U raljama neuništive melodramatske mašte - IZ BIBLIOTEKE - Dubravka Ugrešić, "Štefica Cvek u raljama života" (Samizdat B92/Konzor, Beograd/Zagreb, 2001.)

Ne pominje se često činjenica da je jedan od najpoznatijih „urbanih“ jugoslovenskih filmova iz osamdesetih godina „U raljama života“ Rajka Grlića nastao po romanu „Štefica Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić. Bez obzira i na dobre i loše strane koje je donela ekranizacija - ponajviše bez obzira na to što je, u širim okvirima, scena u kojoj Bata Živojinović ponavlja čuvenu mantru „sad ću da te karam“ pojela ostatak filma - čini mi se da je važno ponovo govoriti o integralnom tekstu koji je inspirisao film, trideset i četiri godine od njegovog prvobitnog objavljivanja.

 „Štefica Cvek“ je roman nastao sa dobre strane postmodernizma. Na šta mislim? Pa, poetički gledano, postmodernizam donosi mogućnost atomizacije perspektive i napuštanje velikih - kao kosmos teških i neretko suludo patrijarahalno-dosadnih - narativa, te otvara mogućnost za svakorazna eksperimentisanja. Dubravka Ugrešić u svom romanu sa jedne strane reciklira i rekontekstualizuje trivijalne žanrove - ljubavne romane, tzv. ženske časopise sa receptima, savetima i malim mudrostima, ali, osim ovih tekstualnih žanrova, Ugrešić se duhovito igra i usmenim formama, prvenstveno tračaranjem kao, tobože, ekskluzivno „ženskom“ stvari. U ovakav tekstualni okvir autorka ubacuje svoju glavnu junakinju, Šteficu Cvek, zbunjenu curu od dvadeset i pet godina. „A možda ja cijeli život sjedim u ovoj kuhinji i čistim grašak, samo što to ne znam?!“, pita se njena junakinja u jednom trenutku, razapeta između tradicionalne uloge namenjene ženi i lažne instant emancipacije, tako primerene „logici kasnog kapitalizma“. Ugrešić vodi Šteficu kroz niz različitih situacija kojima ismeva mnoga šablonska mesta „neuništive melodramtske mašte“ (od dijeta preko romantičnog samoubistva do neizostavnog hepi-enda), a distancu ka tom novom-starom patrijarhalnom ruhu koji se nameće ženama dodatno pocrtava time što i sebe, autorku teksta, uvodi kao lika koji istovremeno i drži konce ali je i sam oivičen nametnutim ulogama. Međutim, ova „distanca“ koju autorka zauzima služi tek zarad postizanja svojevrsnog toplog ironijskog odmaka. Na šta pod time mislim? Mislim na jednu, u književnom smislu, vrlo važnu činjenicu da autorka koliko god ismevala svoje likove - a oni često čak i nisu likovi nego tek glasovi, plošne karikature koje označavaju nekakvu društvenu pojavu - ona nikad ne nastupa iz pozicije nekakvog ideološkog Terminatora koji nemilosrdno mrvi te glupačice koje umesto da polože svoj život na oltar svetske revolucije piju kafe i tračaju ljude. Ne, Ugrešić je pametna autorka - ona kao da zna da ne možeš pisati o likovima ako ih, bar na jednom nivou, ne voliš. A, uostalom, zašto i ne bi volela svoje junakinje - one su, kao i svi mi, tek žrtve podlog mutanta između patrijarhata i kapitalizma.

Dubravka Ugrešić (1949 - )

Nema u ovoj knjizi nikakvog smrtno ozbiljnog, artističkog i, možeš misliti, „ontološkog“ koprcanja u tekstualnom snobizmu, te sam upravo zato rekao da je knjiga nastala s prave strane postmodernizma. Ugrešić koristi razbijanje sveta na mnoge perspektive da bi bacila svetlo na iskustva koja najčešće ostaju van interesovanja tzv. ozbiljne književnosti. Na taj način, ona je ispisala jednu feministički vrlo moćnu i promoćurnu knjigu, izrazito moderan i duhovit roman i za vreme kada je nastao, a kamoli za danas. Neobična je ova konstrukcija, u nekim normalnim okolnostima bilo bi logično da je prošlost bila konzervativnija, a ne sadašnjost. No, ključne reči su „u nekim normalnim okolnostima“ - dakle, iz igre ispadaju nesretni jugoslovenski prostori. Tužno je uvideti kakve je knjige pisala i kojim se temama Dubravka Ugrešić bavila pre raspada Jugoslavije, a na koje teme ju je docnije zločinačko-nacionalistička stvarnost uputila. No, ona je svakako odgovarala i dalje odgovara na zahteve i prve i druge i treće stvarnosti onako kako to rade najbolji - odgovorno i prema tekstu i prema epohi u kojoj tekst nastaje. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 11.5.2014.) 

Nežni postmodernizam - IZ BIBLIOTEKE – David Albahari, Mamac (Stubovi kulture, Beograd, 2005.)

Jedan od prigovora onome što krajnje široko zovemo postmodernističkom književnošću je da je ona – kako zbog svog dekonstruktivistčkog svetonazora, tako i zbog svojih čisto formalnih odlika – isuviše artificijelna i isuviše okrenuta sebi kao tekstu. Naprosto, postmodernistička književnost nema interes za velike narative i ono što oni nose sa sobom; nema više snažnog centra, velike ideje, boga, jasne ideologije, pojedinca, sveta, ničega više nema po sebi i sve tek postoji u nekakvim diskurzivnim okvirima. Hladno je to i nesigurno polje, stvarnosti se množe, nestaju jedna u drugoj, prepliću se i obesmišljavaju, raspadaju se modeli i žanrovi, a velike priče propadaju zajedno sa predstavama o velikom, ovako ili onako skladno objašnjivom, svetu.

