понедељак, 26. јун 2017.

Uoči kiše, tuga je donela kutije sa svojim ličnim stvarima



tuga i ja smo jednog dana odlučili da živimo zajedno.
bio je četvrtak i bilo je popodne,
dugo smo pregovarali i osmišljavali
različite varijante zajedničkog života,
ona me je uporno upozoravala da bi zbog nje
pesme koje pišem mogle postati još otrcanije,
da je nikada neću moći pobediti u nezdravim konzumacijama,
a da nju, opet, niko nikad neće shvatiti dovoljno ozbiljno
da bi mi zbog naše veze prepisali ozbiljnu dozu lekova.
iako sam cenio njenu iskrenost,
premišljao sam se i pokušavao da odgonetnem
da li nas mogu zamisliti u vezi i za pet godina.
nije bilo ama baš nijednog razloga
zašto se takvo nešto ne bi desilo,
sa tugom se može lako organizovati suživot,
kao sa mačkom ili psom,
kao sa visokim krvnim pritiskom ili viškom kilograma.
tuga nije depresija, ona nema svoje šifrovano medicinsko ime
i nikada te neće zakovati za krevet - ne, tuga će te sasvim uredno
puštati da ideš na posao, a onda će ti još i poslati poruku da 
ne zaboraviš da kupiš osveživač za wc šolju kada kreneš kući. 
kada je tuga unela kutije sa svojim stvarima u moj stan,
bila je omorina i gradu je pretila teška i glasna kiša,
iz kreveta sam mogao videti jedan ćošak prozora,
nebo je uskoro planiralo da pošalje agresivne kapi vode,
udaraće po mojoj natkrivenoj terasi,
dobovaće u ritmu rečenica zajedljivih književnih kritičara.
gledao sam u tugu i pokušavao da joj izmislim neko novo,
do sada nekorišćeno ime – probao sam sa sledećim
varijantama: vercun, dristarija, kepostira -
ali nijedno od tih imena nije funkcionisalo dobro
kao to jednostavno i četvoroslovno - tuga.
legla je pored mene u krevet i osetio sam da nema nameru
da me povredi više nego što joj je u opisu posla,
samo se naslonila na moje rame i rekla mi – hajde da spavamo.

sanjao sam tebe i tvoju žutu haljinu kojom
seliš sunce iz prostorije u prostoriju.

kad sam se probudio, kiša je već prošla,
nebo je bilo nezanimljive boje.
pored mene nije bilo moje nove cimerke,
iako sam siguran da je samo izašla da prošeta
i razgazi nove sandale i da će se uskoro,
sasvim uskoro, vratiti. 

понедељак, 19. јун 2017.

Kuća pored mora




postoji jedna kuća pored mora
sasvim malena, kamena,
             kad stojiš ispred nje tek po nekoliko detalja možeš zaključiti
             da morski vazduh udišeš u doba bežičnog interneta.
kuća se nalazi na jednom otoku u jadranskom moru,
ili na jednom ostrvu koje pripada španiji,
ili na već nekom sasvim trećem mestu, nisam siguran.
ipak, sasvim sam jasno video tu kućicu jedne noći ovog proleća
dok sam sedeo u trpezariji jednog stana u jednom beogradskom naselju,
istina, nisam bio baš sasvim čiste svesti,
                                      ali čista svest je ionako stvar konvencije.
video sam tada tu kućicu i tebe kako stojiš na njenim vratima,
uvijena u široku maramu i potpuno sede, raspuštene kose,
nekoliko bora oko očiju ti je uokvirilo pogled indijanske mudrakinje,
dobroćudne vračare koja sa pticama razgovara o geografiji i istoriji.
stajao sam nekoliko koraka ispred tebe, ćelave glave i sasvim obelele brade,
uvučen u preusku mornarsku majicu izgledao sam kao nacrtani junak sa konzerve sardina.
sunce je svetlucalo po površini mora,
sunce se probijalo kroz grmlje,
sunce je obasjavalo parče betona na kom se su izležavali blentavi pas i žmirkajuća mačka,
a ti i ja smo, sporo i lenjo,
živeli u toj malenoj kući na čijem okruglom stolu 
nikada ne stoje novine sa martovskim ili avgustovskim datumima,
samo julskim,                                            
iznova i iznova.
kad jednom odemo na sve puteve na koje moramo otići,
kad jednom budemo voleli sve ljude koje moramo voleti,
kad se jednom rode sva deca koja se moraju roditi,
kad jednom umru svi starci koji moraju umreti,
jednog jutra ćemo se probuditi u dva grada na dve različite strane sveta,
obući se, popiti kafu i samo krenuti, bez pozdrava i objašnjenja,
hodaćemo, ulaziti u avione i vozove, automobile i autobuse,
prelazićemo kilometre i granice
i konačno ćemo lagano, nogu pred nogu, došetati do te kućice kraj mora.
u njoj ćemo tiho proživljavati permanentni jul,
piti čajeve i tablete, čistiti ribu i prati povrće,
starački dirljivo voditi ljubav,
razgovarati o doživljajima iz detinjstva kojih se stidimo,
smejati se tvojim oronulim grudima i mom smežuranom penisu,
pevati narodne pesme čilea, maroka i holandije,
igrati mali fudbal sa mačkama i partije tablića sa psima,
svađati se sa mesecom i suncem,
a sa morem se čežnjivo gledati i tiho mu šaputati na morskom jeziku.   
sedećemo na malim drvenim stolicama ispred naše kuće
i biće nam sasvim svejedno da li smo živi ili ne.  


