ništa slično. Šta je ovo. čoveče?! Papir je presavijen na pola, otvaram ga, a na njemu jasno prepoznajem svoj rukopis, zapravo, čitku varijantu svog rukopisa, onu varijantu koju koristim jako retko kada mi je važno da lepo pišem, obično kad popunjavam nekakve formulare. Na papiru je ispisan nekakav tekst. „Da li je to, zaista, književnost? Izmislio si banalnu priču, banalni okvir da bi kroz par aluzija, samo tebi razumljivih, pljucnuo nekoliko književnih radnika i radnica koji te nerviraju. Da li je to, zaista, književnost? Hteo si da pišeš ozbiljnu priču, komplikovanu naraciju o detinjstvu koje se skriva i izbija iz raznih džepova života, a vidi šta si uradio - uspeo si tek da svom književnom alter-egu u džep uguraš bednu postmodernu zvrčku kojom pokušavaš da nadomestiš nedostatak nečega - talenta, radne etike, domišljatosti, pročitanih knjiga ili možda svega toga. Da li je to, zaista, književnost? Sediš za svojim računarom, dvadeset i dva minuta je do pet ujutru, kiša silovito udara u prozore, zgrada će uskoro početi da se budi, čangrljaće komšije, puštati vodu iz vodokotlića, kuvati kafu, kretati na posao, a ti i dalje sediš za računarom, oko tebe su razbacane iskorištene papirne maramice i prazne flaše od Koka Kole, oko sebe si raširio mnoge započete knjige, veš se suši po radijatorima, a tu si i ti, sediš i pišeš nekakvu priču koja to zapravo i nije sasvim. Da li je to, zaista, književnost? Izmislio si dva lika, Janka i Martu, načinio si od njih karikature, a zapravo si samog sebe ismevaš sve vreme; ismevaš sebe i svoj strah da nikada nećeš naučiti da piješ viski onako kako su to radili tvoji literarni bogovi; sebe i svoj strah da tvoji tekstovi o knjigama koje pišeš za novine nemaju smisla i da više nikoga ne zanima da čita tvoja slobodna shvatanja svega i svačega; ismevaš sebe i to što pokušavaš da budeš nekakav mačo-feminista, nekakav Čarls Bukovski koji čita Džudit Batler, a svestan si da ćeš, razapet između svega toga, na kraju postati ni jedno ni drugo. Da li je to, zaista, književnost? Smeš li da priznaš kako pišeš ovu priču zato što želiš da je pošalješ na konkurs čija te nagrada privlači, uostalom, smeš li, pišče mladi, da priznaš samom sebi da, od kada radiš u novinama, priče pišeš tek kada te neki konkurs privuče, nekakva stipendija ili nekakvih pet stotina eura? Pa, reci, da li je to, onda, zaista, književnost? Nisi bio čak ni toliko hrabar da likove članova komisije - kakve likove, to su skice i to u najboljem slučaju - baziraš, makar po fizičkom opisu, po likovima članova stvarnog žirija koji će čitati ovu tvoju priču? To bi makar bila kakva-takva subverzija ili bar duhovita zajebancija, a umesto toga si napisao priču ni dovoljno smešnu, ni dovoljno ozbiljnu, ni dovoljno priču. Pa, hajde, priznaj, da li je to, zaista, književnost? Znaš li koliko su ove tvoje tekstualne igrice zastrele? Znaš li da to što imaš ispravne ideološke stavove ne znači ništa ako ne umeš da ih tekstualno uobličiš? Znaš li koliko je nepristojno u isti koš stavljati mlade feministkinje i filološki akademski ološ? Znaš li koliko je uvredljivo tako se lako koristiti tako strašnim događajem kao što su kolektivna silovanja u ratu u Bosni i Hercegovini? Saberi sve odgovore na ova pitanja i, ne moraš nikome drugom ništa da kažeš, ali makar sebi reci, makar sa sobom raščisti; to što ti pišeš, da li je to, zaista, književnost?“ Publika je već počela da žamori, a predsednik sedobradi me upita „Jeste li spremni, Bojane?“ Okružen sam upitnim pogledima. „Možete li da počnete sa svojim izlaganjem?“ I dalje ćutim. Da li da im pročitam ovo sa papira? Da li da im priznam da smo i oni i ja jedna velika književna prevara? „Možda vam odgovara da Vam ja postavim neko pitanje? Da tako krenemo?“, uporan je sedobradi književni druid. „Da, može tako, molim vas“, rekoh nekako, pokušavši da sebi kupim još malo vremena za razmišljanje. „Dobro, nije nikakav problem. Evo, za početak jedno uopšteno pitanje, uklapa se sa vašom poetikom. Šta mislite Vi, Bojane, postoji li stvar koja se zove književnost i možemo li o njoj govoriti kao o nekakvom dokučivom, do kraja objašnjenom i određenom polju?“
Ne znam, sedobradi, stvarno ne znam. Zato valjda i pišem. Istražujem te neke vlastite granice. I u tekstu i u životu. I vrlo često me rezultati tih istraživanja poraze. Potuku me do kolena, sedobradi, razbiju me u paramparčad. To je sve, zapravo, što imam da ti kažem i na to pitanje i na bilo koje drugo koje bi mogao da mi postaviš.
