петак, 19. октобар 2018.

Određeni stepen nesreće


određeni stepen nesreće je usputno
bacanje pogleda na vesti iz sporta,
ekonomije, kulture i poljoprivrede.
određeni stepen nesreće su svi ti
izgubljeni poljupci koji su nekuda
odavno krenuli, a nigde još nisu stigli.
određeni stepen nesreće je što se
olako pouzdamo u države koje nas mrze
svakim svojim slovom i službenim automobilom.
određeni stepen nesreće je što se o odnosu
između neispeglanog i ispeglanog veša
može napisati barem nekoliko studija i romana.
određeni stepen nesreće je što ni najbolji
od svih svetova neće iskoreniti neprijatne telefonske pozive
koji se iznenada pojave koji sat iza ponoći.
određeni stepen nesreće je što blentavi ulični pas,
ukusno spremljena piletina i sporadična halucinacija ljubavi
ipak učine da osetimo određeni stepen sreće.

недеља, 14. октобар 2018.

Uputstvo za upotrebu sledeće ljubavi




ako se ikada ponovo zaljubite, u nekog sasvim novog
muškarca ili neku sasvim novu ženu, važno je zapamtiti
da izgovarate tek svako šesto "volim te" koje vaše
napadne usne požele da upute nečijim neupozorenim ušima.
takođe, pristojnim se može smatrati samo ako saopštite
tek svako deveto "nedostaješ mi" i tek svako četrdeset i osmo
"ne mogu da živim bez tebe". to su, svakako, najvažnije stvari,
ali osim toga, trebalo bi pronaći i neki hobi koji ne uključuje
vašeg partnera. preporučeno je, recimo, praviti ajfelovu kulu od šibica
ili osnovati čitalačku grupu za analiziranje marksovog kapitala.
trebalo bi - bar nekoliko puta dnevno po barem pola sata -
odvojiti vreme u kome ćete intezivno zamišljati ostatak
vašeg života bez osobe u koju ste trenutno zaljubljeni.
nemojte joj slati poruke u kojima joj govorite da vas boli stomak.  
pogotovo se nemojte upuštati u priče o strukturi vašeg izmeta,
njegovoj boji ili o tome koliko ste često morali ići u wc.
vesti o vašoj porodici - stečaj firme jednog od roditelja,
babina iznenadna operacija ili tetkina selidba - trebalo bi,
takođe, ozbiljno selektovati. razmislite dva puta pre nego
prepričate sadržinu mejla koji je vam je poslao neki poslovni
saradnik. budite realni, tek malo koje sećanje iz detinjstva
istinski je zanimljivo. ne pravite ponovo stare greške.
iskrenost je sasvim precenjena kategorija, a jednom
kad se upletete u izvrtanje vlastite utrobe, teško ćete sva ta
otrgnuta osećanja, misli, sećanja i govna moći da pokupite
bez trajnih posledica. budimo iskreni, niko od nas
ne vodi toliko zanimljive živote bi mogao sebi priuštiti
prekomerene doze iskrenosti. zato, ako se ikada ponovo
zaljubite, u nekog sasvim novog muškarca ili neku sasvim novu ženu,
važno je zapamtiti da izgovarate tek svako šesto "volim te".
uostalom, tih ostalih pet ionako ne znače ništa drugo osim "bojim se smrti".

уторак, 09. октобар 2018.

O čemu razmišlja srce



zavisni smo od duvana, crne kafe i čokolade sa lešnicima.
crkavamo od jurenja dobrog sna, mešanja ovsene kaše i
sporog žvakanja malih zalogaja. neophodna nam je
čaša dobrog vina, pet limenki prosečnog piva i flaša loše rakije.
jutarnje vesti i pilule, dnevne novine i kapsule, večernje novosti i tablete.
naše vene, nosevi i pluća su u permanentnoj apstinentskoj krizi.
mršavi i gojazni ulazimo u neizvesne ratne sukobe sa ogledalom.
premali, preveliki i pretaman za kauč, sedište i donji veš.
suviše se i nedovoljno volimo, a premalo i preterano jebemo.
ne možemo da živimo bez trčanja, mesa, povrća, boje očiju,
mirisa parfema, televizije, književnosti, pornića i kisele vode.
vezani smo za majčino telo i očevu figuru, dekonstrukciju i jednog i drugog.
plačemo od bojazni da se nasmejemo, smejemo se da od tuge ne bismo plakali.
čizburger sa hrskavom slaninom nepohodan je poput diplome ili straha od smrti.
prsti bi se osušili ako ne bi milovali nečije lice na displeju moblinog telefona.
jedva ostajemo živi dok jurimo za nemogućim ljubavima i nemogućim državama.
nema smisla izmišljati religijsko učenje, psihoterapetusku školu ili medikamentnu
terapiju koja bi nas izlečila od svega ovog jer bismo, naposletku, i od nje postali zavisni.
naše srce je samo trepćuće telo ovisnika koji i ne zna da je zatvoren
u zamračenoj sobi na klinici za sporo odvikavanje od života.

понедељак, 01. октобар 2018.