понедељак, 12. јун 2017.

Kradljivci snega



kroz tvoj prozor se vidi grad koji pomalo ignoriše naše postojanje.  
reka i magistralni put su dve linije usečene na njegovom hrapavom dlanu.
ulice nepristojno zevaju, širom otvorenih usta, bez bojazni da ih gledamo.
negde dalje, iza zgrada i drveća, još uvek bezbrižno spavaju 3D bioskopi
i poslastičarnice u kojima naručujemo kolače prelivene belom čokoladom.
uskoro će svanuti.
prvo će se probuditi šalteri koje nikada ne posećujemo svojom voljom.
gomila stranaca hodaće ka autobuskim stajalištima.
vazduh će treperiti od zvuka bezrazložno pritisnutih automobilskih sirena.
točkovi autobusa ravnomerno raznosiće blato po udaljenim naseljima.
celu noć pada sneg, a građanstvo neće imati konsenzus o tome kakva je to vest.

ti i ja smo noćas bili lepljivi, granice naših tela su se razmrljale.
tvoje usne su postale moje rame.
moje šake se pretvorile u tvoje kukove.
tvoj nos u moju sisu, moje oči u tvoje uši.
nekoliko sati nam nije bilo sasvim jasno ko od nas dvoje ima pičku, a ko kurac.

u jednom trenutku sam ožedneo, otišao u kuhinju, odvrnuo slavinu i kriknuo
“hej, hej, hej! nestalo nam je vode!”
nasmejala si se i iz jednog ormara izvukla nekoliko džakova.
potom si me uzela za ruku i vodila dok smo goli silazili niz stepenište tvoje zgrade.
izašli smo u dvorište, otvorila si džak i rekla
“ukrašćemo što više možemo snega, odnećemo ga gore u stan,
on će se istopiti, a mi ćemo pitu tu vodu i njom se kupati”

sad ležimo čisti i mirišljavi, skoro pa spremni za još jedan utorak.
“ko smo ti i ja”, pitao sam te, a ti si smireno odgovorila “pa, kradljivci snega”
“i šta ćemo dalje raditi” - “pa, šta bismo mogli nego da nastavimo da krademo sneg”

i dalje kroz prozor posmatramo grad koji još uvek pomalo ignoriše naše postojanje.
već je sasvim svanulo, a sneg i dalje ne prestaje da pada.  


понедељак, 05. јун 2017.