Ali, naravno, ne govorim to, već sasvim drugu stvar. „Hm, vrlo je interesantno što ste me to pitali...“ i onda krećem i o postmodernizmu i o logici kasnog kapitalizma i o ontološki nestabilnim subjektima i o Smrti Autora i političkim kapacitetima tih partikularnih perspektiva (smeška mi se Marta) i o Deridi (smeškaju mi se i Marta i Janko, a i sedobradom nije baš svejedno) i Lindi Hačion i Brajanu Mekhejlu i tako redom i tako dalje i tako redom i tako dalje... Pričam jako dugo, ali svi me vrlo pažljivo slušaju, i sedobradi i potpredsednica i crni zalizani i ćelavi profesor i peti, do sada nespomenuti i generalno nevažni član komisije. I znate šta? Po tome kako me gledaju, rekao bih da imam dosta dobre šanse da dobijem prvu nagradu.

уторак, 27. мај 2014.

Kad je Roki bio heroj (klasici Novog Holivuda)


Tužno je kada glumci u jednom trenutku postanu parodija samih sebe. Nedavno se to desilo dvojici velikih - na bitno drugačije načine velikih, ali neosporno velikih u svojim domenima - Robertu De Niru i Silvestru Staloneu. I to, da stvar bude zanimljivija, desilo im se odjednom. Naime, ovaj vremešni dvojac je snimio film „Grudge Match“ o dvojici boksera, nekadašnjih ljutih rivala koji posle trideset godina ponovo ulaze u ring. Ne treba biti genije da bi se shvatilo da je apsolutno nemoguće snimiti ovakav film bez asocijacija na ikonične likove Džejka La Mote („Razjareni bik“) i Rokija Balboe („Roki“), likova koji su u dobroj meri formirali mit i o De Niru i o Staloneu. Zapravo, dovoljno je pogledati i trejler za ovaj film, pa videti dosadno, postmodernističko zajebavanje sa nekim kultnim mestima iz originalnih filmova - recimo, već u trejleru postoji poluparodija čuvene scene u kojima Roki Balboa vežba u klanici iz sve snage udarajući u zamrznuto meso. Međutim - ako se stvari sagledaju malo šire i ako se pojavljivanje Roberta De Nira podvede kao kakva mazohistička kolateralna šteta - ovaj film je logičan kraj (samo trenutni kraj, budući da je najavljen film „Creed“ u kome će Roki biti trener unuku Apola Krida, Rokijevog suparnika iz originalnog filma) onoga što je započeto sa franšizom filmova o Rokiju i sa tim besomučnim nizanjem nastavaka. Istina, ovi filmovi spadaju u grešna zadovoljstva pop kulture osamdesetih, ali koliko god našem sentimentalnom vaspitanju bili dragi i Mr T. i Ivan Drago i Eye Of The Tiger, moramo priznati da su svi ti filmovi u najboljem slučaju tek zabavni kič, tek dobro prodavani produkt jedne eklektične epohe obeležene poznim Hladnim ratom i galopirajućim neoliberalizmom oličenim u liku Ronalda Regana. No, i pored toga, neosporno je da je prvi film u seriji naprosto remek-delo. Zamislimo samo da je čitava stvar ostala na tome, da nastavci nisu snimljeni i pokušajmo onda da izolovano postatramo „Rokija“ Džona Avildsena iz 1976. godine.
Sklon sam tome da verujem da bi prvi „Roki“ - da njegovo nasleđe nije takvo kakvo jeste - bio jedan od najboljih modernih američkih filmova. Postavlja se tu logično pitanje - pa, dobro, zašto su toliko važni nastavci, zašto ne posmatramo prvi film odvojeno? Samo je na prvi pogled to pitanje logično - nastavci su bitno promenili mitološki okvir filma, a mitologija je možda najvažnija stvar istkana oko Rokija.
