Ne pominje se često činjenica
da je jedan od najpoznatijih „urbanih“ jugoslovenskih filmova iz
osamdesetih godina „U raljama života“ Rajka Grlića nastao po
romanu „Štefica Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić. Bez
obzira i na dobre i loše strane koje je donela ekranizacija -
ponajviše bez obzira na to što je, u širim okvirima, scena u kojoj
Bata Živojinović ponavlja čuvenu mantru „sad ću da te karam“
pojela ostatak filma - čini mi se da je važno ponovo govoriti o
integralnom tekstu koji je inspirisao film, trideset i četiri godine
od njegovog prvobitnog objavljivanja.
„Štefica Cvek“ je roman
nastao sa dobre strane postmodernizma. Na šta mislim? Pa, poetički
gledano, postmodernizam donosi mogućnost atomizacije perspektive i
napuštanje velikih - kao kosmos teških i neretko suludo
patrijarahalno-dosadnih - narativa, te otvara mogućnost za
svakorazna eksperimentisanja. Dubravka Ugrešić u svom romanu sa
jedne strane reciklira i rekontekstualizuje trivijalne žanrove -
ljubavne romane, tzv. ženske časopise sa receptima, savetima i
malim mudrostima, ali, osim ovih tekstualnih žanrova, Ugrešić se
duhovito igra i usmenim formama, prvenstveno tračaranjem kao,
tobože, ekskluzivno „ženskom“ stvari. U ovakav tekstualni okvir
autorka ubacuje svoju glavnu junakinju, Šteficu Cvek, zbunjenu curu
od dvadeset i pet godina. „A možda ja cijeli život sjedim u ovoj
kuhinji i čistim grašak, samo što to ne znam?!“, pita se njena
junakinja u jednom trenutku, razapeta između tradicionalne uloge
namenjene ženi i lažne instant emancipacije, tako primerene „logici
kasnog kapitalizma“. Ugrešić vodi Šteficu kroz niz različitih
situacija kojima ismeva mnoga šablonska mesta „neuništive
melodramtske mašte“ (od dijeta preko romantičnog samoubistva do
neizostavnog hepi-enda), a distancu ka tom novom-starom
patrijarhalnom ruhu koji se nameće ženama dodatno pocrtava time što
i sebe, autorku teksta, uvodi kao lika koji istovremeno i drži konce
ali je i sam oivičen nametnutim ulogama. Međutim, ova „distanca“
koju autorka zauzima služi tek zarad postizanja svojevrsnog toplog
ironijskog odmaka. Na šta pod time mislim? Mislim na jednu, u
književnom smislu, vrlo važnu činjenicu da autorka koliko god
ismevala svoje likove - a oni često čak i nisu likovi nego tek
glasovi, plošne karikature koje označavaju nekakvu društvenu
pojavu - ona nikad ne nastupa iz pozicije nekakvog ideološkog
Terminatora koji nemilosrdno mrvi te glupačice koje umesto da polože
svoj život na oltar svetske revolucije piju kafe i tračaju ljude.
Ne, Ugrešić je pametna autorka - ona kao da zna da ne možeš
pisati o likovima ako ih, bar na jednom nivou, ne voliš. A,
uostalom, zašto i ne bi volela svoje junakinje - one su, kao i svi
mi, tek žrtve podlog mutanta između patrijarhata i kapitalizma.
 |
| Dubravka Ugrešić (1949 - ) |
Nema u ovoj knjizi nikakvog
smrtno ozbiljnog, artističkog i, možeš misliti, „ontološkog“
koprcanja u tekstualnom snobizmu, te sam upravo zato rekao da je
knjiga nastala s prave strane postmodernizma. Ugrešić koristi
razbijanje sveta na mnoge perspektive da bi bacila svetlo na iskustva
koja najčešće ostaju van interesovanja tzv. ozbiljne književnosti.
Na taj način, ona je ispisala jednu feministički vrlo moćnu i
promoćurnu knjigu, izrazito moderan i duhovit roman i za vreme kada
je nastao, a kamoli za danas. Neobična je ova konstrukcija, u nekim
normalnim okolnostima bilo bi logično da je prošlost bila
konzervativnija, a ne sadašnjost. No, ključne reči su „u nekim
normalnim okolnostima“ - dakle, iz igre ispadaju nesretni
jugoslovenski prostori. Tužno je uvideti kakve je knjige pisala i kojim se
temama Dubravka Ugrešić bavila pre raspada Jugoslavije, a na koje
teme ju je docnije zločinačko-nacionalistička stvarnost uputila.
No, ona je svakako odgovarala i dalje odgovara na zahteve i prve i
druge i treće stvarnosti onako kako to rade najbolji - odgovorno i
prema tekstu i prema epohi u kojoj tekst nastaje.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 11.5.2014.)
