Juče, devetog marta, navršilo
se tačno dvadeset godina od kada je Čarls Bukovski otišao sa ovog
našeg ludog dunjaluka. U duhu te godišnjice koja navodi na
promišljanje njegovog lika i dela, vredi postaviti pitanje iz
naslova - čega je ime Bukovski? Šta sve potpada pod njegov
simbolički šinjel? Da li je on samo naborano, matoro lice sa
buvljačkih majica i postera? Da li je on tek omiljeni pisac rokera
koji ne vole previše da čitaju, ali im je intelektualno nezgodno da
nemaju odgovor na ovo leksikonsko pitanje? Da li je na sebe pažnju
skrenuo pre ikonografijom nego suštinom? Da li je on tek još jedan
izdanak mačističke tradicije u anglosaksonskoj literaturi i, kao
takav, zgodna meta feministkinjama? Da li se njegova dela mogu
opisati tako da u njima - kao što je to napisao u jednom starom
tekstu Teofil Pančić, istina, preterujući pomalo zarad argumenta -
„čiča pije, pa j..., pa škrto filozofira, pa mokri, pa opet
pije, pa... nikad kraja“?
Na sva se ova pitanja, manje ili
više, može dati potvrdan odgovor, ali to ne znači da smo ni blizu
kraja priče o Bukovskom. Naime, svi bi ti potencijalni potvrdni
odgovori stajali kao neoborivi argumenti u dokazivanju teorije kako
on „i nije baš neki pisac“ da sam Bukovski nije razvio savršeni
- nazovimo ga patetično - književnoživotni odbrambeni mehanizam
protiv tih argumenata. U jednom intervjuu, na pitanje zašto sebe
toliko degradira u svojim pričama, ovako odgovara „Tako. Zato što
osećam da sam skoro sve vreme u životu kreten. Ako sam kreten, onda
to treba i da kažem. Ako ja to ne učinim, neko drugi će. Ako ja to
učinim prvi, onda će drugi biti razoružani.“ U ovim rečima je
koncetrovana njegova odbrambena strategija - naime, Čarls je
Bukovski doveo istinsko i iskreno samopreispitivanje (pa, neretko i
samoprezir) u svojoj literaturi na toliko visok nivo da je zapravo
gotovo onemogućio ikoga da ga svrsishodno kritikuje. Naime, šta god
bi neko imao reći - i protiv Bukovskog kao pisca i kao književnog
lika - on je sam već to rekao. I to obično deset puta oštrije i
gore nego što bi potencijalni kritičar to uradio. Time je Bukovski
obezbedio kredibilitet svojoj perspektivi - otresao je sa svojih
rečenica i stihova svako moguće isprazno moralisanje i zato njegove
knjige nikada nisu ogrezle u parole i pamflete, već su uvek bile
izveštaji iz jednog krajnje specifičnog ugla. Taj ugao je neretko i
radikalan i usamljenički, ali, opet, valja se setiti jednog citata
iz romana „Kinesko pismo“ Svetislava Basare - „Najstojim da sve
posmatram sa strane i to pod najoštrijim mogućim uglom. Što je
ugao tuplji - tuplji je i pogled“. Pogled Čarlsa Bukovskog je bio
i ovakav i onakav, on se i može i mora analizirati i
problematizovati, ali ama baš nikada nije bio tup. Potreban nam je
takav žestok kritičarski pogled, neupregnut u sitne i jeftine
ideološke trke; potreban nam je takav pogled u svetu koji je još
uvek opterećen tekovinama (neo)konzervativizma, u svetu koji se
svakodnevno regeneriše u tupom koitusu između kapitalističke
instant stvarnosti i „neupitnih“ vrednosti nacija, bogova i
ideologije.
 |
| Čarls Bukovski (1920-1994) |
Kada zamislim neke velike,
fiktivne terazije koje određuju da li je neki pisac vredeo ili ne,
zamišljam kako na jedan tas kritičari Bukovskog stavljaju milion i
jedan argument protiv, a kako na drugom tasu stoji samo taj
autentični, oštri, razarajući „pogled“ matorog pokvarenjaka. I
znate šta se onda desi? Terazije nepogrešivo pretegnu na stranu
„pogleda“ koji vredi više nego svi ti argumenti, a negde se
izdaleka čuje duboki glas nekakvog književnog božijeg stvorenja
koje kaže „Uprkos svemu, taj Bukovski je bio, jebote, stvarno
veliki pisac!“
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 10.3.2014.)
Нема коментара:
Постави коментар