Jutros nisi video anđela u trolejbusu broj 21





stajao si naslonjen na središnji prozor u trolejbusu, pomalo zadavljen kašnjenjima i nervozom vlastitih creva, kada je na prednja vrata ušla devojčica sjajne tamne kose, prošetala par koraka i spustila se na prvo slobodno mesto. u rukama je stezala nekoliko presavijenih papira, nečiju ličnu kartu i recept za lekove, a noge su joj se mehanički klatile, još uvek premale da dotaknu pod.

mogao bi napisati pesmu u kojoj ćeš ukrštati gorke argumente o tome da li se više distanciraš od nje ako je protokolarno nazoveš romkinjom ili ako pokušaš da u izrazu cigančica izmisliš toplinu koje nema.

mogao bi napisati pesmu-siže za neki od romana koje grčevito steže u detinjim rukama – recimo, za naslove “baba i alkoholizam”, “deda i bolesti pluća”, “otac i siromaštvo”, “majka i zdravstveno osiguranje” - ali bojiš se da bi od svakog od njih napravio tek običan ljubavni roman.

mogao bi napisati pesmu o staloženosti njenog pogleda, gotovo neprimereno ozbiljnog za njene godine, ali se pribojavaš da bi to bila samo prečica do njenih očiju koje liče na oči tvoje žene, obraza koji liče na obraze tvoje majke, nosa koji liči na nos tvoje sestre.

mogao bi napisati pesmu o ofucanosti njene roze jakne, ali bi se našao već neki mudri urednik da ti pošalje mail u kojem poručuje da je možda bolje da taj motiv iskoristiš za neki novinski tekst.

mogao bi napisati pesmu o tome kako ti je bog poslao anđela da uvidiš koliko su tvoji problemi maleni, ali je čak i tebi jasno da bog, iako nezainteresovan i blago depresivan, ipak nije patetični pilićar koji potpisuje svoj novi roman na sajmu knjiga od 15h do 18h.

utom je devojčica ustala, prošla pored tebe i izašla van, a ti si ostao u trolejbusu da pišeš pesmu o tome da li se uopšte mogu pružiti ruke ka drugom ljudskom biću, ako su te ruke već zauzete pisanjem.     

уторак, 25. септембар 2018.

Besana pesma





bojler nije uključen na vreme, 
a za doručak je ostalo tek par kriški hleba.
wc šolja ima jednu ružnu fleku, 
a do jutarnjeg alarma je manje od pet sati.
kauč je čudnog oblika kad se rasklopi,
a prvi album grupe tindersticks prekratko traje.
polica za knjige je nedovoljna za dva neprofitabilna fakulteta, 
a dve male plate su simptomatičnije od jedne.
vazduha je premalo za još jedna pluća, 
a prašine je previše za još jednu lenjost.
gotovo da verujem da zbog svega toga nisi tu, 
a ne samo zbog toga što nisi tu.  


уторак, 18. септембар 2018.

Polovična pesma





žuti polumesec lenjo sija na nebu
koje nas opkoljava dok poluužurbano
hodamo kroz poluosvetljene ulice.
dobacujemo se poluskrivenim pogledima
za koje, slutim, oboje tek poluznamo
šta sve u sebi skrivaju, tako rastrazni između
neke polovične tuge i polovičnije sreće,
zatečeni na pola puta - jer je svako, uvek i
svuda samo na pola puta - tek na pola
imamo predstavu kako da stignemo kući.
jedino je još ljubav celovita, iako je umaraju
vlastita apstraktnost i prekovremeni radni sati.
ipak, još se drži, okrugla, zadihana,
uprkos svemu, uprkos sebi, čitava.
ali o tome radije ćutimo, kao da se
polupribojavamo toga što, naposletku,
jedino polupatetika bude neka vrsta utehe. 


понедељак, 17. септембар 2018.

Smešna pesma




love is like magic and it always will be sweet mystery,
pisalo je smešnim srebrnim slovima na ljubičastoj majici 
u ofucanom izlogu jednog tugaljivog butika.
koštala je trista dinara - "pa ovo je smešno jeftino",
instinktivno sam pomislio, a potom, gonjen savešću,
izračunao da je to nekih pet puta jeftinije od majice sa
promućurnom, dovitljivom i tek pomalo smešnom
ilustracijom koju sam imao na sebi. tešilo me je
što sam bio siguran da na nekoj polici u obližnjem
tržnom centru čuči jedna makar duplo skuplja
- vrlo moguće, takođe ljubičasta - jednobojna majica 
na kojoj nije ispisan nikakav smešan slogan.
"zamisli, dati tri hiljade za običnu majicu - stvarno smešno",
mislio sam, zakovan ispred izloga, zaglavljen u toj smešno 
neautentičnoj večeri. najednom, usred svojih smešno naivnih 
promišljanja o smešno maloj kupovnoj moći radnog naroda,
shvatio sam da je, zapravo, najsmešnije to što nemam 
hrabrosti da obučem majicu na kojoj bi bila parola u koju,
ponajviše od svih parola ovog sveta, detinje ozbiljno verujem - 
love is magic and it always be sweet mystery.

i dalje mi nije jasno kako, kraj toliko smešnih stvari, nisam umro od smeha.