Iako je svet postmodernističke književnosti takav kakav jeste, iako je David Albahari bez sumnje pisac koji deluje u tim okvirima, kada bih morao da iskoristim jedan epitet kojom bih opisao njegov roman „Mamac“, iskoristio bih možda najpre termin – nežan. Kako sad to „nežan“? Niti je reč o terminu koji spada u književno-teorijski pojmovnik, a čak se i u labavijim okvirima novinskih recenzija taj pojam retko sreće. Kako, onda, biti nežan u ova šugava postmoderna vremena?

David Albahari ovom knjigom uspeva da uradi ono što na prvi, površan pogled deluje nemoguće – iako je njegov glavni lik/pripovedač razapet između istorije i književnosti, porodice i politike, nostalgije i egzila, a ponajviše između stvarnosti i teksta, te je u tom smislu bačen u goreopisani postmoderni svet, Albahari uspeva da suptilno izgradu vrlo „ljudsku“ priču, u na dobar način staromodnom smislu te reči. Fabula je jednostavna – pripovedač (koga po nekim autobiografskim referencama, možemo uslovno čitati i kao autorov alter-ego) sedi u svojoj kući u Kanadi i, stacioniran u egzilskom postživotu, preslušava magnetofonske trake na kojima su snimnjeni razgovori koje je vodio sa svojom majkom pre nego je umrla. Osim ove dve ravni, slušanja traka i razgovora sa majkom, postoji i treća na koju pripovedač često referira, a koja se tiče razgovora koje je pripovedač vodio sa izvesnim Donaldom, piscem iz Kanade kome izlaže svoj plan da na osnovu razgovora sa tih traka napiše priču o svojoj majci.

David Albahari (1948 - )

Ceo roman je ispisan u jednom pasusu, a autor stilski perfektno vodi priču, džezerski improvizujući kroz tekst varira ove tri ravni koje se prepliću, nastaju i nestaju jedna u drugoj. Međutim, kanal kojim teče narativ vrlo je jasan, te uprkos stilskoj razigranosti, tekst nijednog trenutka ne pokazuje simptome neartikulisanosti i teleološke nepreciznosti. Naprotiv, pripovedač čitaoca vodi za ruku sve vreme, kao kroz nekakav muzej u kome se prepliću privatne istorije i velika istorija beščašća. U tom muzeju sa jedne strane je pripovedačeva majka, koja sa sobom nosi stvarnost, porodične priče, istoriju (a u jugoslovenskim okvirima krvavi potencijal istorije je povišen, te ovde dobijamo i storije o Jevrejima za vreme II svetskog rata, ali i priče o pripovedačevoj nemogućnosti da prihvati raspad svoje zemlje i, sledstveno tome, raspad svog jezika), a sa druge strane je Donald, koji simbolički predstavlja tekst kao prostor novog rađanja, novog početka, prevazilaženja traume i otklona u odnosu na stvarnost. Pripovedač spaja ove dve tačke, kroz njega se reflektuje onaj pomenuti nežni odnos prema majci, kao i prema zemlji koja se raspala, ali kroz njega se reflektuje i problem pisanja i nastanka književnog dela. Stvarno je neverovatna veština kojom Albahari uspeva da, u isto vreme, ispriča mnoštvo malih priča, da ispiše odu toj nesavršenoj tvorevini porodice, zbunjene i izgubljene u privatnim i istorijskim kovitlacima i da, opet, uspe da problematizuje apstraktan problem kao što je odnos zbilje i teksta. To mogu samo stvarno veliki pisci, a roman „Mamac“ je remek-delo jednog upravo takvog pisca. 

(tekst je objavljen u dnevnom listu "Danas", 7.4.2014.)

Elegija za žrtve istorije - IZ BIBLIOTEKE - Aleksandar Hemon, "Projekat Lazarus" (V.B.Z. Zagreb, 2009.)

„Poučen sestrinim iskustvom, kada me pitaju 'Šta si ti?', često sam u iskušenju da ponosno odgovorim 'Ja sam pisac'. Ipak rijetko to i učinim, jer ne samo da zvuči pretenciozno blesavo nego je i netačno - ja se osjećam piscem samo kada pišem. I tako onda odgovorim da sam komplikovan. Također bih htio dodati da sam ja, možda prije nego bilo šta drugo, gomila pitanja bez odgovora, skupina drugih ljudi. Htio bih reći da je možda prerano za zaključke.“ Ovako piše na Aleksandar Hemon u svom poslednjem, nefikcionalnom delu „Knjiga mojih života“. No, ovaj citat, premda je reprezentativan, tek je jedan od mnogih koji ukazuje na osnovne motive koji se provlače u književnom svetu Aleksandra Hemona - bilo da se radi o fikciji ili ne. Naime, identitet, njegovo raspadanje i ponovno sastavljanje, lociranje čvornih tački koje identitet čine u isto vreme i važnim i varljivim u životu svakog pojedinca – stvari su kojima se ovaj autor opsesivno bavi.

Iako povezivanje biografije autora sa njegovim delom katkad može biti puk senzacionalistički potez, u slučaju Aleksandra Hemona ipak moramo ukazati na neke važne biografske činjenice. Naime, Hemon je rođeni Sarajlija koga je rat na području bivše Jugoslavije „zatekao“ u SAD, te je tamo i ostao, a potom i počeo da se bavi književnošću pišući na engleskom, nematernjem jeziku. Dakle, jasno je da perspektiva iz koje piše svoja dela u dobroj meri uticala kako na njihov motivacioni, tako i na sentimentalni okvir - Hemonovi likovi se stalno šunjaju u stvarnosti koja je nedostatna mentalne slike života koju sebi projektuju, bilo da se ta slika odnosi na izgubljeni ideal prošlosti ili nedostižni ideal budužnosti. Stvarnost Hemonovih likova puna je svojevrsnih identitetskih rupa preko kojih su nakačene zakrpe, ali sve one, ma koliko bile vešto izrađene, ipak su zakrpe i po rečničkoj definiciji nedovoljne za saniranje identitetskih ožiljaka.

