понедељак, 02. јун 2014.

Da li je to, zaista, književnost?


Počinju da me bole oči od ovog neonskog, belog osvetljenja. Nervozno sedimo za stolom i čekamo da čitava stvar počne. U finale nas je prošlo samo troje. Nismo još imali priliku da se upoznamo, tek smo se sad prvi put videli. Pitanje je hoćemo li uopšte... „Dobro veče, dragi naši finalisti“, obraća nam se najbradatiji i najstariji član komisije. Njih petoro sedi naspram nas, dragih finalista, kao na ispitu. Ozbiljni su, svečani, ljubazno se i uzdržano smeškaju, taman toliko da na fotografijama izgleda kao da je atmosfera bila ugodna. Ne vesela, samo ugodna. Predsednik komisije još uvek nešto priča, nadugo i naširoko naglaba o književnosti koja gradi mostove između zajednica. Povremeno se našali, ne naročito inventivno, tek se najljubazniji od nas (jedan dragi finalista i dva člana komisije) kratko nasmeju. Čujem poneki kikot i iz publike. Ta povremena zvonjava smeha tek pomalo narušava ravnotežu između hrapavog glasa predsednika komisije i staklene, pozadinske tišine koja leluja svečanom salom ove biblioteke. „Vaše priče su zaista bile najbolje, te smo vas zato i izabrali“, objašnjava sedobradi, a koleginica koja sedi pored njega se značajno osmehuje i klima glavom, ponosna što književnosti naših kultura ne moraju da brinu za buduće naraštaje graditelja mostova. „Živeli mostovi, živele ćuprije“, poručuje ona svojim širokim, crveno nakarminisanim osmehom. Neverovatno je koliko su učitelji književnosti na ovim prostorima opsednuti tom metaforom mosta. Dobro, naravno, za sve je kriv Andrić, ali... „Pa, dobro, dragi naši finalisti, jeste li spremni da počnemo?“
Prvi kandidat iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi nekakav papir i počinje da čita. „Zanimljiv je ovaj konkurs za kratku priču iz više razloga...“, otpoče on svoje izlaganje. Čoveče! Pa, nisam znao da može da se čita! Mislio sam da će ovaj razgovor biti malo neformalniji! „Hvala vam što ste mi dali šansu da pričam o svom radu...“, priča prvi kandidat. Zove se Janko, mada nisam sasvim siguran. Stvarno je neobičan ovaj njihov način selekcije - prvo šalješ kratku priču, pa onda oni izaberu finaliste, ali pobednik se potom ne bira na osnovu priče, već na osnovu ovog intervjua u kome se raspravlja o „autorovom odnosu prema tekstu, prema svetu koji se tekstom opisuje i, ako hoćete, možemo upotrebiti taj kišovski termin, prema autorovoj po-etici“. Tako je bar pisalo u propozicijama konkursa kada sam se prijavljivao. „U vašoj priči je vrlo primetan uticaj anglosaksonske tradicije pripovedanja“, obrati se Janku jedan član žirija koji je do sad ćutao. Janko klima glavom, ozaren što je taj proćelavi tip sa lenonkama, tihi fakultetski profesor književnosti, prepoznao njegovu lektiru. „Da, svakako, težim u svom pripovedanju tom minimalizmu autora kao što su Ernest Hemingvej ili Rejmond Karver. Bliska mi je ta poetika, ta mogućnost da se, kao što to kaže Hem, 'jednostavnim rečima kažu velike stvari'. Volim da rastežem semantički okvir svakodnevice, rutina, običnog i dosadnog“, razbacuje se citatima, pojmovima iz korpusa teorije književnosti, razglaba, kao da nikada neće prestati da govori. Članovi komisije sinhronizovano klimaju glavama. Trudim se da delujem kao da me ne dotiče to što on govori. Marta, takođe finalistkinja, sa druge strane, kao da se