Lisabonska priča



nikada nisam bio u lisabonu,
iako sam ga opet sanjao noćas,
po deseti ili možda čak
dvanaesti put u zadnjih par meseci - lisabon mojih snova izgleda tek kao neka mešavina
frejmova iz onog filma vima vendersa, skromnih mediteranskih
iskustva koje sam tu i tamo skupio i nekih slika koje
ni sam ne znam odakle dolaze; na ma koju stranu da se okrenem,
žute kuće i narandžaste zgrade opkoljavaju pogled, a na prašnjavim ulicama
devojčice igraju fudbal, smeju se glasno i pljuju na pločnik,
dede šire veš na terasama dok im musavi unuci drže korpe sa štipaljkama,
a vesele babe piju kafe ispred svojih kuća i razgovaraju
o marksu, lenjinu i revoluciji; oblaci su se razlili po nebu
poput istopljenog sladoleda od borovnice - iako nikada nisam jeo taj sladoled,
siguran sam da je ovo mrljavo nebo baš te boje; žuto-beli tramvaji,
nekih pola metra odignuti od zemlje, klize kroz vazduh,
a na svakom prozoru je po jedna saksija sa ljubičastim i crvenim cvetovima;
svi na ulici, žene i muškarci, nose suknje,
neki kratke i jednobojne, a neki dugačke i šarene,
iz dvorišta, prodavnica i frizerskih salona dopire već neka muzika,  
u ušima mi se mešaju zvuci nepoznate pesme na meni nerazumljivom jeziku
i zvuci stare numere miše kovača u kojoj još i danas teku suze jedne žene;
odnekud, začuje se klepetanje klompi u kojima neko trči po kaldrmi i
odnekud možeš čuti kako neki ljudi već negde iz nekog razloga viču
i na svakih pet metara postoje česme sa tri cevi - iz jedne teče voda, iz druge vino,
iz treće sok od kupine - i u nozdrvama mi se mešaju mirisi pržene ribe i marihuane  
i košulja mi je zalepljena za znojavo telo i tebe ne vidim sasvim jasno,
ali osećam tvoje prisustvo, osećam da zajedno hodamo po mom privatnom lisabonu,
čujem te kako gunđaš - mrzim leto, mrzim vrućinu, hoće li više pasti neka jebena kiša,
zimi, kada je hladno, mogu da obučem tri džempera i dva kaputa,
a leti ne mogu da oderem kožu sa sebe,
gde smo, bojane, uopšte, krenuli, koji je ovo grad, zašto si me doveo ovde,
ne hvataj me za ruku, da li si lud, ionako mi je prevruće -
i ja odustajem od želje da te uhvatim za ruku,
i samo nastavljamo da hodamo, polako, korak po korak,   
nastavljamo dalje i usput ti govorim - molim te,
u ma kojim životima i ma kojim gradovima da se sutra probudimo,
prošetajmo se još malo po lisabonu,
još samo malo,
molim te, budi pored mene
kada prvi put u životu ugledam okean.


понедељак, 29. мај 2017.

Nacistički tiganj






dok smo sinoć obavljali
jednu od onih neplaniranih kupovina
                 - iznenadnih kupovina u sredu uveče
                   koje sadrže tek poneku pomorandžu ili jogurt,
                   parče piletine ili pakovanje makarona -     
video sam, između rafova u supermarketu,
visokog i mišićavog ćelavog tipa
sa keltskim krstom i white pride world wide natpisom na majici,
stajao je sa devojkom i pažljivo su promatrali neki tiganj,
naizmenično su ga držali u rukama,
on pa ona, pa opet on, pa opet ona,
zagledali ga sa svih strana,
čitali sitna slova na etiketi,
razmenjivali neke kratke rečenice,
                       - je li teflonski, vidiš li,
                       šta misliš, da li je dovoljno dubok
                       e, a imaš li dovoljno novca na kartici -
rečenice koje nisam mogao da čujem,
ali sam sasvim lako mogao da ih pretpostavim.

čudno je kako nikada ne razmišljaš o tome,
da su oči koje tone mržnje isijavaju ka nekoj tek malo drugačijoj boji kože
                         takođe i oči koje suze dok seckaju crni luk,
da su usta koja zlo urlaju gluposti o feminističkim kurvama i levičarskim pederima
                         takođe i usta koja žvaću pileći batak,
da su ruke koje nanose modrice na licima već nekih slabijih i nezaštićenih
                         takođe i ruke koje nervozno broje novčanice na kasi supermarketa,
da su ljudi koji te mrze i koji bi bili spremni da ti nanesu bol
                         takođe i ljudi sa kojima deliš čitav niz svakodnevnih banalnosti.  