Aleksandar Hemon (1964 - )

Verovatno najvažnija Hemonova knjiga je „Projekat Lazarus“, briljantni roman u kom se vešto služi temeljnim postmodernističkim zahvatom korišćenja već postojećih dokumenata na osnovu kojih gradi svoju priču. Naime, u romanu se prate dva paralelna toka - jedan se plete oko ubistva Lazarusa, istinite priče o mladom evropsko-jevrejskom imigrantu koji je u SAD lažno optužen za anarhizam, dok je u drugom glavni lik pisac (neskriveni alter-ego samog Hemona) koji istražuje priču o Lazarusu, ali i o vlastitom „komplikovanom“ bosansko-ukrajinskom poreklu.

Besmisleno bi bilo se sad upuštati u detaljno prepričavanje romana, ali zato je važno naglastiti da Hemon, igrajući se sa tekstom i mogućnostima koje pruža okvir koji je izabrao, maestralno problematizuje odnos ksenofobične većine i prokazanih Drugih – a uvek imaju neki prokazani Drugi, pa makar to bili anarhisti i imigranti tu Americi početkom XX veka ili ljudi nešto tamnije boje kože u istoj toj Americi početkom XXI veka. Nažalost, i svi mi, stanovnici nesretnih jugoslovenskih derivata, imamo mnogo iskustva sa isključivanjem Drugih na osnovu besmisleno proizvoljnih odrednica kao što su vera, nacija ili već nekog drugog identitetskog tora za uterivanje ljudi. „Dom je tamo gde neko primeti da te nema“, kaže Hemon u ovoj knjizi, te pišući „Projekat Lazarus“, on zapravo ispisuje romanesknu elegiju za sve one koji su usled siledžijskog galopiranja Istorije taj dom, i u bukvalnom i metafizičkom smislu, nepovratno izgubili, te sad bauljaju po svojim vlastitim postapokaliptičnim postživotima, u potrazi sa izgubljenim kontinuitetom. Neki od njih su hiljadama kilometara daleko od onoga što im je nekad bio dom, a neki se, bogami, ni centimetar nisu makli, ali dom je nestao samo zato što nekim Prvim nije odgovarala nečija Drugost. Nisam siguran da je mnogo pisaca, i u jugoslovenskom i u američkom kulturnom prostoru, koji o tome pišu ubedljivo kao Hemon. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.3.2014.) 

Vesela postapokalipsa - IZ BIBLIOTEKE - Alek Popov, "Nivo za napredne" (Geopoetika, Beograd, 2010.)

„- Ti bi uništio svet kada bi od tebe zavisilo? - upita me

Rus nabadajući krastavčić.

- Smesta - rekoh bez razmišljanja: - Jebô bi mu majku.“

Ako je verovati trećim očima, zonama sumraka i tabloidima sličnog usmerenja, u poslednjoj deceniji smo proživeli sto pedeset šest hiljada apokalipsi i smakova sveta. I u pop kulturi su već uvrežene stereotipne slike Sudnjeg dana - recimo, dobar deo njih sasvim podseća na one kadrove iz Kameronovog klasika „Terminator 2“ kada se Sara Konor hvata za žičanu ogradu i nemoćno vrišti dok dečije igralište i omladinci na njemu gore u večnoj (konkretno, nuklearnoj) vatri. A bogami, ne samo deca i igralište, nego u toj Judgment day atmosferi i drveni konjići tužno stoje.

No, šta ako su tabloidiotari na neki čudan način u pravu? Šta ako se taj nesretni smak sveta desio i šta ako je upravo prvih nekoliko rečenica ovog teksta zgodna ilustracija apokalipse koju smo već okusili? Izgubili smo veru u sve velike narative - osim, razume se, u neoliberalni, ali on je toliko moćan i veliki da je uspeo da nas ubedi da on sam zapravo nije čak ni narativ, nego prirodno i nužno stanje. Dakle, mi smo tek rasuti i mizerni, atomizovani pojedinčići - pa nas je, doduše, u balkanskim, bliskoistočnim i inim podrumima Fukujaminih maštarija, onda još i lakše zbrajati u ove i one redove i slati na pokretne trake istorije, te „velike klanice“. Šta ako su sve ovo indikatori da je svet već smaknut - samo su nam glave zabijene u virtuelni pesak, te još to nismo provalili? Eto, toliko smo cinični i grozni se zezamo na račun dece u nuklearnom plamenu. I da li je uopšte takvom nitkovskom vremenu potrebna sad neka umetnost? Sviraju li nam crni i znojni anđeli kakav postapokalipso? Upravo na tlo takvog (mogućeg) sveta stupaju priče Aleka Popova. I šta onda tu jedan pisac može da uradi? Može mnogo toga - živa je umetnost, umrla nije - ali ako govorimo o Popovu, onda može da se, pre svega, odlično zajebava.

Na početku, morao bih napomenuti da Popova treba čitati i iz jednog bednog razloga - taj bedni razlog se zove jugoslovenska, a docnije srpska sujeta. Ili, moglo bi se reći - ima još balkanskih pasa, osim nas srpskohrvatskih šarova. Standardno smo navikli da je Bugarska sinonim za tri lepe nerazvijene i da je to zapravo država u kojoj uspevaju samo jeftini godišnji odmori i Hristo Stoičkov. A, sada, zamislite, govorimo o književnosti i to vrlo dobroj književnosti kojom bi se ponosila bilo koja svetska kultura (ako uopšte ima smisla svetsku kulturu parčati na kulture). U tom smislu, Popovova knjiga priča „Nivo za napredne“ dobro će nam svima leći kao šamar sujetnim budalama.

