понедељак, 05. мај 2014.

Apokaliptično srce tame (klasici Novog Holivuda)


Prosto je neverovatno šta se sve desilo u američkom filmu u sedamdesetim godinama dvadesetog veka i koliko se dobrih autora/filmova pojavilo u relativno kratkom periodu. Reditelj koji najbolje oslikava konciznost kvaliteta narečene epohe je nesumnjivo Frensis Ford Kopola, čoveku koji je u periodu od 1972. do 1979. - dakle, za samo sedam godina! - snimio filmove kao što su „Kum“, „Kum II“ i „Apokalipsa danas“ (takođe, u istom periodu je nastao vrlo dobar triler „Prisluškivanje“, ali bez obzira na sve kvalitete tog filma, ipak ostaje stepenicu ispod pomenutog trilinga remek-dela). Danas govorimo o „Apokalipsi danas“ koja je, svakako, jedan od najvažnijih filmova našeg vremena, ali i jedan od najvažnijih filmova nastao po nekom književnom delu.
Opet, nezgodan je odnos između književnosti i filma. Po nekim istraživanjima, više od dve trećine snimnjenih filmova u istoriji pokretnih slika nastao je na osnovu neke vrste književnog teksta, ali taj odnos je i dalje neobičan i višeznačan. Recimo, reditelj Goran Marković u jednom starom tekstu u nedeljniku „Vreme“ piše ovako „...uveren sam da sve ono što je literarno predstavlja neku vrstu suprotnosti onome što je kinematografsko. Te dve umetnosti se, na neki način, isključuju; ono što je tipično literarno beskrajno se teško prenosi na ekran, i obratno, kinestetičke vrednosti nemaju mnogo toga zajedničkog sa pisanom reči. Sklon sam da mislim kako prava književnost nema razloga da bude ekranizovana i ne pamtim dobru knjigu koja je postala dobar film.“ Gledajući mnoge jalove ekranizacije književnih dela, nije, naravno, teško zaključiti zašto je Marković napisao ove reči, ali gledajući Kopolinu „Apokalipsu“, vidimo da postoje i izuzeci o kojima je važno govoriti.
Mnogo je tekstova ispisano o velikom Kopolinom vijetnamskom epu. Pisalo se o napornom snimanju, o satima odbačenog materijala, o bioskopskim i director's cut verzijama, o ikoničnoj pojavi Marlona Branda, kao i o životnoj ulozi Martina Šina. Međutim, kontekst u kom se „Apokalipsa danas“ ne pominje previše često je upravo onaj o kome ovde govorimo - naime, film je svojevrsna adaptacija romana „Srce tame“ Džozefa Konrada. Međutim, nije to tek obična adaptacija koja bi mogla poslužiti srednjoškolcima u izbegavanju čitanja lektire, kada bi nekim srećnim svemirskim okolnostima Konradov roman ušao u školski program. Ne, ovo svakako nije jedna od takvih adaptacija, već je posredi drugačiji pristup - Kopola, zajedno sa Džonom Milijusem, jednim od najboljih scenarista u istoriji američkog filma, svata kako jedino slobodna interperaticija ima smisla. Umesto da su se upustili u borbu za periferni Oskar za najbolji kostim pokušavajući da rekonstruišu epohu britanskog kolonijalizma i osvajanja Afrike u kojoj je smešten roman, šta rade autori? Oni se odlučuju da ne igraju na sigurno, te prave subverzivan politički film i američku invaziju na Vijetnam nazivaju pravim imenom stavljajući znak jednakosti između nje i pomenute kolonijalizacije. Kopola pokazuje da je u isto vreme mudar autor koji se znalački šeta u okviru umetničke tradicije, ali i da je hrabar reditelj jer umesto da sa sigurne, lažno angažovane distance teatralno pljucka po kolonijalizmu kao po istorijskoj činjenici, on prepoznaje takav isključiv, fašistički svetonazor u svom vremenu. I šta onda dobijemo kao rezultat? Dobijemo potvrdu da umetnost ne mora biti mrtva, muzejski kanonizovana stvar, već živ organizam koji se kreće u i okviru vremena u kom nastaje i u okviru velike, bogato nepregledne šume umetničkog nasleđa.
Međutim, ako smo pravi gledaoci, i mi bi trebalo da napravimo korak sličan Kopolinom. On je hrabro iskoračio iz polja sigurnog u polje polemičnog, ali da li i mi možemo biti hrabri gledaoci koji će u neposrednoj istoriji zajednice u kojoj živimo prepoznati sve apokalipse i srca tame koja tu kucaju? Čini mi se da tako najviše ima smisla gledati film - ako se zadržimo samo na prvom nivou praćenja priče i na nivou „pravedničkog gneva“ zbog onoga što su zli Amerikanci radili jadnom Vijetnamu pre nekoliko decenija, a ne pomislimo, recimo, da i Kopolina bespoštedna analiza ideološke i ljudske destrukcije ima neke veze i sa onim što su pripadnici naše zajednice radili u recentnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, džaba smo krečili i naprosto, ne zaslužujemo ovako dobar i složen film. Ali ja duboko verujem da pravih gledalaca itekako ima i da zbog njih vredi iznova i iznova podsećati na ovaj film.

(tekst objavljen u aprilskom broju internet magazina "Universal Cinema +" u okviru serije tekstova o klasičnim filmovima Novog Holivuda)

Нема коментара:

Постави коментар