U svojoj knjizi „Dijagnoza -
patriotizam“, Nenad Veličković na jednom mestu piše i sledeće
reči „Esej danas može biti sve, svaka mešavina ličnog i
stručnog, poetičnog i logičnog, intimnog i dokumentarnog“. Eseji
Čarlsa Simića (kako se to kaže, američkog pesnika srpskog
porekla) sakupljeni u knjizi „Gledaj dugo i netremice“ upravo se
kreću teritorijom koju, krajnje široko, ograničava ova
Veličkovićeva definicija. Svi ovi tekstovi su - iako ih nije teško,
makar grubo, međusobno klasifikovati u nekoliko grupa - obojeni tim
specifičnim kontrapunktom između ličnog i javnog. Sudaraju se u
ovim esejima ta dva sveta čija je krajnja linija razgraničenja
zapravo linija ljudskog tela - tela koje nam je valjda najvalidniji
dokaz da i sami postojimo u tom velikom svetu koji nas okružuje, ali
i da u tom svetu imamo vlastitu posebnost. No, valjalo bi na ovom
mestu objasniti podrobnije ovaj izraz „sudaranje“. Naime, nisu ti
sudari uvek - pa, nisu čak ni najčešće - označitelji za nekakav
sukob, disbalans, nerazumevanje između glasa koji pripoveda i sveta
o kom se pripoveda. Naprotiv, Simić u ovoj knjizi pokazuje jednu
gotovo dečiju zadivljenost velikim svetom, mogućnostima koje taj
svet nosi i svim sećanjima koje on, kao autor ovih nefikcionalnih
tekstova, nosi o tom svetu. Međutim, to opet ne znači da autor
govori iz nekakve naivne „al' je lep ovaj svet“ perspektive, te
naročito ne znači da mu je kritička oštrica tupa onda kada treba
da bude najoštrija. Ne, njegova zadivljenost se ogleda u jednoj
kunderijanskoj ljubavi prema sitnicama, prema artefaktima
nesistematizovanog i neuređenog muzeja svakodnevice koja je, istina,
efemerna i trošna, ali opet i sasvim neophodna. Simić ovim
tekstovima gradi taj svoj privatni muzej koji je, ako ne otporan, ono
barem suprostavljen silovanjima velikih ideoloških i inih narativa.
Kao što smo već na jednom mestu
rekli, eseje skupljene u ovoj knjizi je zaista moguće podeliti u
nekoliko grupa - zapravo, na prvi pogled, ta podela je vrlo jasna i
ona ide linijom poglavlja u knjizi. Tako se u prvoj glavi nalaze
verovatno najintimističkiji tekstovi (nije ni čudo što to
poglavlje nosi naslov „Zamke sećanja“); u drugom autor ispisuje
nekoliko crtica o filmu, prvenstveno o nemom filmu i svom
nostalgičnom odnosu prema njemu; zatim, u trećem poglavlju su
tekstovi koji su dominantno političkog karaktera i bespoštedna su
analiza SAD-a kroz prizmu svetske krize kapitalizma; eseji u četvtoj
glavi se uglavnom bave svojevrsnim preisptivanjem mogućnosti teksta
i pisanja - bilo da Simić u njima analizira zaboravljenu veštinu
pisanja razglednica, bilo da se bavi ranim radovima Emila Siorana;
te, naposletku, u petom poglavlju autor prevashodno govori o svom
višestrukom i mnogoznačnom odnosu prema poeziji koja je, ipak,
dominantni tok njegovog književnog izražavanja.
 |
| Čarls Simić (1938 - ) |
No, iako na prvi pogled ovi
tematski okviri deluju poprilično odvojeno, katkad i nedodirljivo,
ono što ih vezuje je specifičan diskurs koji Simić osvaja svojim
pisanjem - nazovimo ga diskursom „brige za stvarnog čoveka“. Šta
to praktično znači? Čarls Simić tekstualno rezonuje kao da sve
vreme ima na umu poznati uvid britanskog istoričara Tonija Džada
koji kaže da ako nas je XX vek ičemu naučio, to je da savršeni
odgovori uvek donose stravične posledice. U tom ključu gledano,
Simić ispred sveta ideja - pa, sledstveno tome, i ispred
književnosti i ideologije - stavlja stvarnog čoveka, o njemu priča
i njemu se, ponekad direktno, ponekad ne, i obraća. Iako je
ideološki prostor u SAD-u još uvek dobrano opterećen svojevrsnom
demonizacijom levice - te još uvek čitav niz pojmova vezanih za
levi deo ideološkog spektra čeka ono što Markuze naziva
„lingvističkom terapijom“ - Čarls Simić politički promišlja
sa izrazito leve, socijalističke pozicije. Međutim, ovde dolazi do
izražaja specifičnost njegovog levičarenja koja se, između
ostalog, i ogleda u toj „brizi za stvarnog čoveka“. Dakle, za
razliku od evropskih, bradatih instant levičara koji svoj svetonazor
dokazuju papagajskim ponavljanjem simplifikovanih, antiglobalističkih
parola (u koje svakako, kao možda i najfrekvetnija, spada i parola o
zloj Americi koju valja mrzeti - zašto?
zato!), Simić piše
izrazito kritičke tekstove o politici SAD-a, vrlo potkovane, ali i
sa jednom dozom specifične zdrave sentimentalnosti. To je pogotovo
vidljivo u tekstu koji, po mom sudu, zauzima centralno mesto u ovoj
knjizi, a u pitanju je tekst „Dnevnik“ u kome autor - vešto
balansirajući između potrebe da secira društvo, ali i potrebe da
održava intimnu dnevničku formu - ispisuje kompoziciono briljantno
osmišljenju ličnu kartu savremene Amerike. Naprosto, Simić jako
dobro poznaje zajednicu koju kritikuje jer, zamislite. živi u njoj i
njen je deo. U tom smislu, Amerika u njegovim tekstovima nije tek
omraženi, zli entitet, zgodna mentalna projekcija nekakvog ludog
ideološkog vulkana iz kog izbija neoliberalna lava koja kosi ostatak
poštenog i iznenađenog sveta. Naprotiv, Amerika je za Simića vrlo
stvarna zemlja u kojoj siromašni nemaju mogućnost da se leče,
zemlja u kojoj svakog dana umiru javne biblioteke i zemlja čiji je
politički sistem faktično u celini zavistan od interesa krupnog
kapitala. Pisac razume „brige stvarnog čoveka“ jer mu je, sa
jedne strane, stalo do budućnosti zajednice o kojoj piše, ali sa
druge strane je i kao svoj mehanizam u pisanju razvio taj „nagon“
da priče usmerava na ljude, a ne na mentalne koncepte. I kada se
odmaknemo od sfere Simićeve političke esejistike, pa se prebacimo
na primer na dugački esej o ranim Sioranovim radovima, vidimo kako
je Simiću stalo da Siorana „čoveka“ odbrani od njegovog
mladalačkih, ideoloških zabluda.
Kundera na jednom mestu piše da
u vreme kada je politika postala religija, roman vidi kao poslednji
oblik ateizma. Čarls Simić ovom knjigom proširuje tu definiciju
slavnog češkog pisca i na polje eseja, koji se pokazuje takođe
zgodnom platformom za „ateizam“, zgodnom platformom za odbranu
osnovnih ljudskih prava na čišćenje svakodnevice od ideoloških
nanosa.
(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 15.3.2014.)
Нема коментара:
Постави коментар