Valja se setiti, pre nego što je te davne 1976. snimljen film o Italijanskom Pastuvu, Stalone je bio anonimus. I više od toga, filmofilima su poznate trivije iz Slajovog života - bio je dete italijanskih emigranata, živeo je uvek na samoj ivici siromaštva, početkom sedamdesetih je čak povremeno snimao i porniće da bi zaradio novac, a u jednom trenutku postaje i beskućnik. Tri nedelje je proveo spavajući po njujorškim ulicama, zajedno sa svojim psom koga je naposletku prodao nekom prolazniku. Od te love uspeva da iznajmi nekakav ćumez i za tri dana (dakle, ponavljam, tri dana!) piše scenario za prvog „Rokija“. Potom je dugo pregovarao sa producentima - niko nije hteo da kupi scenario i pristane na Staloneov uslov da on sam glumi u filmu. Naposletku, prodao je producentima scenario za dosta manju lovu nego što su mu nudili u slučaju kada on ne bi glumio. Prva stvar koju je uradio jesta ta da je pronašao tipa koji je kupio njegovog psa, te ga otkupljuje nazad. Zapravo, upravo je taj pas onaj koji trči pored Rokija ulicama Filadelfije dok se ovaj sprema za duel sa šampionom Apolom Kridom. Provlače se s vremena na vreme sve ove zanimljivosti kroz medije, ali nužno ih je uvek iznova ponavljati kada govorimo o ovom filmu - naprosto, Rokija je moguće rušiti na hiljadu načina (slutim da bi najdelotvorniji bio feministički jer Roki jednim svojim delom stvarno jeste slavlje maskuliniteta i patrijarhalnog morala), ali stvar koja mu se ne može oduzeti jeste ta autentičnost kojom odiše. Na kakvu autentičnost mislim? Pa, naprosto, Stalone je toliko bio ubačen u taj kontekst - život mu je bio temeljno određen pravilima egzistencije na margini - da se danas „Roki“ doima zaista kao oda prezrenima, oda siromašnima, oda zaboravljenima, oda svim onima koji tavore na dnu društvene lestvice, a oko nogu su im vezani parališući okovi klasnih razlika. Slično „Roki“ funkcioniše kao recimo i pisanje Čarlsa Bukovskog - ni za Stalonea, ni za matorog pokvarenjaka ne možemo reći da su „klasno osvešćeni“ u smislu da su pripadali neolevičarskim krugovima i razvaljivali se od čitanja Frankfurtske škole, ali sam život ih je učinio neobično nežnim prema onima koji su upravo zbog delovanja iz centara kapitalističke moći ostali po ivicima društva.
Često ćete pročitati da je „Roki“ film o američkom snu. To u jednoj ravni jeste tačno, mada se mnogo više odnosi na kasnije filmove u kojima Roki postaje sveamerički heroj, borac kome za života izgrade spomenik i američki bokser koji maltene stavi tačku na Hladni rat, učinivši da mu skandira puna hala negde u Sovjetskom Savezu. No, Roki ništa od toga nije u prvom delu filma. On je tu sitna riba, bokser koji već ima previše godina da bi se nadao velikom uspehu, marginalac koji bednu lovu zarađuje tako što radi kao uterivač dugova (mekog srca) za lokalnog krimosa; nespretni tip koji se bezuspešno udvara još nespretnijoj curi (Rokijeva draga Edrijen, igra je Talija Šajer) koja radi u prodavnici kućnih ljubimaca. Zašto on dobija šansu u meču sa Apolom Kridom? Pa, upravo zato što je takav i zašto što kao takav odgovara velikoj sportskoj (dakle, kapitalističkoj) menažeriji - on je izabran jer nema nikakvu šansu da pobedi šampiona, a opet, njegovo učestvovanje u tom meču će stvoriti privid demokratičnosti i toga kako je Amerika „zemlja mogućnosti“ u kojoj čak i lokalna polupropalica može da se takmiči sa vrhunskim sportistom. Nije tu šampion Apolo Krid nekakav arhizlikovac - naprotiv, i njega sistem koristi kao zgodno mesto za slikanje. „Pogledajte samo kako smo mi tolerantno i dobro društvo! Čak i crnac može da bude šampion ako to omogućava dobru zaradu na njemu! Kako su samo dobri ovi naši crni ili siromašni ili kakvi god gladijatori!“, kao da čujemo monolog tog kapitalističkog Moloha.
