U raljama neuništive melodramatske mašte - IZ BIBLIOTEKE - Dubravka Ugrešić, "Štefica Cvek u raljama života" (Samizdat B92/Konzor, Beograd/Zagreb, 2001.)

Ne pominje se često činjenica da je jedan od najpoznatijih „urbanih“ jugoslovenskih filmova iz osamdesetih godina „U raljama života“ Rajka Grlića nastao po romanu „Štefica Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić. Bez obzira i na dobre i loše strane koje je donela ekranizacija - ponajviše bez obzira na to što je, u širim okvirima, scena u kojoj Bata Živojinović ponavlja čuvenu mantru „sad ću da te karam“ pojela ostatak filma - čini mi se da je važno ponovo govoriti o integralnom tekstu koji je inspirisao film, trideset i četiri godine od njegovog prvobitnog objavljivanja.

 „Štefica Cvek“ je roman nastao sa dobre strane postmodernizma. Na šta mislim? Pa, poetički gledano, postmodernizam donosi mogućnost atomizacije perspektive i napuštanje velikih - kao kosmos teških i neretko suludo patrijarahalno-dosadnih - narativa, te otvara mogućnost za svakorazna eksperimentisanja. Dubravka Ugrešić u svom romanu sa jedne strane reciklira i rekontekstualizuje trivijalne žanrove - ljubavne romane, tzv. ženske časopise sa receptima, savetima i malim mudrostima, ali, osim ovih tekstualnih žanrova, Ugrešić se duhovito igra i usmenim formama, prvenstveno tračaranjem kao, tobože, ekskluzivno „ženskom“ stvari. U ovakav tekstualni okvir autorka ubacuje svoju glavnu junakinju, Šteficu Cvek, zbunjenu curu od dvadeset i pet godina. „A možda ja cijeli život sjedim u ovoj kuhinji i čistim grašak, samo što to ne znam?!“, pita se njena junakinja u jednom trenutku, razapeta između tradicionalne uloge namenjene ženi i lažne instant emancipacije, tako primerene „logici kasnog kapitalizma“. Ugrešić vodi Šteficu kroz niz različitih situacija kojima ismeva mnoga šablonska mesta „neuništive melodramtske mašte“ (od dijeta preko romantičnog samoubistva do neizostavnog hepi-enda), a distancu ka tom novom-starom patrijarhalnom ruhu koji se nameće ženama dodatno pocrtava time što i sebe, autorku teksta, uvodi kao lika koji istovremeno i drži konce ali je i sam oivičen nametnutim ulogama. Međutim, ova „distanca“ koju autorka zauzima služi tek zarad postizanja svojevrsnog toplog ironijskog odmaka. Na šta pod time mislim? Mislim na jednu, u književnom smislu, vrlo važnu činjenicu da autorka koliko god ismevala svoje likove - a oni često čak i nisu likovi nego tek glasovi, plošne karikature koje označavaju nekakvu društvenu pojavu - ona nikad ne nastupa iz pozicije nekakvog ideološkog Terminatora koji nemilosrdno mrvi te glupačice koje umesto da polože svoj život na oltar svetske revolucije piju kafe i tračaju ljude. Ne, Ugrešić je pametna autorka - ona kao da zna da ne možeš pisati o likovima ako ih, bar na jednom nivou, ne voliš. A, uostalom, zašto i ne bi volela svoje junakinje - one su, kao i svi mi, tek žrtve podlog mutanta između patrijarhata i kapitalizma.

Dubravka Ugrešić (1949 - )

Nema u ovoj knjizi nikakvog smrtno ozbiljnog, artističkog i, možeš misliti, „ontološkog“ koprcanja u tekstualnom snobizmu, te sam upravo zato rekao da je knjiga nastala s prave strane postmodernizma. Ugrešić koristi razbijanje sveta na mnoge perspektive da bi bacila svetlo na iskustva koja najčešće ostaju van interesovanja tzv. ozbiljne književnosti. Na taj način, ona je ispisala jednu feministički vrlo moćnu i promoćurnu knjigu, izrazito moderan i duhovit roman i za vreme kada je nastao, a kamoli za danas. Neobična je ova konstrukcija, u nekim normalnim okolnostima bilo bi logično da je prošlost bila konzervativnija, a ne sadašnjost. No, ključne reči su „u nekim normalnim okolnostima“ - dakle, iz igre ispadaju nesretni jugoslovenski prostori. Tužno je uvideti kakve je knjige pisala i kojim se temama Dubravka Ugrešić bavila pre raspada Jugoslavije, a na koje teme ju je docnije zločinačko-nacionalistička stvarnost uputila. No, ona je svakako odgovarala i dalje odgovara na zahteve i prve i druge i treće stvarnosti onako kako to rade najbolji - odgovorno i prema tekstu i prema epohi u kojoj tekst nastaje. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 11.5.2014.) 