Alek Popov (1966 - )

Međutim, nije lečenje kompleksa viših vrednosti jedini razlog zašto treba čitati ovu knjigu. Priče sakupljene u ovom izboru urnebesno su duhoviti i pronicljivi izveštaji sa ovog našeg ruba svetova, ruba sa koga se dobro vide i grozote zapada i strahote istoka, a naročito se dobro uviđa kako se smiješane najlakše piju. Popov je bolno ciničan i nemilosrdan prema kompleksima malih državica i njihovih vekovnih istorija punih junaka i heroja, ali ništa se manje njegove tekstualne strele ne zabijaju u tobože zdravo, čisto i namirisano tkivo zapadnih spasitelja. Priče su uglavnom ispripovedane u pomerenom registru i često ih autor dovodi do granica montipajtonvskog apsurda. Sami likovi su upečatljivi, premda je karakterizacija izvedena obično tek preko neke izrazite osobine junaka ili, češće, simboličke odlike određenih grupacija - autorovo posezanje za ovom vrstom „plošnosti“ likova opravdano je, između ostalog, i time što je većina priča u knjizi prilično kratka.

Ipak, u izboru postoji i nekoliko uradaka koji u dominantni diskurs knjige uvode neke drugačije perspektive. Pritom, takve priče ne štrče, nego upravo popunjavaju sliku i autorski izraz Aleka Popova. Takva je, recimo, priča „Small women“ koja je i, pored svoje sublesaste postavke, ispala retko dirljiva i autentična ljubavna priča. Ovog vikenda će se u Beogradu u okviru Krokodila na BELEF-u raspravljati o tome kako se može u književnosti govoriti o ljubavi, a da ne upadnemo u izlizani i patetični diskurs koji na povraćanje tera, te ovom prilikom budućoj raspravi dajem svoj skromni doprinos ukazujući na ovu sjajnu priču. Malo li je od jednog teksta tek i atomizovanog mene?

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 1.7.2013.)

Pisanje je koristan napor - IZ BIBLIOTEKE - Suzan Zontag, "Ja, i tako dalje" (Prosveta, Niš, 2004.)

Jedan od osnovnih argumenata protiv postmoderne umetnosti je da je dehumanizovana, da je u svom relativizmu i dekonstrukciji otišla toliko daleko da se kao pokretač svega izgubio onaj - kako se beše zove? - da, čovek. Pa, dobro, nije da su ove kritike (naročito kada se izvode u ključu poređenja modernizma i postmodernizma, kao što to radi marksista Frederik Džejmson kada npr. ilustrativno poredi Van Gogove „Cipele“ i Vorholove „Cipele od dijamantske prašine“) neosnovane, ali, opet, mnogo je primera u, recimo, postmodernoj književnosti koji narušavaju ovakve tvrdnje. Na ovom mestu smo već jednom ukazivali na to da postmoderna književnost može biti izuzetno angažovana i društveno relevantna (kada smo govorili o Juditi Šalgo, usput se naslanjajući na Kurta Vonegata), a pripovetke Suzan Zontag o kojima je reč u ovom tekstu, takođe su dobar kontraargument narativima koji postmodernu umetnost deideologišu (ili je smeštaju u „kulturnu logiku kasnog kapitalizma“) i dehumanizuju.

Suzan Zontag je bila višestruko interesantna autorka - bavila se esejistkom, godinama slovila za aktivistikinju u raznim domenima, napisala je dva velika istorijska romana, radila na filmu, a nama, balkančićima, zanimljivo je i njeno prijateljstvo sa Danilom Kišom. Doduše, nama srpčićima bi trebalo da budu važne i njene posete opsednutom Sarajevu i postavljanje Beketovog komada „Čekajući Godoa“ dok „Srbi pišaju na Sarajevo“, što bi rekao veliki (i upravo zbog svoje veličine nedovoljno poznati) pesnik Miodrag Stanisavljević. Knjiga „Ja, i tako dalje“ objavljena na našem jeziku predstavlja izbor iz istoimenog originala, te ostaje „žal“ što imamo priliku da pročitamo samo četiri od osam originalnih pripovetki. No, i to je dovoljno da se stekne dojam o tome kakve pripovetke je pisala Suzan Zontag, iako ta forma nije nešto što nam prvo pada na pamet kada govorimo o njoj - rekao bih, nažalost.

Suzan Zontag (1933-2004)

Dve osnovne karakteristike ovih tekstova su na prvi pogled protivrečne, ali sasvim komplementarno funkcionišu. Naime, sa jedne strane, pripovetke savijaju svoju literarnu kičmu gotovo do pucanja usled različitih formalnih igrarija, a, opet, ti eksperimenti ne odvlače tekst u nekakvu obezljuđenu, plastičnu artificijalnost. Naprotiv, povišena, vrlo stvarna emotivna tenzija ne jenjava ni u jednom trenutku.

Ove pripovesti su u tematskom i kompozicionom smislu srodne (osim poslednje „Dvojnik“ koju odlikuje nešto konvecionalniji pristup) - u pripovetkama Suzan Zontag grad kao kulturni i životni prostor bubnja i treperi kao možda najizvajaniji lik, dok su oni tobože pravi, „ljudski“ likovi najčešće glasovi koji lelujaju tom neonskom šumom. No, iako likove ne uvodi i ne gradi na klasičan način, pažljivim odavanjem informacija o njima i umešnim kombinovanjem proze i esejistike - „nad nama gospodare citati“, reći će na jednom mestu, tako stvorivši još jedan citat, ali i alibi za svoju izraženu metatekstualnost - Zontag kreira prilično autentične naboje. Tako recimo, u možda najboljoj pripoveci u ovoj knjizi „Poslednji izveštaj“, autorka džezira (slično kao što je to radila Toni Morison u romanu indikativnog naziva „Džez“) kroz mnoštvo sudbina - od umetnika preko obespravljenih crnaca i taksista do televizijskih propovednika. Njen pripovedački glas se širi kao smog Njujorkom, on se naprosto razliva u „nervoznim, metalnim zadovoljstvima grada“. Ipak, i pored raskošne pripovedačke igre, svet ove pripovetke ne postaje literarni svet za sebe - autorka piše sa izrazitim osećanjem za statusni identitet svojih likova, pa je ova pripovetka u svakom smislu jedna od najboljih ličnih karti Njujorka i Amerike sa kraja dvadesetog veka sa kojom sam imao prilike da se sretnem. Uostalom, stvarnost, a naročito ova naša postmoderna stvarnost izgrađena na masovnom komuniciranju i informacijskom izobilju jeste tek splet nervoznih, često nepovezanih isečaka, teško uklopivih u ono što bi mogla biti opšta slika. Naravno, to što ne postoji jedna opšta slika, ne znači da ne postoje neki opšti principi, naročito oni koji se tiču - hm, upotrebimo tu strašnu, izlizanu reč - morala. Uostalom, sama Zontag na jednom mestu piše (i, naravno, citira) „Evo jednog solidnog konzervativnog pravila koje je Gete ostavio kod Ekermana 'Svaki korisni napor potiče iz unutrašnjeg i usmeren je na spoljašnji svet.' Stavite to u svoju lulu za hašiš i popušite.“