trudi da svojim ciničnim, titravim osmesima vrlo jasno pokaže šta misli o Jankovom izlaganju, kao da se trudi da pokaže da je spremna da izbaci litre svoje feminističke mokraće po tom tupanu, tom postmodernom hibridu žestokog američkog pisca i književnog japija zaglavljenog u kurikulumu Filološkog fakulteta. Najmlađi član komisije - sedi skroz levo, ima gustu, crnu zalizanu kosu i crnu rolku - sve vreme nešto zapisuje. Nekoliko puta pokušava da prekine Janka i postavi mu pitanje, ali dragi finalista broj jedan je isuviše moćan retoričar da bi dozvolio da ga tako lako prekinu pre nego penetrira. Ipak, izgleda da je konačno završio, te zalizani započe „Hvala Vam na sjajnom izlaganju, ovo je stvarno bilo inspirativno, I samo za kraj, vrlo kratko pitanje - koju verziju knjige 'O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi' smatrate boljom, onu koja sadrži uredničke ispravke Gordona Liša ili onu koja sadrži integralne priče?“ Janko zastade za trenutak, prepredno se osmehnu, napola zatvorenih očiju, ispusti nekakav neidentifikovani uzdah, kao da pokušava da kaže da su prelakim pitanjem pokušali da ga slome, te naposletku izusti „Mogu li da zadržim svoje pravo da ne odgovorim?“ Crni, zalizani član komisije se zaverenički osmehne, kao da je upravo to odgovor koji želi da čuje „Naravno, naravno. Hvala vam puno još jednom“. Aplauz odjeknu. Predsednik komisije već zausti da se obrati Marti, kad Janko progovori „Hvala vam na aplauzu. Mada ne mogu da se ne setim onoga što se Selindžer uvek pitao - svi znamo kako zvuči aplauz sa dve ruke, ali kako zvuči aplauz sa jednom rukom?“. Posle kratkog muka prolomi se još jedan, još glasniji, još intezivniji, još moćniji, još dvoručniji aplauz.
Marta, moram reći da je vaša priča izuzetno hrabra, uhvatili ste se u koštac sa jako ozbiljnom temom“, otpoče sedobradi predsednik, ali ga crveno nakarminisana potpredsednica brzo prekinu „I to ne samo da ste se uhvatili u koštac nego kako ste se uhvatili!!! I sa kakvim žarom! I sa kakvim stilom! I sa kakvom veštinom!“ Marta staloženo prihvata ovaj rafal pohvala, ne pokazujući da joj to nešto previše znači. „Da, da, slažem se“, nastavi dalje sedobradi „Marta je pokazala da je, iako mlada, već zreo autor“. „Autorka“, Marta se nakašlja i prekinu predsednikov govor. On se u trenutku zbuni, pogleda zblanuto ostale članove komisije, ali vrlo brzo nastavi „Da, dobro, kako želite“. Marta ne sačeka ni seknud. „Nije tu stvar u mojoj želji. Ili, slobodno recite, histeričnom ženskom hiru, znam da ste na to mislili kada ste rekli 'kako želite'. Ne, gospodine, stvar je u tome da niko, a naročito ne Vi, kao neko ko uživa takvu poziciju književne i kulturne moći, ne bi smeo da potcenjuje jezik i simboličku mrežu značenja koju on stvara oko nas oko nas, mrežu koja u dobroj meri oblikuje naša shvatanja o preraspodeli moći unutar društva“, govori ona, pogledima prostreljuje sve članove komisije, svojim prodornim plavim očima ih stavlja na ispit ideološke pravovernosti. „Međutim, ako nemate ništa protiv, prešla bih na svoje izlaganje“, reče ona, položi ranac na kolena, otvori ga i iz nekakvog unutrašnjeg džepića izvuče papir. Pa, zar i ona? Da li je moguće da samo ja nisam spremio izlaganje? „Jedna od osnovnih pretpostavki patrijarahata je - bilo da se ona izričito govori ili tek implicitino podrazumeva - muška kontrola ženskog tela, koja u krajnjem slučaju završava...