Međutim, zašto tvrdim da prvi „Roki“ nije jeftina priča o američkom snu, o dugom putovanju od statusa prosjaka do statusa kraljevića? Pa, ona bi to možda i bila, kada ne bi postojao jedan na prvi pogled sitan, ali neverovatno važan detalj. Roki, naime, ne pobeđuje u duelu sa šampionom. To nije ni njegov cilj. Negov je cilj samo da ostane na nogama svih petnaest rundi. Njegov je cilj da ispuni zavet iz pesme Krisa Kristofersona „Don't Let The Bastards Get You Down“. Njegov cilj je da upravo tim licermenim skotovima, tim „bastardsima“ pokaže srednji prst i pokaže kako postoji nekakav svet i van njihovih kancelarija, skupocenih automobila, velikih kuća, stanova u centru grada, ručkova po elitinim restoranima i prestižnih fakulteta. On samo želi da izdrži na nogama. I to je ta suptilna nijansa koja ovaj film čini remek-delom, to je mesto gde su autori uspeli da izbegnu da se okliznu i da sve ode u propast (kao što je otišlo u potonjim filmovima). Da je Roki nokautirao Apola Krida, film bi bio nasagledivo lošiji jer bi služio ideološkoj glorifikaciji američkog sna. Ne kažem da je Stalone želeo da izbegne tu glorifikaciju i da se ufurava u ulogu nekakvog suberzivnog, levičarskog filmadžije - vrlo je moguće da je on zapravo upravo hteo da napiše i snimi film o Americi kao zemlji mogućnosti. Međutim, vlastitito iskustvo i umetnička intuicija su ga odveli u drugom pravcu. Prvi deo Rokija tako postaje istinsko zrno utehe i nade za sve one koji nemaju mogućnost da se pomere iz gliba u koji ih društvo tera - Roki te ljudi čini vidljivima i to je velika stvar. Ne priča im bajke. Ne diže ih na presto. Ne kiti ih šampionskim titulama i milionima na bankovnom računu. Samo im pomaže da ostanu na nogama, da izdrže udarce koje im sistem zadaje i da ga, povremeno, kada se otvori šansa i kada sistem spusti gard, razvale po sred njegove ružne glavudže. Naravno, neće to taj sistem oboriti, neće poredak zbog tog udarca biti promenjen, ali možda filmovi kao što je „Roki“ mogu da promene sistem, da utiču na promenu kulturnog modela, da žestoko kritikuju svet koji tako surovo raslojava ljude. Mada, ne bih bio previše optimističan. „Roki“ je snimljen sredinom sedamdesetih, sredinom te decenije otrežnjenja, sredinom te decenije kada su ubijeni ideali iz šezdesetih (ili su, u nekim slučajevima, izvršili samoubistvo). Država blagostanja je bila na izdisaju, neoliberalizam je bio pred vratima, neposredno posle toga na scenu su stupili ružni osmesi Ronalda Regana i Margaret Tačer, a uskoro će uslediti i, kako je to nedavno napisao Zlatko Paković, „krah ne tek sovjetske imperije nego emancipatorske ideje komunizma, naime, same ideje levice i oslobođenja čovečanstva“. Ukratko, Roki je postao bastard, Roki je postao onaj koji sapliće neke nove Rokije. Ali, ako ništa drugo, uvek možemo da se igramo i da, kao što sam na početku teksta već napisao, zamišljamo da postoji samo taj veličanstveni prvi film. Zato, gledajte Rokija i, iako su jači od nas, iako nas terorišu sprovođenjem svojih vlažnih snova u stvarnost, svojih vlažnih snova oivičenih demonima kapitalizma/ nacije/patrijarhata/rasizma, zapamtite reči starog Krisa - don't let the bastards get you down. 

(tekst objavljen u majskom broju časopisa "Universal Cinema +" u okviru serije tekstova o klasičnim filmovima Novog Holivuda) 

Pitanja, a ne odgovori - IZ BIBLIOTEKE - Dragana Mladenović, "Magda" (Fabrika knjiga, Beograd, 2012.)



