Na početku mnogih knjiga stoje
citati koji, uopšteno govoreći, služe kao moto dela koje počinjemo
da čitamo, kao svojevrsni vrednosno-estetski orijentir pomoću koga
ćemo ono što pročitamo lakše posložiti u nekakav koordinantni
književni sistem. U tom smislu, dva citata koja stoje na početku
knjige pesama „Transsarajevo“ Faruka Šehića o kojoj danas
govorimo u dobroj meri nas upućuju na pravi trag u oblikovanju
konteksta u kom obitava Šehićeva poezija. Na početku te knjige
stoje citati Česlava Miloša i Alana Ginzberga i, uistinu, u poeziji
Faruka Šehića možemo sresti odbleske kako Miloševog nenametljivog
poetskog angažmana i autoironijskog moraliziranja, tako i
psihodeličnog Ginzbergovog rukopisa. No, čini mi se, malo koji
citat opisuje Šehićevo stvaralaštvo kao onaj koji stoji na početku
jedne druge knjige ovog autora. Naime, kao moto njegove ranije knjige
„Hit depo“ srećemo stih Adama Zagajevskog „Pokušaj opjevati
osakaćeni svijet“. Upravo to Šehić radi svojom poezijom - svakim
svojim stihom dodaje još jedan parčić u mozaičnom portretu
osakaćenog sveta koji se, uprkos svojoj osakaćenosti, ipak ne
raspada.
Pesme iz knjige „Transsarajevo“
daju nam u isto vreme i preciznu i višeznačnu sliku postdejtonske
Bosne i Hercegovine. Perspektiva iz koje nam je data ta slika je vrlo
jasna i specifična, te - uprkos činjenici da živimo u zemljama u
kojima se kolektivni identitet gotovo po pravilu stavlja ispred onog
ličnog - pogled na svet koji srećemo u ovim pesmama plod je urlika
pesničkog glasa koji poetski kanališe vlastiti raskorak sa
stvarnošću koja mu se nameće. Autor se bori sa zbiljom u kojoj, po
njegovim rečima, „u kafanskim pričama rat nikada ne
završava/rasopoređuju se divizije među pivskim flašama/priča se
o Srbima, Muslimanima i Hrvatima/o krivcima i žrtvama/stoput
utvrđena 'istina' mjerka se nanogramskom vagom/jer je epska naracija
plod krvnih zrnaca/ako je Brazil zemlja sa najviše fudbalskih
selektora na svijetu/ovdje stanuje najveći broj drvenih filozofa i
mizantropa“ No, naravno da autor zauzima nekakav budalasto naivni
stav baziran na umobolnoj verziji pacifizma prema kojoj, sledstevno
činjenici da je rat grozan, grozna je i svaka priča o njemu.
Naprotiv, Šehić u ovim pesmama, kao i u svom čitavom opusu,
insistira na tome da je rat toliko ekstremno iskustvo i takva vrsta
prelomne tačke da se suštinski ne može napraviti kontinutitet
između realnosti pre i posle njega. Jednom kada rat zahvati neki
svet, on postaje trajno osakaćen, te se on kao takav mora i opevati.
Ili makar pokušati da se opeva.
 |
| Faruk Šehić (1970 - ) |
Šehiću nije strano svojevrsno
„parolašenje“ u poeziji. No, ovde koristim ovaj izraz u
najboljem mogućem smislu - ta politička/autorska hrabrost da svojim
rečima stane u odbranu obespravljenih jedna je od stvari koje
izdvajaju Šehića iznad gomile drugih autora našeg jezika; premda
je digresija, treba spomenuti da je i retko koji profesionalac pisane
reči tako intezivno branio nedavne bosanske socijalne proteste koje
su pojedini kolonijalni srpsko-hrvatski mozgovi, baždareni po
uzusima mitskog Milošević-Tuđman sastanka u Karađorđevu,
pokušali da predstave kao bošnjački napad na srpski tj. hrvatski
nacionalni identitet. U mnogim svojim pesmama, uprkos cinizmu koji
prema svetu može imati čovek koji se godinama preko nišana gledao
sa smrću, Šehić piše o tranzicionim gubitnicima, siromašnima,
obespravljenima. Ipak, to čini bez nekakve distance na liniji
pesnik-običan svet. Naprotiv, Šehić se pesnički baš i
pozicionira u tom običnom svetu, ismevajući „pisce nježnih
zglobova koji na sjeveru, u Hiperboreji, pišu delo za Nobelovu
nagradu“. Kada čitamo ove pesme, osećamo da je njihov autor
upravo tu gde i mi čitaoci, bačen u običan, svakodnevni svet
siromašnog dupeta Evrope, svet postratnih trauma, musavog gradskog
prevoza, erotskih sudara samoća (a samoća je, ako verovati Šehiću,
„suptilni osjećaj izgnanstva u sopstveno telo“), svet
svakodnevice. Osakaćene, ali i beskrajno važne za opevavanje.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 24.3.2013.)
Нема коментара:
Постави коментар