“, teče teorijski deo izlaganja mlade beogradske feministkinje koja je napisala tu kratku priču o logoru u kom su masovno silovane žene u ratu u Bosni i Hercegovini. Marta priča o grozotama, vrlo je eksplicitna, ali ja je nekako tek napola slušam, zagledan sam u njeno lice, u te neobične oči i pune usne, gledam je pohotno koliko se pohotno može gledati u punoj sali gradske biblioteke, pred komisijom, publikom i pod neonskim svetlima. Ona bi verovatno rekla da je objektivizujem ili nešto slično i verovatno bi bila u pravu i verovatno je da sam kreten što o ovome razmišljam dok ona govori o stvarima kao što su... „Marta, ovo je bilo izuzetno, stvarno izuzetno. Hvala Vam, stvarno ste jedna vrlo hrabra mlada žena“, ushićeno govori potpredsednica, toliko ushićeno da ostalim muškarčićima iz komisije i ne pada na pamet da postave neko pitanje, neko pitanje koje bi odložilo trenutak kada bi ja trebalo da... „Marta, stvarno fantastično. Hvala Vam i u moje ime“, progovara malopre postiđeni sedobradi dok ja gutam knedle, vrpoljim se u stolici, cipelom blago škripam po starom parketu. Ruke mi nervozno vise u vazduhu, klate se levo-desno, ne znam šta ću sa njima, najbolje da ih nekako ukrotim, da ih kontrolišem. Najbolje da ih stavim u džepove.
Šta je ovo? Kakav je ovo papir? Vadim parče hartije, gledam ga začuđeno kao da nikada ranije nisam video ništa slično. Šta je ovo. čoveče?! Papir je presavijen na pola, otvaram ga, a na njemu jasno prepoznajem svoj rukopis, zapravo, čitku varijantu svog rukopisa, onu varijantu koju koristim jako retko kada mi je važno da lepo pišem, obično kad popunjavam nekakve formulare. Na papiru je ispisan nekakav tekst. „Da li je to, zaista, književnost? Izmislio si banalnu priču, banalni okvir da bi kroz par aluzija, samo tebi razumljivih, pljucnuo nekoliko književnih radnika i radnica koji te nerviraju. Da li je to, zaista, književnost? Hteo si da pišeš ozbiljnu priču, komplikovanu naraciju o detinjstvu koje se skriva i izbija iz raznih džepova života, a vidi šta si uradio - uspeo si tek da svom književnom alter-egu u džep uguraš bednu postmodernu zvrčku kojom pokušavaš da nadomestiš nedostatak nečega - talenta, radne etike, domišljatosti, pročitanih knjiga ili možda svega toga. Da li je to, zaista, književnost? Sediš za svojim računarom, dvadeset i dva minuta je do pet ujutru, kiša silovito udara u prozore, zgrada će uskoro početi da se budi, čangrljaće komšije, puštati vodu iz vodokotlića, kuvati kafu, kretati na posao, a ti i dalje sediš za računarom, oko tebe su razbacane iskorištene papirne maramice i prazne flaše od Koka Kole, oko sebe si raširio mnoge započete knjige, veš se suši po radijatorima, a tu si i ti, sediš i pišeš nekakvu priču koja to zapravo i nije sasvim. Da li je to, zaista, književnost? Izmislio si dva lika, Janka i Martu, načinio si od njih karikature, a zapravo si samog sebe ismevaš sve vreme; ismevaš sebe i svoj strah da nikada nećeš naučiti da piješ viski onako kako su to radili tvoji literarni bogovi; sebe i svoj strah da tvoji tekstovi o knjigama koje pišeš za novine nemaju smisla i da više nikoga ne zanima da čita tvoja slobodna shvatanja svega i svačega; ismevaš sebe i to što pokušavaš da budeš nekakav mačo-feminista, nekakav Čarls Bukovski koji čita Džudit Batler, a