понедељак, 05. мај 2014.

Putovanje na kraj priča - IZ BIBLIOTEKE - Džejms Džojs, Dablinci (LOM, Beograd, 2009.)

tko je tip na izlogu?/ to je joyce./ joyce, to je žensko ime. /to je ime./ dobro, što s njim?/ promatra me./ imao je samo jedno oko./ takvom tipu i ne treba ništa drugo“, pisala je sredinom sedamesetih pankopoetska heroina Peti Smit. Zaista, kada se čitaju priče Džejmsa Džojsa sakupljene u slavnoj knjizi „Dablinci“, stvarno izgleda kao da je Peti Smit u pravu – da upotrebimo donekle neumesno-nepodesnu srednjezemljašku metaforu, Džojsovo svevideće oko je bilo dovoljno da osmotri čitav Dablin tog vremena, da razbere sve provalije rasute duž nevidljivih linija koje razdvajaju društvene i intimne segmente života Dablinaca. U tom smislu, „Dablinci“ su više od zbirke kratkih proznih zapisa, oni se čitaju kao svojevrsna hronika grada i epohe.
No, nije nevažno govoriti i o samoj formi u kojoj je ta hronika ispisana. Kratka priča je vrlo zahvalan medij za sveobuhvatan mozaik kakav je Džojs imao nameru da napravi ovom knjigom. Gusto tkanje njegovih priča o Dablinu dodatno je pocrtano samom kakvoćom tih priča – one su tek fragmenti, isečci iz svakodnevice grada. Mogli bismo reći da su ove priče u isto vreme i kratki odblesci stvarnosti, ali opet, u tim odblescima Džojs likove i situacije postavlja dovoljno paradigmatično da nam ti kratki prozni zapisi pružaju uvid u širok spektar pojava. Na neki način, Džojsovu poetiku u ovim pričama odlično je, govoreći o sebi, nekih sedamdeset-osamdeset godina kasnije sažeo Rejmond Karver. Naime, Karver ovako piše „Kratka priča ili pesma je nešto 'uhvaćeno letimičnim pogledom, u prolazu'. Počnemo od toga i onda mu udahnemo život, preobrativši ga u nešto što će da obasja taj trenutak i po mogućnosti neizbrisivo ga ureže u čitaočevu svest, tako da on postaje deo njegovog ličnog iskustva, kako je to lepo rekao Hemingvej. I to zauvek, nada se pisac. Zauvek.”
Džejms Džojs (1882-1941)
 I pre Karvera i pre Hemingveja, Džojs je odlično hvatao stvarnost tim letimičnim pogledom, utabavši tako stazu po kojoj će se mnogi - mahom anglosaksonski pisci, ali ne samo oni - u XX veku kretati kada je u pitanju kratka priča. U knjizi „Dablinci“ primećujemo jasno taj minimalizam u pripovedanju, stil u kome se neizrečeno čita podjednako kao i ono izrečeno. Zapravo, te beline između redova semantički su vrlo bogate jer Džojs upravo njima hvata svu neizrecivost života. I, što je vrlo zanimljivo, autor ovaj postupak podjednako uspešno primenljuje i na one teme koje na prvi pogled ne deluju kao zahvalne za takav pristup. Ako minimalizam i tu svojevrsnu nedorečenost prirodno vezujemo za intimističke storije koje se bave tananim nijansama privatnog, Džojs nas iznenađuje jer pokazuje da je i ono javno (dakle, političko) izgrađeno na takođe vrlo trošnim temeljima.

Kratka priča je kratka vožnja na proznom ringišpilu. Džojs na tom ringišpilu vešto barata sjajnim dijalozima, upečatljivim likovima, oštrim žaokama spram političkih i crkvenih elita, žestokim klasnim razlikama i svojevrsnom autoprovincijalizamu Dablina, tabu temama, zaranjanjima u najdublje intimne nedoumice. Možda je i poslednja i najpoznatija priča u knjizi „Mrtvi“ najreprezentativniji primer Džojsovog pripovedanja u ovoj formi – autor drži čitaoce za ruku i vodi ih kroz tekst, probija se kroz šumu javnosti, kroz taj kakafonični svet u kom odjekuju ideološki stavovi, sitna palanačka ogovaranja, nesređeni familijarni odnosi, pesme ovih ili onih političkih frakcija, a, kada nekako uspemo da se zajedno sa piscem probijemo kroz sve to, kada padne zavesa i kada se ugasi svetlo na pozornici javnosti, ostajemo zajedno sa glavnim likovima i jednom od najpotresnijih egzistencijalističkih drama, suočeni oči u oči sa tim strašnim snegom koji pada i na sve žive i na sve mrtve. Nije iznenađujuće što je onaj koji nam je priredio takvo putovanje kroz tekst jedan od najboljih pripovedača kog moderna književnost poznaje. Jedan od onih čije se priče neizbrisivo urezuju u čitaočevu svest, zauvek. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 4.5.2014.) 

1 коментар:

  1. "Oblačak" mi je ostavio najjači utisak.
    "Mrtvi" su ok, ali sam pre toga odgledao film pa mi je u glavi sve vreme bio snažan utisak Hjustonovog rukopisa koji je verodostojno preslikan od Džojsa.

    ОдговориИзбриши