blago sam te zagrlio i usmerio u suprotnom pravcu u odnosu na njih
                   - hej, a da kupimo pirinač, ne sećam se imamo li ga više -
nisam želeo da primetiš tu gomilu mišića podojenih zločinačkim pričama
kako se bezazleno uklapa u dijaloške scene kakve sami često vodimo.
ostavio sam ih iza nas, na brzinu pokupio kesu s pirinčem,
slagao te da mi se ide u wc i zamolio te da požurimo ka kasi,
prolazili smo između plakata koji najavljuju velike praznične akcije   
                                      - snižene cene jaja, poklon ikonice uz najnoviji broj
                                        tiražnog dnevnog lista, čokoladni zeka -
sa razglasa se čuo boris novković i njegovi laki erotski stihovi
                                        - dok svira radio šta bih ti radio, pa ra ra ram -
a ja sam se osvrtao preko ramena, pogledom lovio ono dvoje,
i dalje su razgledali tiganj, i dalje većali da li da ga uzmu ili ne,
nervozno sam cupkao u redu ispred kasirke,
uplašeno motao besmislene filmove u glavi
                              - šta ako nas prepoznaju, šta ako su nas videli
                                 na nekoj tribini ili protestu, možda nam nešto dobace,
                                 možda nam priprete, možda nas napadnu,
                                 možda sam kukavica, izvesno sam paranoik, ali šta ako,  
                                 šta ako, šta ako, šta ako, šta ako, šta ako -
a oni su i dalje, u daljini sam ih video,
premeštali tiganj od jednog ka drugom,
nisi obraćala pažnju na mene
dok su me neke džinovske ruke džinovskom kašikom obrtale po džinovskom tiganju,
cvrčao sam na ulju, topio se i postajao reš pečen,
izbezumljen od sve te mržnje od koje se skrivamo
                    dok stalno završavamo na kasama u bojazni da nećemo imati dovoljno novca
                    da platimo stvari koje smo strpali u korpu,
izbezumljen od svih tih priča što se prenose s kolena na koleno
                    zbog kojih će ti prebiti kolena neko ko ti je, da su stvari bile drugačije,
                    mogao biti prijatelj ili makar polusimpatični komšija,
izbezumljen od svog tog nesklada između dobre književnosti i dobrog života,
                    između želje da se svet promeni i želje da se u svet utopi,
                    između straha od bežanja i bežanja od strahova.
izbezumljen od toga što sam svestan da, ma kako se ti i ja razlikovali od ono dvoje
                    što još uvek stoje ispred police sa posuđem, naposletku se sve četvoro  
                    pržimo u istom tiganju, u istom užeglom ulju koje nas usisava u sebe.

lovio sam tvoj pogled koji se gubio između novčanika i kasirkine face,
želeo sam da ti kažem da te volim,
želeo sam te urliknem te besmislene reči koje ionako prečesto govorim,
da se uhvatim za njih kao za radosnu vest o konjici koja stiže da nas spasi,
tako sam ludački želeo u tom trenutku da ti kažem da te volim,
ali čak je i meni jasno da se takve stvari ne govore
dok nespretno pokušavaš da otvoriš slepljenu najlon kesu u koju ćeš ubaciti
                         pirinač, zamrznuti grašak, mladi luk, jabuke i kutiju špageta,
a mrzovoljna prodavačica
                        - na kartici okačenoj na bluzu piše da se zove biljana -
nas pita da li želemo da dobijemo kupone koji će nam obezbediti popust
na kupovinu nekog posuđa - šerpi, džezvi i, naravno, tiganja.  

понедељак, 01. август 2016.

Zakucavanje Kobija Brajanta



slučajno si negde naleteo
na taj stari snimak,
muškarac u žutom dresu
probija se po levom boku,
protivničke ruke su podignute visoko,
patetično pokušavaju da naprave ogradu,
ali on sa lakoćom preskače
sve te crvene dresove
i zabija loptu u koš,
trijumfalno se okačivši o obruč,
elegantni elastični obruč,
američki,
sasvim različit od onih koje si
kao dečak
viđao po fiskulturnim salama.

on,
kobi brajant,
jedan od junaka tvog detinjstva,
počeo je da se bavi košarkom
otprilike u isto vreme
kada si ti počeo da je gledaš,
a, evo, pre nekoliko meseci
otišao je u penziju,
uskoro će se ugojiti
i postati član nekih upravnih odbora,
možda postane sportski komentator
ili možda tek lice koje će
iz godine u godinu – deci koja vole
američku košarku i bude se u pet ujutru
da na TVu gledaju utakmice – biti sve
nepreciznije i nepreciznije poznato
dok ga kamerman zumira
za vreme tajm auta.

sredovečni kobi brajant
sedeće u publici,
u levoj ruci držati
polulitarsku čašu koka kole
i poluzainteresovano gledati
neku utakmicu u prvoj rundi plejofa,
a ti,
ti bi mogao da maštaš o tome
kako ćeš nekom detetu
pored sebe
objašnjavati ko je taj čovek
koji je na kratko bio u kadru.
malo je stvari na svetu
koje te plaše
kao to hipotetičko dete,
jedino što nisi siguran
da li se više plašiš
kada maštaš o njegovom postojanju
ili njegovom nepostojanju.