Dakle, ako pustimo mašti na volju, možemo reći da pristup Suzan Zontag postiže mnogo mimetičkije efekte nego vaskolike tobože realističke priče. I eto teorijske eureke niotkuda - postmoderno pripovedanje, uprkos svojim formalnim smicalicama, u izvođenju Suzan Zontag je čist realizam. Jer, uistinu, život je vrlo kompeksna pojava koju je u toj kompleknosti tekstom teško obuhvatiti, a da se tu i tamo ne skrene u relativizam. Suzan Zontag je to uspela i zato kada govorimo o njenim pripovetkama, govorimo o istinski velikoj i važnoj književnosti.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.6.2013.)

Apokalipsa danas - IZ BIBLIOTEKE - Don DeLilo, "Kosmopolis" (Geopoetika, Beograd, 2004)

Film kome sam se, lično, veoma radovao prethodne godine, a u koji sam se poprilično razočarao bio je „Kosmopolis“, starog majstora Dejvida Kronenberga, snimnjen po romanu Dona DeLila. Priznajem, nisam baš bio oduševljen kada sam video da je glavna zvezda filma stanoviti Robert Petison, poznat po ulozi u tinejdž-vampirskoj sagi „Sumrak“, ali tešilo me je prisustvo velikog reditelja koji je u više navrata pokazao da ume da se izbori sa ekranizacijama (podsetimo, radio je filmove po romanima autora kao što su Barouz, Balard ili King). Ipak, konačni rezultat je jednostavno loš, a nesretni mladi vampir nikako nije glavni razlog za to. Iako je film vizuelno vrlo interesantan, iako su vidljivi rediteljevi napori da oneobiči pristup delu zasnovanom uglavnom na statičnim dijalozima - rekao bih da film nije dobar baš zato što knjiga jeste, odnosno, film je medij koji ne može (ili mu je makar neuporedivo teže) da artikuliše one kvalitete koje ova knjiga nudi. A i priča kakva je „Kosmpolis“ se mogla ispričati u formi romana samo ako sa druge strane kompjutera sedi pisac kalibra Dona DeLila.

Naime, „Kosmpolis“ je postmoderno recikliranje džojsovskog narativa u kome se čitava priča plete oko jednog dana u životu Erika Majkla Parkera, mladog multimilijardera. Zaplet je krajnje jednostavan - priča je stacionirana u Njujork, kraj je veka, a junak koga pratimo ima želju da pređe ceo grad da bi se ošišao u berbernici u koju je kao dečak odlazio sa ocem. Tokom putovanja kroz zakrčeni grad (anarhistički i antiglobalistički protesti, sahrana poznatog repera, poseta predsednika Sjedinjenih Američkih Država), Parker kroz prozore svoje futurističke limuzine - koja više liči na svemirski brod nego na automobil - posmatra svet doveden do ivice pucanja. U njegovom autu-kancelariji se smenjuju saradnici, ljubavnice, lekari, a od debela, zatamnjena stakla odbijaju se vapaji i agresija onih famoznih 99% građana. Parker je, naime, otelotvorenje bankarske demokratije, simbol poretka u kome moć stoji u rukama ljudi zatočenih slatkim okovima svog fiktivnog sveta - sveta u kome je jedina stvar koja te suštinski može uzdrmati treperenje nekakvih brojeva na ekranu (a ne mislim na teletekst u kladionici) i vrtoglava promena kursa jena koja brine (anti)junaka ovog dela. No, ma koliko limuzina glavnog lika bila sigurnosno obezbeđena, spoljni svet nalazi svoje kanale da se probije u ta „nedostupna polja“ - pisac to uspeva prvenstveno kroz lik Parkerovog potencijalnog atentatora koji je, tek, ispljuvak korporativnog čudovišta glavnog junaka. Etički problem je, naravno, u tome što je taj ispljuvak ljudsko biće - otuđeno, nesnađeno, odbačeno.

Don DeLilo (1936 - )

Beskrupoloznost autistične japijevštine, zarobljene u svom kvazi-postistorijskom simulakrumu, izložena je nemilosrdnoj DeLilovoj kritici u ovom romanu, ali „Kosmopolis“ nije tek levičarski traktat. Naime, jedna od najvećih vrednosti ove knjige je besprekorna stilska uglancanost (do ovog zaključka dolazimo i zahvaljujući činjenici da je roman preveo Zoran Paunović, jedan od najboljih prevodilaca sa engleskog na naš jezik). DeLilo svesno gradi vrlo artificijelno delo, njegovi junaci su plošni, a njihove dileme, stremljenja i problemi su kao glasna, elektronska muzika u mračnim klubovima - muzika je tu, ali zvučna slika je mutna, neartikulisana, na izvestan način primitivna u svoj svojoj tehničkoj savršenosti. Pisac, dakle, na još jednom vrlo važnom nivou hvata duh svoje epohe osuđene na koncentrovanu otuđenost. Bez obzira, ipak, na „objektivnu“ odvratnost glavnog junaka, DeLilo uspeva da pronađe pukotinu kroz koju donekle humanizuje Parkera, pa, čak ga i približava pomenutom liku atentatora - DeLilo ih je maestralno postavio kao gotovo odraze u ogledalu, a, opet, izbegao je zamku relativizacije. Jer, Parker je i sam svestan vlasitite obezljuđenosti i pokušava da je prevaziđe tom fiksacijom berbernicom koje se seća iz detinjstva - berbernicom koja je simbolički ništa drugo do poslednja nit koja junaka održava u vezi sa svojim previrtuelnim životom. Ali, jalova je ta nit, nažalost po junaka, a možda, na sreću po roman.

