Rock’n’roll je jedini lek protiv rasizma, fašizma, mržnje i straha od drugačijeg (intervju Žikica Simić, rok kritičar)

Rokenrol je ‒ nažalost ili na sreću, zavisi s koje tačke kapitalističkog univerzuma posmatrate svet ‒ dobrim delom postao industrija koja muziku proizvodi slično kao što druge industrijske grane proizvode paštetu ili toalet-papir. Žikica Simić je rok kritičar koji godinama piše i prati drugačiju muziku ‒ onu koja nastaje u skrovištima u kojima se njegovi heroji žestoko, usamljenički i trubadurski bore za drugačije poimanje umetnosti i za drugačiju sliku sveta. Naš sagovornik je zaljubljenik u rokenrol mitologiju istkanu oko, kako bi to rekao Leonard Koen, „divnih gubitnika“ koji, usamljeni i odbačeni, po obodu velikih gradova stvaraju velike rokenrol priče. U ovom intervjuu smo samo načeli te važne teme koje rokenrol u sebi nosi ‒ razgovarali smo o povezanosti muzike i biografije, odbačenosti i večnosti, trominutnih pesama i Homerovih epova, Malkoma Meklarena i Apolinera, Luja Ferdinanda Selina i Džonija Keša, dakle o svemu što ta divna eklektična smeša koju zovemo rokenrol jeste.

Žikica Simić

Kako vi vidite tu vezu rokenrola i ljudi s margine? Zašto ste fascinirani tim društvenim „antijunacima“ i koliko je rokenrol otvoren prostor za ispisavanje priča o likovima koje dominantni društveni tokovi zaobilaze i ignorišu?

Na početku ovog razgovor trebalo bi se otisnuti vremeplovom u London sredinom 70-ih godina prošlog veka. Na londonskoj adresi 430 Kings Roud, Čelsi, nalazila se u to vreme prodavnica odeće pod imenom „Sex“. Osnovali su je Vivijan Vestvud i Malkom Meklaren. Vrlo brzo je to mesto postalo omiljeno sastajalište mladih buntovnih ljudi koji nisu bili voljni da igraju po rigidnim pravilima alavog kapitalizma.

U prodavnici se nalazio džuboks s dvadeset singl ploča. Opskurni, nepoznati izvođači i iste takve pesme. Bila je to muzika van svih pravila. Bazično rokenrol, ali nekako iščašen, neusklađen, grubih i oštrih ivica. Lako se moglo primetiti da većina izvođača nema baš neki muzički talenat niti izvođačku veštinu. „Bila je to muzika odbačenih pravljena za odbačene“, rekao je Marko Pironi 2003. godine povodom izlaska kompilacije na kojoj je predstavljena muzika iz džuboksa Vestvudove i Meklarena.

Pironijeva rečenica nas konačno uvodi u temu našeg razgovora. Odbačeni sviraju za odbačene. To je rokenrol! Oni čija su usta sazdana po ugledu na božija, kako bi rekao Apoliner, imaju civilizaciju, istoriju, umetnost, filozofiju, nauku, književnost. Odbačeni, neprilagođeni, usamljenici – oni koji su proterani ili su sami otišli na ivice društva – koji „kô psa srce svoje vuku“, da (zlo)upotrebim još jednu pesničku sliku, imaju rokenrol kao jedino sredstvo pomoću koga mogu da sublimiraju svoja neobična iskustva.

Rokenrol je šarmantan, lepuškast bastard. Nastao je kao posledica vanbračnog, da ne kažem nezakonitog, odnosa između bluza i kantrija. Ova dva muzička idioma primarno se bave svakidašnjim jadima – svejedno da li su to crni robovi na poljima pamuka ili promiskuozne kelnerice u nekom motelu pored auto-puta koji se kao srebrna zmija pruža preko užarene pustinje. To hereditarno opterećenje rokenrol je uspeo da pretvori u svoju glavnu prednost. On nudi način da se prozaična svakodnevica pretvori u avanturu dostojnu Ilijade i Odiseje. Nivo artističke elaboracije u rokenrolu dobro je podešen: presan, svakodnevni život pulsira u svojim krvavim ritmovima, a s druge strane sve je malo uzdignuto, rafinirano, pročišćeno. Stvarno i artističko, kao figura i pozadina, kao zeleno i crveno, ako hoćeš – kako se i zove jedan veliki rok bend ‒ igraju čudesan ples u svakoj velikoj rok pesmi.

Sajmon Felis, jedan od najvećih rok trubadura našeg vremena, u pesmi „Union Street“ kaže: „Dug put mora da se pređe/niko ga živ neće završiti/ali dok je rokenrol sa nama/sve će biti u redu“. Tako i jeste. Rokenrol je stabilizator koji smiruje sve nemire i daje smisao besmislu koji živimo. Mislim na nas odbačene i neprilagođene.

Kako vam danas, posle toliko decenija, zvuči recimo ploča Džonija Keša „At Folsom Prison“, snimljena na njegovim koncertima u Folsom zatvoru? Da li nam je i dalje važna ta komunikacija kroz muziku između heroja poput Keša ‒ za koga je jedan kritičar napisao da mu je jedna ruka uvek na Bibliji, a druga na revolveru ‒ i njegove zatvorske publike, tih prezrenih i odbačenih, koji su i sami nekakve žrtve one „devil’s right hand“ Steva Earla?