Odbrana ideje o boljem svetu - IZ BIBLIOTEKE – Dubravka Ugrešić, "Poza za prozu" (Konzor & Samizdat B92, 2001)

Nedavno je počelo snimanje dokumentarnog filma „Vještica u raljama života“. Već naslov dvostruko sugeriše da je u pitanju film o Dubravki Ugrešić, verovatno najvažnijoj savremenoj književnici sa našeg prostora. Ovaj naslov je svojevrsni mutant dva simbola koji označavaju dva dela karijere (i života) Dubravke Ugrešić. Tu distinktivnu liniju u njenom pisanju jasno primećuje i Jasmina Lukić u eseju „Pisanje kao antipolitika“ (objavljen u časopisu „Reč“) kada jugoslovenski, predratni period označava kao onaj u kome nastaju ključne autorkine postmoderne knjige, dok period posle civilizacijskog balkanskog sloma iz devedesetih godina navodi kao period u kome se Dubravka Ugrešić pre svega okreće eseju kao žanru kroz koji govori o društveno-političkim problemima (kako u postjugoslovenskoj stvarnosti, tako i o problemima u zapadnom anglo-evropskom svetu u kome već dvadesetak godina živi). Prvi deo njene karijere određen je drugim delom naslova („u raljama života“) koji referira na roman „Štefica Cvek u raljama života“ čijoj je popularnosti doprinela i filmska ekranizacija Rajka Grlića. Međutim, drugi deo karijere je određen ovim pogrdnim nazivom „vještica“ koji je bio jedan od mnogih kojima su pravoverni Hrvati obasipali Dubravku Ugrešić zato što se odlučila usprotiviti tamošnjem rastućem nacionalizmu – posle serija tih odvratnih napada, autorka odlazi da živi u inostranstvo 1993. Istih tih godina i Beograd su iz sličnih razloga napuštali Bora Ćosić, Bogdan Bogdanović, Mirko Kovač – čak i šovinističko ludilo dokazuje, možda više nego bilo šta drugo, koliko su Srbi i Hrvati bliski, kakvo je to pobratimstvo lica u mahnitosti.

Međutim, knjiga kojom ću se danas baviti dolazi iz ovog prvog dela autorkine bibliografije – u pitanju je njen prozni debi „Poza za prozu“. Ova knjiga mi je jako važna iz najmanje dva razloga – prvi je sasvim jednostavan, radi se o odličnoj literaturi. Dubravka Ugrešić ispisuje niz od nekoliko priča (u tom nizu centralno mesto svakako zauzima „Love story“) u kojima dominira tema samog književnog stvaranja i njegove logike i svrsishodnosti. Likovi koje ona stvara u ovim pričama su zavodljivi mladi intelektualci koji se, na ovaj ili onaj način, bave književnošću; u „Love story“ pratimo jedan par u kome naratorka na nagovor svog briljantnog partnera Bublika pokušava da dostigne format savršene, idealne kratke priče. Dubravka Ugrešić kroz svoje junake preispituje ulogu književnosti, kao i vlastite poetičke svetonazore. Autorka u tom preispitivanju poseže za nekim klasičnim postmodernim pripovednim postupcima, kao što su igranje sa žanrovima (pa, tako u tekstu dobijamo nekoliko „priča u priči“, kandidata za onu Bublikovu savršenu priču – on, jasno, nije zadovoljan ni naratorkinom erotskom pričom, ni onom neorealističkom, a ne bude zadovoljan ni kafkijanskom pripovesti o Martinu koji se jedno jutro probudio u tegli sa kiselim krastavcima) ili stavljanje svojih priča u domen metafikcije u kojoj su unutrašnja, gradivna struktura i mehanizmi na kojima su te priče izgrađene prilično ogoljeni. Uz sve to, ove priče odišu šarmom vrlo nebalkanskog karaktera. Zagreb kojim šetaju ovi likovi liči na Njujork iz filmova Vudija Alena, kao što je i humor Dubravke Ugrešić utopljen u onaj Alenov glasoviti „antiintelktualizam“ (koji je, naravno, intelektualizam prve i najzavodljivije vrste). Sartr je rekao da je sve što zna u životu naučio iz knjiga, a čini se da likovi Dubravke Ugrešić u izvesnom smislu žive između ove premise i banalnosti svakodnevice kojoj niko (pa, hteo to da prizna ili ne, i veliki Žan-Pol) ne može da pobegne. Ova relacija je najvidljivja u priči u kojoj naratorka govori o sudbinama svojih bivših kolega sa fakulteta od kojih nikome ne pominje ime, već ih imenuje po piscima kojima su se divili, te dobijamo interesantne rečenice kao što je npr. „Dostojevski je bio novinar i mi koji smo se nadali da će oženiti nježnu Virginiju Woolf silno smo se prevarili. Oženio se nekom poštaricom, ima dvoje djece i sretan je, što baš nije kolegijalno s njegove strane.“

Dubravka Ugrešić (1949 - )

Drugi razlog zbog koga mi je važna ova knjiga je jedno novo čitanje koje pruža upravo tematski prevrat koji se desio u delu ove autorke. Taj prevrat je ogledalo u kome se vide i nekadašnji Zagreb i Beograd, kao dražesni i na vrlo nesavršen način socijalističko-kosmpolitski gradovi, ali se u tom ogledalu vide i beznadežno razbijeni odrazi tih gradova iz devedesetih godina. I, nažalost, ne samo iz devedesetih - u tom se ogledalu vidi i Zagreb koji orgazmično dočekuje generale koji su izašli kao pobednici u jednoj apsolutno sramotnoj odluci suda u Hagu, kao i Beograd koji bi, čini se, bio isti takav kada bi se u njega tako vratile njegove vojskovođe. A za mnoštvo ubijenih i unesrećenih ljudi u poslednjih dvadeset godina - kao i za to što je Dubravka Ugrešić morala da pređe iz svoje postmoderne u direktno politički angažovanu fazu - današnji Zagreb i Beograd uglavnom ne mare. Doduše, postoji ona izlizana Bulgakovljeva fraza da rukopisi ne gore, te ako malo duže kopate na Sajmu knjiga u moru nepotrebne literature možete naći i ovu neveliku knjigu Dubravke Ugrešić. Danas, kada je čitamo, to nije čitanje samo još jedne dobre knjige – to čitanje je odbrana ideje o postojanju boljeg sveta od ovog u kome živimo.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 19.11.2012.)