ipak,
dok si gledao petnaestak sekundi
tog krzavog snimka,
izvučenog iz neke utakmice
stare sad već skoro dvadeset godina,
delovalo ti je kao da bi mogao
da se preseliš u te pokretne slike,
da se tamo sakriješ
od sveta u kome živiš
i da zauvek ostaneš
zaključan u uspomeni,
zaštićen patikama
koje škripe po parketu,
zaštićen hukom publike,
zaštićen vlastitim velikim očima
koje su gledale u te košarkaške milionere
kao u bogove,
sakriven od sve te nerođene dece
i od svog tog novca koga uostalom,
nikada nema dovoljno,
sakriven od svega onoga
što si već sakrio od sebe,
sakriven od svih tih tužnih orgazama,
sakriven od
prostorije u čijem uglu sediš 
i poznaješ neko osećanje do detalja,
sakriven od svoje potrebe
da gubiš kontrolu nad vlastitim telom,
sakriven od razmišljanja
o tome kako je lepo ljubiti
znojavi vrat jedne žene,
krišom,
dok ostatak svemira spava
i ne sluti ništa o iskliznućima
iz vaših života,
svemir zaista nema pojma
ništa o tome
ili se možda
samo jako dobro folira,
svemir je možda
samo odličan glumac
jer sutra ujutru,
kada izađeš iz njenog stana,
izgleda kao da se baš ništa nije promenilo,
ljudi izlaze iz mesara
i ulaze u prodavnice
automobilskih delova,
sve je savršeno isto kao i juče,
sve osim, naravno, tebe.

negde u skoplju ili solunu,
siguran si,
postoji neka žena
koja voli da jede pasulj sa suvim mesom
i koja voli da sluša grupu tindersticks,
jedna žena koji bi ti rado
ponudila svoj krevet
i svoje popodne
za odlaske u supermarket,
ona gaji ljubičasto cveće
na svojoj terasi i, načelno,
dobra je osoba
koja zaslužuje svako poštovanje.

ipak, njen vrat nije
taj znojavi vrat o kome maštaš.
zato slobodno zaplači,
slobodno se okreni,
slobodno otrči
u zagrljaj kobiju brajantu.

nema razloga za foliranje.
ti nisi svemir.

недеља, 03. август 2014.

Rock’n’roll je jedini lek protiv rasizma, fašizma, mržnje i straha od drugačijeg (intervju Žikica Simić, rok kritičar)


Rokenrol je ‒ nažalost ili na sreću, zavisi s koje tačke kapitalističkog univerzuma posmatrate svet ‒ dobrim delom postao industrija koja muziku proizvodi slično kao što druge industrijske grane proizvode paštetu ili toalet-papir. Žikica Simić je rok kritičar koji godinama piše i prati drugačiju muziku ‒ onu koja nastaje u skrovištima u kojima se njegovi heroji žestoko, usamljenički i trubadurski bore za drugačije poimanje umetnosti i za drugačiju sliku sveta. Naš sagovornik je zaljubljenik u rokenrol mitologiju istkanu oko, kako bi to rekao Leonard Koen, „divnih gubitnika“ koji, usamljeni i odbačeni, po obodu velikih gradova stvaraju velike rokenrol priče. U ovom intervjuu smo samo načeli te važne teme koje rokenrol u sebi nosi ‒ razgovarali smo o povezanosti muzike i biografije, odbačenosti i večnosti, trominutnih pesama i Homerovih epova, Malkoma Meklarena i Apolinera, Luja Ferdinanda Selina i Džonija Keša, dakle o svemu što ta divna eklektična smeša koju zovemo rokenrol jeste.