DeLilov „Kosmopolis“ nikako ne pruža optimističnu sliku sveta. Otišao bih dalje i rekao da je čitanje ove knjige, u izvesnom smislu, čak i neprijatno iskustvo. Ali, s obzirom da živimo u apokaliptičnoj današnjici, uljuljkani u derivate sveta koji nam isporučuju razni „parkeri“, DeLilov roman je šamarčina koju valja primiti ako ti je stalo do mućkanja glavom.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 20.5.2013.)

Upotreba crvenog mastila IZ BIBLIOTEKE – Čak Palahnjuk, "Borilački klub" (Biblioner, Banja Luka 2010.)

Nezgodna stvar sa knjigama na osnovu kojih su napravljeni veliki filmovi je ta što su šanse da prvo pogledate film naprosto ogromne. Roman koji svakako pate od ove boljke je „Borilački klub“ Čaka Palahnjuka po kome je Dejvid Finčer snimio čuveni film. Boljka je utoliko ubitačnija jer govorimo o „generacijskom“ filmu – naravno, ovde generacija nikako nije kalendarski pojam. „Borilački klub“ ima specijalno, formativno mesto u filmofilskom iskustvu svih onih, nazovimo ih tako, postidentitetskih generacija, rođenih i odraslih u raljama neoliberalizma i njegovih derivata. No, kakav je roman Čaka Palahnjuka i kako prolazi u borbi sa svojim filmskim klonom? Svi koji imaju bojazan da knjiga nije dobra kao film, mogu da odahnu - Palahnjukov roman je naprosto odličan.

Glavni junak ove priče pati od sindroma podvojene ličnosti i ovaj fenomen je vrlo vešto upotrebljen za oslikavanje stanja savršenog čoveka uronjenog u savršeno programirani svet kapitalizma kog još nisu prodrmali ni jedanaesti septembar, ni ekonomska kriza, ali samo što nisu. Stvaranje svog „imaginarnog prijatelja“ Tajlera Dardena mentalni je proces kojim narator odgovara na vlastitu depresiju. Narator je mladi stručnjak zaposlen u velikoj automobilskoj kompaniji, izmučen nesanicama koji svoju jedinu radost nalazi u pretvaranju da je bolestan i prilici da se isplače na sastancima grupa za podršku teško bolesnih ljudi. Kako njemu pomaže stvaranje zamišljenog drugara? Pa, Tajler Darden je sve ono što narator nije – slobodoljubivi, žestoki kritičar svakodnevice ogrezle u konzumerizam i japijevsko licemerje. Tajler Darden je Holden Kolfild za dvadeset i prvi vek, doduše, sklon radikalnoj „političkoj praksi“. Pisac koristi Tajlerov „lik“ da osvetli podsvest naratora i njemu sličnih – podsvest u kojoj tiho, ali neumitno odzvanja saznanje da svet ne mora da izgleda onako kako izgleda.

Čak Palahnjuk (1962 - )

Kada se obraćao studentima koji su okupirali Vol Strit, Slavoj Žižek je ispričao stari vic u kome stanovnik Istočne Nemačke bude poslat da radi u Sibir. Pre nego je otišao, svestan cenzure pisama koja će slati kući, svojim bližnjima je rekao da će stvari koje im bude pisao plavim mastilom biti tačne, a stvari koje im bude pisao crvenim mastilom lažne. Posle nekog vremena, u Istočnu Nemačku stiže pismo ispisano plavim mastilom „Ovde je sve divno. Prodavnice su pune hrane. Bioskopi prikazuju dobre filmove sa Zapada. Stanovi su veliki i luksuzni. Jedina stvar koju ne možete ovde kupiti je crveno mastilo“. Borilački klub, koji osniva glavni junak (narator + Tajler) upravo je to crveno mastilo, dakle mehanizam kroz koji ljudi zatočeni u neoliberalnom Sibiru mogu da, premda grubo i neprecizno, artikulišu svoje nepristajanje. Mladi muškarci, svake subote se okupljaju i kroz povratak u primordijalno stanje besomučnog batinjanja, prkose uglađenom svetu u kome postoje sve slobode osim slobode izbora kako će im vlastiti život izgledati. Borilački klub (koji se transformiše u terorističku organizaciju) je levičarski produkt, oslonjen na ideal jednakosti – u njemu su svi isti, ma čime se bavili van kluba. Međutim, baš tu Palahnjuk pokazuje visok nivo političke promućurnosti (za razliku od pominjanog Žižeka koji je često nema) – premda su Tajlerove parole i opservacije o trulosti sveta u kome živimo bolno tačne, nasilje i agresija ne mogu biti pravi način artikulacije borbe. Crveno mastilo nije dobro kada postane crvena krv. Tu ključnu ulogu ima Marla Singer, maestralni ženski lik ovog romana koji poništava sve one primedbe da je „Borilački klub“ još jedna „priča za dečake“. Narator ne može da postoji bez nje – ona mu pomaže da rezonuje i da uspe da shvati rascep u svojoj ličnosti i da razluči gde je granica koja se ne sme preći.

U sukobu u kome obe strane čoveka pretpostavljaju idejnom/ekonomskom konstruktu ne postoji ispravna strana. No, Palahnjukov roman-dvostrani novčić čini se kao jedan od najboljih načina da se upotrebi ono crveno mastilo.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 8.4.2013.)

