Prosto je neverovatno šta se sve
desilo u američkom filmu u sedamdesetim godinama dvadesetog veka i
koliko se dobrih autora/filmova pojavilo u relativno kratkom periodu.
Reditelj koji najbolje oslikava konciznost kvaliteta narečene epohe
je nesumnjivo Frensis Ford Kopola, čoveku koji je u periodu od 1972.
do 1979. - dakle, za samo sedam godina! - snimio filmove kao što su
„Kum“, „Kum II“ i „Apokalipsa danas“ (takođe, u istom
periodu je nastao vrlo dobar triler „Prisluškivanje“, ali bez
obzira na sve kvalitete tog filma, ipak ostaje stepenicu ispod
pomenutog trilinga remek-dela). Danas govorimo o „Apokalipsi danas“
koja je, svakako, jedan od najvažnijih filmova našeg vremena, ali i
jedan od najvažnijih filmova nastao po nekom književnom delu.
Opet, nezgodan je odnos između
književnosti i filma. Po nekim istraživanjima, više od dve trećine
snimnjenih filmova u istoriji pokretnih slika nastao je na osnovu
neke vrste književnog teksta, ali taj odnos je i dalje neobičan i
višeznačan. Recimo, reditelj Goran Marković u jednom starom tekstu
u nedeljniku „Vreme“ piše ovako „...uveren sam da sve ono što
je literarno
predstavlja neku vrstu suprotnosti onome što je kinematografsko.
Te dve umetnosti se, na neki način, isključuju; ono što je tipično
literarno beskrajno se teško prenosi na ekran, i obratno,
kinestetičke vrednosti nemaju mnogo toga zajedničkog sa pisanom
reči. Sklon sam da mislim kako prava književnost nema razloga da
bude ekranizovana i ne pamtim dobru knjigu koja je postala dobar
film.“ Gledajući mnoge jalove ekranizacije književnih dela, nije,
naravno, teško zaključiti zašto je Marković napisao ove reči,
ali gledajući Kopolinu „Apokalipsu“, vidimo da postoje i izuzeci
o kojima je važno govoriti.
Mnogo je tekstova ispisano o
velikom Kopolinom vijetnamskom epu. Pisalo se o napornom snimanju, o
satima odbačenog materijala, o bioskopskim i director's
cut verzijama, o
ikoničnoj pojavi Marlona Branda, kao i o životnoj ulozi Martina
Šina. Međutim, kontekst u kom se „Apokalipsa danas“ ne pominje
previše često je upravo onaj o kome ovde govorimo - naime, film je
svojevrsna adaptacija romana „Srce tame“ Džozefa Konrada.
Međutim, nije to tek obična adaptacija koja bi mogla poslužiti
srednjoškolcima u izbegavanju čitanja lektire, kada bi nekim
srećnim svemirskim okolnostima Konradov roman ušao u školski
program. Ne, ovo svakako nije jedna od takvih adaptacija, već je
posredi drugačiji pristup - Kopola, zajedno sa Džonom Milijusem,
jednim od najboljih scenarista u istoriji američkog filma, svata
kako jedino slobodna interperaticija ima smisla. Umesto da su se
upustili u borbu za periferni Oskar za najbolji kostim pokušavajući
da rekonstruišu epohu britanskog kolonijalizma i osvajanja Afrike u
kojoj je smešten roman, šta rade autori? Oni se odlučuju da ne
igraju na sigurno, te prave subverzivan politički film i američku
invaziju na Vijetnam nazivaju pravim imenom stavljajući znak
jednakosti između nje i pomenute kolonijalizacije. Kopola pokazuje
da je u isto vreme mudar autor koji se znalački šeta u okviru
umetničke tradicije, ali i da je hrabar reditelj jer umesto da sa
sigurne, lažno angažovane distance teatralno pljucka po
kolonijalizmu kao po istorijskoj činjenici, on prepoznaje takav
isključiv, fašistički svetonazor u svom vremenu. I šta onda
dobijemo kao rezultat? Dobijemo potvrdu da umetnost ne mora biti
mrtva, muzejski kanonizovana stvar, već živ organizam koji se kreće
u i okviru vremena u kom nastaje i u okviru velike, bogato
nepregledne šume umetničkog nasleđa.
Međutim, ako smo pravi gledaoci,
i mi bi trebalo da napravimo korak sličan Kopolinom. On je hrabro
iskoračio iz polja sigurnog u polje polemičnog, ali da li i mi
možemo biti hrabri gledaoci koji će u neposrednoj istoriji
zajednice u kojoj živimo prepoznati sve apokalipse i srca tame koja
tu kucaju? Čini mi se da tako najviše ima smisla gledati film - ako
se zadržimo samo na prvom nivou praćenja priče i na nivou
„pravedničkog gneva“ zbog onoga što su zli Amerikanci radili
jadnom Vijetnamu pre nekoliko decenija, a ne pomislimo, recimo, da i
Kopolina bespoštedna analiza ideološke i ljudske destrukcije ima
neke veze i sa onim što su pripadnici naše zajednice radili u
recentnim ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, džaba smo krečili
i naprosto, ne zaslužujemo ovako dobar i složen film. Ali ja duboko
verujem da pravih gledalaca itekako ima i da zbog njih vredi iznova i
iznova podsećati na ovaj film.
(tekst objavljen u aprilskom broju internet magazina "Universal Cinema +" u okviru serije tekstova o klasičnim filmovima Novog Holivuda)
Нема коментара:
Постави коментар