Čemu poezija uči proznog pisca? Uči ga da specifična težina reči zavisi od konteksta, uči ga sažetom mišljenju, izostavljanju onoga što se samo po sebi razume, opasnostima koje se kriju u uzvišenom usmeravanju misli“, pisao je Josif Brodski. Ovaj nauk je važan u kontekstu knjige „Magda“ Dragane Mladenović. Iako autorka svakako spada u red najvažnijih mlađih pesnikinja našeg jezika, ova njena knjiga na mnogo načina odudara od onoga što obično podrazumevamo pod knjigom poezije. „Magda“ ima romanesknu strukturu tj. čini je niz pesama povezanih fabulom i likovima, raspoređenih u sedam poglavlja, a knjiga je izvedena tako da, po svoj prilici, Mladenović poštuje dragocene savete Josifa Brodskog.

Glavni junak ove knjige je David, muškarac koji svoju krizu srednjih godina – tu slatku bolest povlašćenih – proživljava tako što pokušava da se ostvari kao pisac. Kao što to obično biva, ova vrsta profesionalnog preusmeravanja dolazi kao kakva anestezija posle oteperjalih godina, potrošenih na neuspešni brak i plivanje na rubu davljenja u nesigurnim vodama očinstva. To saznajemo u uvodom delu knjige, a na samom kraju tog poglavlja (koje nosi naslov PISAC, ne bez izvesnog ironijskog odmaka) dešava se ključna stvar oko koje se plete ostatak priče. Naime, glavni junak doživljava nesreću, te upada u komu. Drugo poglavlje MAGLA ima fantastični okvir i donosi priče ljudi koji su, zajedno sa glavnim likom, zaglavljeni između života i smrti, izgubljeni u sabirnom centru. Među tim likovima je i Magda, devojka koja igra specifičnu ulogu vodiča kroz ni žive, ni mrtve duše. Paradoksalno, PISAC je trebalo da doživi iskustvo gotovo smrti da bi shvatio šta je to život, da bi razumeo priče ljudi i da bi razumeo njihove privatne paklove (često određene nekakvim temeljnijim, društvenim paklovima).
Međutim, u onom trenutku kada se David probudi iz kome i kada bismo možda pomislili da će ga takvo iskustvo obdariti nekakvim sposobnostima koje bi mu pomogle da sredi vlastiti život, upravo se to ne događa. Naprotiv, kao da ga njegova nova senzitivnost još više utemeljuje u ranijem položaju. Višestruk se okvir tumačenja otvara ovim obratom. Sa jedne strane, kroz Davidov slučaj se otvara pitanje da li je nekakva suštinska solidarnost moguća samo onda kad je apstraktna, kad je smeštena u fantastični okvir, kada se tiče udaljenih ljudi koji svojim bivstovanjem ne utiču na naše? Da li je lakše biti saosećajan sa nekim ko je toliko stran da je suštinski blizak (jer ga možeš interpretirati onako kako želiš) nego biti saosećajan sa onima koje (predobro) poznaješ? Ili, sa druge strane, možda su upravo društvene konvencije oličene u porodici ono što sputava istinsku ljudsku saosećajnost?
Dragana Mladenović (1977 - )
Forma koju je autorka izabrala pomaže da se postigne atmosfera koju ovakva postavka priče nosi sa sobom. Stihovi sugestivno boje situacije, ali isto to rade i beline papira koje označavaju neizgovoreno i ono što se ne može izgovoriti, ni u životu, ni u književnosti. Autorka mudro bira profesiju glavnog lika - tim izborom, ona zapravo postavlja važna pitanja o prirodi, pa i svrsi same književnosti i čitavog procesa pisanja/čitanja. Da li je empatija sa dalekim/imaginarnim samo način da se ublaži ili čak sakrije nemogućnost temeljnog razumevanja vlastitog života? I, ako je tako, šta je onda život? Poslednja scena u knjizi je vrlo indikativna - okvir je nadrealan, nalazi se između svetova, David leži u krevetu sa Magdom, čita joj stihove, a napolju pada džojsovski sneg koji pokriva sve žive i mrtve. Od toga kako shvatamo ovu scenu - kao Davidovu kapitulaciju, kao hepi end, kao još jedan nivo u neverending priči ili možda tako što odbijamo uopšte da dajemo nekakvo konačno shvatanje - zavisi i odgovor na pitanje same uloge književnosti, te njenog odnosa sa životom.
Mnogo je upitnih rečenica u ovom tekstu jer sama knjiga postavlja mnoga pitanja. Ona ne daje konačne odgovore, ali i ne osuđuje nijedan pravac u kom se može krenuti u pronalaženju tih odgovora. Mada, postoji jedan odgovor koji se dobije nakon čitanja ove knjige - dokle god ima onih koji pišu kao što to radi Dragana Mladenović, književnost je važan prostor u kom se može vežbati i propitavati sam život. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 26.5.2014.)