Crveno i crkveno - IZ BIBLIOTEKE – Mileta Prodanović, "Crvena marama, sva od svile" (Stubovi kulture, Beograd, 2008)

Antonije Isaković je pre više od pola veka objavio čuvenu lektirsku priču „Crveni šal“ za koju Mileta Prodanović kaže da je „notorni topos našeg svojevremenog komunističkog katihizisa“. Zašto je važno šta on kaže o toj priči? Pa, zato što je Prodanović svoj roman „Crvena marama, sva od svila“ koncipirao kao svojevrsni tekstualni nastavak ove priče Antonija Isakovića. Naime, Prodanović u svojoj knjizi donosi jedan od mogućih razvitaka priče o Mirku, partizanu koji „ugrozi čestitost Revolucije“ tako što ukrade crveni šal jednoj seljanki u selu u kom boravi njegova partizanska četa. Tim „strašnim činom“ Mirko obruka svoje saborce čiji zapovednici žele da ostave dobar utisak u ovom selu naklonjenom četnicima i Mirku, naravno, na licu mesta presudi preki sud – streljaju ga i mladi partizan završava ležeći krvav u snegu, kao još jedna od žrtvi „krmače koja proždire svoj okot“.

Ipak, u priči koju pripoveda Mileta Prodanović pokošeni vojnik Mirko je preživeo. Narativ u romanu je organizovan fragmentarno tako da nas autor kroz tekst vodi osvetljavajući čvorne tačke u životu svog glavnog lika. Hronološki gledano, prva scena u kojoj srećemo Mirka u romanu nastavlja se direktno na trenutak u kom se završava priča Antonija Isakovića. Ranjenog Mirka u crkvi krije lokalni sveštenik Svetozar, spašavajući ga od istrage razularenih četnika. Međutim, u svim ostalim epizodama Mirko je daleko od bespomoćnog, rastrzanog mladog vojnika. Roman prati razvojni put od „druga“ do „gospodina“ Mirka – razvojni put koji, dakako, osim samog Mirka uključuje čitav spektar likova koji su sa njim posredno ili neposredno povezani.

Ako je partizan Mirko u prvoj, Isakovićevoj reinkarnaciji bio „okot“ koji je pojela revolucionarna „krmača“, u Prodanovićevoj verziji Mirko, kao filmski Alien, iskače iz stomaka iste te krmače – perfidniji i suroviji nego što je ona ikad bila. Konstanta oko koje Prodanović gradi priču je Mirkova želja za moći, a da bi ta konstanta bila održiva u drugoj polovini XX veka na ovim prostorima, nužni su temeljni ideološko-politički preobražaji. Tako, neposredno posle II drugog svetskog rata drug Mirko skrnavi crkvu u kojoj ga je krio pop Sveta, dok isti taj gospodin Mirko devedesetih godina, kao član budalaste skupine zvane „Društvo za sveslovensku i pravoslavnu istinu“, obnavlja tu crkvu. Međutim, nije to nikakva priča o iskupljenju - Mirko je samo uvek blizak centrima moći.

Mileta Prodanović (1959 - )

Perspektiva iz koje autor pripoveda zavisi od fragmenta do fragmenta – najčešće je to glas neutralnog pripovedača, ali, u možda najvažnijem tj. najkatarzičnijem poglavlju, priča teče iz vizure Mirkovog sina. Upravo ovo poglavlje je ogledalo u kome se ogleda sva bedastoća Mirkovog lika – poglavlje je koncipirano kao niz (pamfletskih, dakako, i to s razlogom!) pisama u kojima sin koji živi u inostranstvu prokazuje svu licemernost svog oca („I sada pamtim poseban, ushićen izraz tvog lica u času kada prisno i toplo izgovaraš reči kao što su 'Maršal' ili 'naš drug Tito'. Kako to da sad odjednom on postade 'Broz'?“). Mirko, savršeni ideološki šraf, svom Molohu žrtvuje sve što on zahteva – naposletku, i svoju porodicu, jer je Mirkova pokojna žena bila Hrvatica, a koncept mešovitog braka nije nešto što odgovara nevelikim okvirima nacionalističkog uma. Međutim, osim Mirkovog sina, likovi koje autor koristi da bi poslao svoju sliku sveta koja je opozitna Mirkovoj su i pop Svetozar i njegov unuk. Ova dva junaka, u dva različita vremenska fragmenta, stavljaju čovečnost ispred rušenja u ime političkog-ideološkog konstrukta (koji je, sam po sebi, kamuflaža za bedne materijalne interese). Kao što je pop Sveta štitio ranjenog mladog čoveka od nasrtaja onih koji su u njemu videli ideološkog neprijatelja, tako i njegov unuk tokom poslednjeg jugoslovenskog štiti katoličku crkvu od nastrtaja srpskih ratnih profitera.

Međutim, u ovom romanu se desila i jedna interesantna stvar na metatekstualnom nivou. Mileta Prodanović u jednom intervjuu tvrdi sledeće „Zaista nisam imao nameru da naročito proslavljam onoga ko je postavio taj lik, ali ni da se sa njim direktno obračunavam“. Naravno, da je Mileta Prodanović pisao roman samo da bi se obračunao sa likom i delom Antonija Isakovića, roman bi bio, verovatno, tek nevešto literarizovana ideološka polemika dvojice očitih neistomišljenika. Međutim, teško je prenebregnuti činjenicu da je Isaković od književnog moćnika (direktor u NIN-u i Prosveti) iz SFRJ prošlosti došao do uvaženog Memorandumskog akademika i potpredsednika SPS-a. U tom smislu, značajano je pomenuti i epilog ovog romana koji se sastoji samo od čuvenog citata Antonija Isakovića iz 1998. godine „Ako do sankcija dođe malom čoveku ostaće da se snalazi, a nama književnicima će naše nacionalne muke dati inspiraciju da pišemo nove lepe priče“. Roman Milete Prodanovića je upravo nešto suprotno od toga. Autor je na sjajan način ispričao priču o tome kako se „veliki čovek“ vešto snalazi u vrtlozima „nacionalnih muka“ koje, na radost i inicijativu upravo tih „velikih ljudi“, u Srbiji uvek lepo rađaju.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 25.3.2013.)