Žikica Simić
Kako vi vidite tu vezu rokenrola i ljudi s margine? Zašto ste fascinirani tim društvenim „antijunacima“ i koliko je rokenrol otvoren prostor za ispisavanje priča o likovima koje dominantni društveni tokovi zaobilaze i ignorišu?
Na početku ovog razgovor trebalo bi se otisnuti vremeplovom u London sredinom 70-ih godina prošlog veka. Na londonskoj adresi 430 Kings Roud, Čelsi, nalazila se u to vreme prodavnica odeće pod imenom „Sex“. Osnovali su je Vivijan Vestvud i Malkom Meklaren. Vrlo brzo je to mesto postalo omiljeno sastajalište mladih buntovnih ljudi koji nisu bili voljni da igraju po rigidnim pravilima alavog kapitalizma.
U prodavnici se nalazio džuboks s dvadeset singl ploča. Opskurni, nepoznati izvođači i iste takve pesme. Bila je to muzika van svih pravila. Bazično rokenrol, ali nekako iščašen, neusklađen, grubih i oštrih ivica. Lako se moglo primetiti da većina izvođača nema baš neki muzički talenat niti izvođačku veštinu. „Bila je to muzika odbačenih pravljena za odbačene“, rekao je Marko Pironi 2003. godine povodom izlaska kompilacije na kojoj je predstavljena muzika iz džuboksa Vestvudove i Meklarena.
Pironijeva rečenica nas konačno uvodi u temu našeg razgovora. Odbačeni sviraju za odbačene. To je rokenrol! Oni čija su usta sazdana po ugledu na božija, kako bi rekao Apoliner, imaju civilizaciju, istoriju, umetnost, filozofiju, nauku, književnost. Odbačeni, neprilagođeni, usamljenici – oni koji su proterani ili su sami otišli na ivice društva – koji „kô psa srce svoje vuku“, da (zlo)upotrebim još jednu pesničku sliku, imaju rokenrol kao jedino sredstvo pomoću koga mogu da sublimiraju svoja neobična iskustva.
Rokenrol je šarmantan, lepuškast bastard. Nastao je kao posledica vanbračnog, da ne kažem nezakonitog, odnosa između bluza i kantrija. Ova dva muzička idioma primarno se bave svakidašnjim jadima – svejedno da li su to crni robovi na poljima pamuka ili promiskuozne kelnerice u nekom motelu pored auto-puta koji se kao srebrna zmija pruža preko užarene pustinje. To hereditarno opterećenje rokenrol je uspeo da pretvori u svoju glavnu prednost. On nudi način da se prozaična svakodnevica pretvori u avanturu dostojnu Ilijade i Odiseje. Nivo artističke elaboracije u rokenrolu dobro je podešen: presan, svakodnevni život pulsira u svojim krvavim ritmovima, a s druge strane sve je malo uzdignuto, rafinirano, pročišćeno. Stvarno i artističko, kao figura i pozadina, kao zeleno i crveno, ako hoćeš – kako se i zove jedan veliki rok bend ‒ igraju čudesan ples u svakoj velikoj rok pesmi.
Sajmon Felis, jedan od najvećih rok trubadura našeg vremena, u pesmi „Union Street“ kaže: „Dug put mora da se pređe/niko ga živ neće završiti/ali dok je rokenrol sa nama/sve će biti u redu“. Tako i jeste. Rokenrol je stabilizator koji smiruje sve nemire i daje smisao besmislu koji živimo. Mislim na nas odbačene i neprilagođene.
Kako vam danas, posle toliko decenija, zvuči recimo ploča Džonija Keša „At Folsom Prison“, snimljena na njegovim koncertima u Folsom zatvoru? Da li nam je i dalje važna ta komunikacija kroz muziku između heroja poput Keša ‒ za koga je jedan kritičar napisao da mu je jedna ruka uvek na Bibliji, a druga na revolveru ‒ i njegove zatvorske publike, tih prezrenih i odbačenih, koji su i sami nekakve žrtve one „devil’s right hand“ Steva Earla?
Jednom su Selina pitali: Šta je po vama vrhunac bede? On je odgovorio: „Biti u zatvoru“. Ovaj odgovor mrzovoljnog genija upućuje gde treba tražiti razloge za večitu aktuelnost Kešovih zatvorskih albuma. Susret ljudi koji se nalaze u situaciji „vrhunca bede“ i umetnika, u ovom slučaju kantri pevača, koji je, kako bih rekao, u direktnom kontaktu sa smrću, čini te ploče izuzetnim.