svestan si da ćeš, razapet između svega toga, na kraju postati ni jedno ni drugo. Da li je to, zaista, književnost? Smeš li da priznaš kako pišeš ovu priču zato što želiš da je pošalješ na konkurs čija te nagrada privlači, uostalom, smeš li, pišče mladi, da priznaš samom sebi da, od kada radiš u novinama, priče pišeš tek kada te neki konkurs privuče, nekakva stipendija ili nekakvih pet stotina eura? Pa, reci, da li je to, onda, zaista, književnost? Nisi bio čak ni toliko hrabar da likove članova komisije - kakve likove, to su skice i to u najboljem slučaju - baziraš, makar po fizičkom opisu, po likovima članova stvarnog žirija koji će čitati ovu tvoju priču? To bi makar bila kakva-takva subverzija ili bar duhovita zajebancija, a umesto toga si napisao priču ni dovoljno smešnu, ni dovoljno ozbiljnu, ni dovoljno priču. Pa, hajde, priznaj, da li je to, zaista, književnost? Znaš li koliko su ove tvoje tekstualne igrice zastrele? Znaš li da to što imaš ispravne ideološke stavove ne znači ništa ako ne umeš da ih tekstualno uobličiš? Znaš li koliko je nepristojno u isti koš stavljati mlade feministkinje i filološki akademski ološ? Znaš li koliko je uvredljivo tako se lako koristiti tako strašnim događajem kao što su kolektivna silovanja u ratu u Bosni i Hercegovini? Saberi sve odgovore na ova pitanja i, ne moraš nikome drugom ništa da kažeš, ali makar sebi reci, makar sa sobom raščisti; to što ti pišeš, da li je to, zaista, književnost?“ Publika je već počela da žamori, a predsednik sedobradi me upita „Jeste li spremni, Bojane?“ Okružen sam upitnim pogledima. „Možete li da počnete sa svojim izlaganjem?“ I dalje ćutim. Da li da im pročitam ovo sa papira? Da li da im priznam da smo i oni i ja jedna velika književna prevara? „Možda vam odgovara da Vam ja postavim neko pitanje? Da tako krenemo?“, uporan je sedobradi književni druid. „Da, može tako, molim vas“, rekoh nekako, pokušavši da sebi kupim još malo vremena za razmišljanje. „Dobro, nije nikakav problem. Evo, za početak jedno uopšteno pitanje, uklapa se sa vašom poetikom. Šta mislite Vi, Bojane, postoji li stvar koja se zove književnost i možemo li o njoj govoriti kao o nekakvom dokučivom, do kraja objašnjenom i određenom polju?“
Ne znam, sedobradi, stvarno ne znam. Zato valjda i pišem. Istražujem te neke vlastite granice. I u tekstu i u životu. I vrlo često me rezultati tih istraživanja poraze. Potuku me do kolena, sedobradi, razbiju me u paramparčad. To je sve, zapravo, što imam da ti kažem i na to pitanje i na bilo koje drugo koje bi mogao da mi postaviš.
Ali, naravno, ne govorim to, već sasvim drugu stvar. „Hm, vrlo je interesantno što ste me to pitali...“ i onda krećem i o postmodernizmu i o logici kasnog kapitalizma i o ontološki nestabilnim subjektima i o Smrti Autora i političkim kapacitetima tih partikularnih perspektiva (smeška mi se Marta) i o Deridi (smeškaju mi se i Marta i Janko, a i sedobradom nije baš svejedno) i Lindi Hačion i Brajanu Mekhejlu i tako redom i tako dalje i tako redom i tako dalje... Pričam jako dugo, ali svi me vrlo pažljivo slušaju, i sedobradi i potpredsednica i crni zalizani i ćelavi profesor i peti, do sada nespomenuti i generalno nevažni član komisije. I znate šta? Po tome kako me gledaju, rekao bih da imam dosta dobre šanse da dobijem prvu nagradu.

Нема коментара:

Постави коментар