Među javom i med literaturom - IZ BIBLIOTEKE – Judita Šalgo, "Da li postoji život" (Vreme knjige, Beograd, 1995.)

„Sve u što upere pogled postaje umetnički prizor, slika, pozorište.“ - Judita Šalgo

Jedna od najčešćih zamerki postmodernističkoj književnosti jeste da je samodovoljna u vlastitom artizmu – dakle, da je okrenuta sama sebi i da gubi interesovanje za Stvarni svet (ma šta on bio). Nemam nameru da se upuštam u ozbiljnu teorijsku priču kojom bih dokazivao da ova tvrdnja nije tačna – niti imam dovoljno prostora, niti sam siguran u vlastite kapacitete za ozbiljnu polemiku te vrste. Odlučiću se za jednu drugu tehniku, teorijski skučeniju, ali za potrebe ovog teksta svrsishodniju – ta se tehnika zove „upiranje prstom u knjige koje dokazuju suprotno“. Uzmimo za primer „Klanicu broj 5“ Kurta Vonegata. Narativne strategije koje koristi, skliznuća na teren metafikcije u kojem autor ogoljava strukturu teksta koji stvara i u kojima autor propituje logiku tog istog teksta, pretresanje žanrovskih konvencija u kojima se ovo delo kreće – sve su ovo jasni pokazatelji da je ovaj roman pisan u postmodernističkom ključu. Međutim, takođe je neosporno da je Vonegat svojim romanom ispisao snažnu antiratnu priču, debelo utemeljenu u stvarnosti i paklu dvosmernih zločina u II svetskom ratu, te da je autor problematizovao pitanje krivice za hiljade i hiljade stradalih u tom krvavom piru.

U srpskoj književnosti devedesetih takođe postoji niz dela koja govore izrazito kritički o stvarnosti, a ne dolaze iz modela „stvarnosne proze“. Pored, recimo, Svetislava Basare koji u svojoj „Ukletoj zemlji“ gradeći priču o fiktivnoj zemlji Etrasciji piše jednu od najvernijih slika Srbije tog vremena, pored Milete Prodanovića i njegovog intertekstualnog dijaloga sa Antonijem Isakovićem u „Crvena marama, sva od svile“ - možemo ponišaniti i na knjigu priča „Da li postoji život“ Judite Šalgo.

Judita Šalgo (1941-1996)

Judita Šalgo je bila bliska novosadskom neoavangardnom umetničkom pokretu iz sedamdesetih godina XX veka. Pojedine priče iz zbirke o kojoj danas govorimo su nastale po naslovima koje su dali umetnici značajni za taj pokret (Vujica Rešin Tucić, Miroslav Mandić, Vojislav Despotov itd). Same naznake ovog koncepta jasan su pokazatelj autorkine intentcije da se u pisanju svojih priča udalji od nekakvog tradicionalnog modela pripovedanja. Judita Šalgo ispisuje niz priča koje ispituju probleme stvarnosti, ali ne zaboravljajući činjenicu „da sve što postoji, postoji samo u jeziku, pa da je i čovek tek jezički privid“, kako piše na jednom mestu u knjizi. Ako prihvatimo da nam kroz svaku književost (od one koja je nastajala tako što su prvi ljudi pričali priče uz vatru do one koja nastaje negde na svetu u trenutku dok pišem ovaj tekst) autor predočava određenu sliku sveta (a ne svet), Judita Šalgo spada u domen „poštenih“ pisaca jer se ne krije iza maske neutralnog pripovedanja – ona ne skriva da je slika sveta koju daje zapravo slika data iz registra atomizovanog subjekta bačenog u život. Dejan Ilić je u eseju „Ispred priče“ (časopis Tekstura) napisao da „u jezgru postmodernističke poetike imamo neku vrstu metonimijskog pomeranja: književno delo koje predstavlja svet metonimijski se shvata kao model samog tog sveta“. U tom smislu - imale priče Judite Šalgo fantastične, (kvazi)faktografske, intertekstualne ili ma kakve druge elemente – kada autorka u njima ispituje logiku priče, ona istovremeno i propituje logiku slike sveta tj. mehanizama na kojima se ta slika sveta stvara. Dakle, postmoderna proza nije nužno samozaljubljeno zatvorena u neki izmešteni estecizam – Ilić u pomenutom eseju ide dalje i kaže da, u ovoj ravni gledano, postmoderna proza može biti čitana kao realistička.

A kakva je ta slika sveta u knjizi Judite Šalgo? Neke od ovih priča su odraz kompleksnog političkog trenutka neposredno pred raspad Jugoslavije – trenutka u kom se „na trgu kao na poslužavniku istorija stavlja preda se svoj svakodnevni obrok ljudskog mesa i ideološkog garnirunga“; neke od njih se bave smrtonosnom identitetskom šizofrenijom poredaka u kojima su neki identiteti poželjni, a neki nisu. Sa druge strane, one se bave i odnosom književnosti i sveta - sveta u kome jedan lik ima „ženu – ne njegovog života, niti njegovih snova – već njegove literature“. Ono što je zajedničko tim pričama je da sve odgovaraju na pitanje postavljeno u naslovnoj – da li postoji život? To pitanje je, piše u knjizi, „magijsko“ i na njega nema odgovora, ali „samo postavljanje pitanja znači više od odgovora“ jer „upornim, neumornim propitivanjem o postojanju života, život i nastaje i nestaje“. Među javom i med literaturom ostaje samo jedno – besomučno postavljanje pitanja. Volter bi rekao „Sudite o čoveku pre po njegovim pitanjima, nego po njegovim odgovorima“.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 24.12.2012.)