Jednom su Selina pitali: Šta je po vama vrhunac bede? On je odgovorio: „Biti u zatvoru“. Ovaj odgovor mrzovoljnog genija upućuje gde treba tražiti razloge za večitu aktuelnost Kešovih zatvorskih albuma. Susret ljudi koji se nalaze u situaciji „vrhunca bede“ i umetnika, u ovom slučaju kantri pevača, koji je, kako bih rekao, u direktnom kontaktu sa smrću, čini te ploče izuzetnim.

Džoni Keš je imao blizak kontakt sa smrću. Kao dečaku mu se desilo da prisustvuje stravičnom činu umiranja svog starijeg brata. Taj događaj je odredio njegovu ličnost i njegov doživljaj sveta i samog sebe u tom svetu. Smrt je bila na vrhovima njegovih prstiju. I to se oseća, ili bar naslućuje, u njegovoj muzici.

Kad takav čovek, na čijem ramenu čuči mračni anđeo smrti, dođe u zatvor i susretne se s ljudima koji su lišeni slobode i ljudskog dostojanstva, koji su u ogrezli u greh i nasilje, koji su zlo iskusili i činili ga, onda se desi neverovatna stvar. Zlo i smrt postanu fon na kojem se ljudski život iscrta na potpuno nov i neočekivan način. Crni psi besmisla zalaju, a hijene ništavila se nacere u lice zblanutog slušača.

Slušanje Kešovih zatvorskih albuma uznemirujuće je na isti način kao čitanje knjiga Tomasa Bernharda i Alfreda Deblina. Zavese se dižu i maske padaju. Jeza i strah upućuju stravičan udarac u pleksus.

Koje su vam omiljene ploče s gubitničkim rokenrol pričama, i omiljeni rokenrol gubitnici? Pomažu li da bolje shvatimo i razumemo te ljude, da ne budemo konzervativci koji bi ih rado odbacili?

Džoni Keš, koncert u Folsom zatvoru

Mislim da je Tauns van Zant najveći majstor te tematike. On je, kao odbegli sin iz bogate teksaške porodice naftaša, pronašao pravi način da elaborira gubitničke sudbine. Govorio je da „živeti znači leteti visoko i nisko“, pevao je o ljudima čiji dani zvuče prazno „kao kišne kapi na kongo bubnju“, tvrdio je da „sve nije dovoljno, a ništa je previše“, jedinog prijatelja pronašao je u kodeinu. Pevao je o podjednakoj ljubavi koju oseća prema „dve devojke“, od kojih je jedna u paklu a druga u raju. Čini mi se da niko nije tako vešto izrazio dihotomiju dobro/zlo kao on. Mučan marginalni život odmetnika, bludnica, kockara i skitnica on je u svojim pesmama pretvarao u poglavlja velike sage o veličanstvenosti ljudskog usuda.

Ja mislim da rok pesma ne može nikog da učini boljim nego što jeste. Uvek se setim one izjave Gaja Kajzera, iz sastava Thin White Rope, koji je rekao: „Moja gitara može da promeni svet koliko i moj k….!“ Mislim da dejstvo rok pesme, kao i svakog drugog umetničkog proizvoda, prestaje onog trenutka kad se ona završi. Tog trenutka na scenu ponovo stupa stvarni život, a on je poprilično okrutan. Malograđanin će ostati malograđanin, pa maker po ceo dan slušao rok muziku. Druge stvari određuju ljudski karakter.

Godinama ste radili kao zatvorski psiholog. Da li ste rokenrol marginalce upoznavali i u tom okruženju? Ljude prezrene od društva, koje je možda baš to društvo napravilo takvima, odgurnulo ih i isključilo?

Kad se baviš psihologijom u zatvoru, shvatiš da su u svakom slučaju s kojim se susretneš uvek u igri tri faktora: organski, socijalni i psihološki. Nije lako, zapravo je nemoguće odrediti šta je prvo, šta drugo, a šta treće.

Rokenrol junak ne živi u zatvoru. On stanuje u velikim rok pesmama. Može vam se učiniti da su zatvorenici napravljeni od istog materijla od kojeg su i rok junaci. Receptura je, međutim, drugačija. Stvari su drugačije raspoređene. Veliki autori rok pesama umeju da naprave tu preraspodelu. Znaju kako da izmešaju činjenice, crte ličnosti, okolnosti, karakterne osobine i da „džeparoša ludog brata“ pretvore u buntovnika bez razloga, usamljenog heroja ili nepoznatog skitnicu koji se, kao u onoj pesmi Tima Baklija, pojavljuje pred vratima sa strašnom istinom na usnama. U tome je tajna njihovog zanata, to je suština njihove umetnosti.

Jedan moj FB prijatelj ‒ koji u jednoj svetskoj kulturnoj metropoli čeka svojih petnaest minuta slave, nadam se da će ih dočekati ‒ koji, osim što je talentovani umetnik, fenomenalno poznaje umetnost, politiku, istoriju i ezoteriju, nedavno mi je napisao: „Rokenrol je jedini lek protiv rasizma, fašizma, mržnje i straha od drugačijeg“. Možda je najbolje tim iskazom završiti ovaj razgovor. Dobro je dok postoji takav entuzijazam.

(intervju objavljen u XXI broju magazina "LiceUlice", http://liceulice.wordpress.com/)