Džoni Keš je imao blizak kontakt sa smrću. Kao dečaku mu se desilo da prisustvuje stravičnom činu umiranja svog starijeg brata. Taj događaj je odredio njegovu ličnost i njegov doživljaj sveta i samog sebe u tom svetu. Smrt je bila na vrhovima njegovih prstiju. I to se oseća, ili bar naslućuje, u njegovoj muzici.
Kad takav čovek, na čijem ramenu čuči mračni anđeo smrti, dođe u zatvor i susretne se s ljudima koji su lišeni slobode i ljudskog dostojanstva, koji su u ogrezli u greh i nasilje, koji su zlo iskusili i činili ga, onda se desi neverovatna stvar. Zlo i smrt postanu fon na kojem se ljudski život iscrta na potpuno nov i neočekivan način. Crni psi besmisla zalaju, a hijene ništavila se nacere u lice zblanutog slušača.
Slušanje Kešovih zatvorskih albuma uznemirujuće je na isti način kao čitanje knjiga Tomasa Bernharda i Alfreda Deblina. Zavese se dižu i maske padaju. Jeza i strah upućuju stravičan udarac u pleksus.
Koje su vam omiljene ploče s gubitničkim rokenrol pričama, i omiljeni rokenrol gubitnici? Pomažu li da bolje shvatimo i razumemo te ljude, da ne budemo konzervativci koji bi ih rado odbacili?
Džoni Keš, koncert u Folsom zatvoru
Mislim da je Tauns van Zant najveći majstor te tematike. On je, kao odbegli sin iz bogate teksaške porodice naftaša, pronašao pravi način da elaborira gubitničke sudbine. Govorio je da „živeti znači leteti visoko i nisko“, pevao je o ljudima čiji dani zvuče prazno „kao kišne kapi na kongo bubnju“, tvrdio je da „sve nije dovoljno, a ništa je previše“, jedinog prijatelja pronašao je u kodeinu. Pevao je o podjednakoj ljubavi koju oseća prema „dve devojke“, od kojih je jedna u paklu a druga u raju. Čini mi se da niko nije tako vešto izrazio dihotomiju dobro/zlo kao on. Mučan marginalni život odmetnika, bludnica, kockara i skitnica on je u svojim pesmama pretvarao u poglavlja velike sage o veličanstvenosti ljudskog usuda.
Ja mislim da rok pesma ne može nikog da učini boljim nego što jeste. Uvek se setim one izjave Gaja Kajzera, iz sastava Thin White Rope, koji je rekao: „Moja gitara može da promeni svet koliko i moj k….!“ Mislim da dejstvo rok pesme, kao i svakog drugog umetničkog proizvoda, prestaje onog trenutka kad se ona završi. Tog trenutka na scenu ponovo stupa stvarni život, a on je poprilično okrutan. Malograđanin će ostati malograđanin, pa maker po ceo dan slušao rok muziku. Druge stvari određuju ljudski karakter.
Godinama ste radili kao zatvorski psiholog. Da li ste rokenrol marginalce upoznavali i u tom okruženju? Ljude prezrene od društva, koje je možda baš to društvo napravilo takvima, odgurnulo ih i isključilo?
Kad se baviš psihologijom u zatvoru, shvatiš da su u svakom slučaju s kojim se susretneš uvek u igri tri faktora: organski, socijalni i psihološki. Nije lako, zapravo je nemoguće odrediti šta je prvo, šta drugo, a šta treće.
Rokenrol junak ne živi u zatvoru. On stanuje u velikim rok pesmama. Može vam se učiniti da su zatvorenici napravljeni od istog materijla od kojeg su i rok junaci. Receptura je, međutim, drugačija. Stvari su drugačije raspoređene. Veliki autori rok pesama umeju da naprave tu preraspodelu. Znaju kako da izmešaju činjenice, crte ličnosti, okolnosti, karakterne osobine i da „džeparoša ludog brata“ pretvore u buntovnika bez razloga, usamljenog heroja ili nepoznatog skitnicu koji se, kao u onoj pesmi Tima Baklija, pojavljuje pred vratima sa strašnom istinom na usnama. U tome je tajna njihovog zanata, to je suština njihove umetnosti.
Jedan moj FB prijatelj ‒ koji u jednoj svetskoj kulturnoj metropoli čeka svojih petnaest minuta slave, nadam se da će ih dočekati ‒ koji, osim što je talentovani umetnik, fenomenalno poznaje umetnost, politiku, istoriju i ezoteriju, nedavno mi je napisao: „Rokenrol je jedini lek protiv rasizma, fašizma, mržnje i straha od drugačijeg“. Možda je najbolje tim iskazom završiti ovaj razgovor. Dobro je dok postoji takav entuzijazam.

(intervju objavljen u XXI broju magazina "LiceUlice", http://liceulice.wordpress.com/)