Elegija za žrtve istorije - IZ BIBLIOTEKE - Aleksandar Hemon, "Projekat Lazarus" (V.B.Z. Zagreb, 2009.)

„Poučen sestrinim iskustvom, kada me pitaju 'Šta si ti?', često sam u iskušenju da ponosno odgovorim 'Ja sam pisac'. Ipak rijetko to i učinim, jer ne samo da zvuči pretenciozno blesavo nego je i netačno - ja se osjećam piscem samo kada pišem. I tako onda odgovorim da sam komplikovan. Također bih htio dodati da sam ja, možda prije nego bilo šta drugo, gomila pitanja bez odgovora, skupina drugih ljudi. Htio bih reći da je možda prerano za zaključke.“ Ovako piše na Aleksandar Hemon u svom poslednjem, nefikcionalnom delu „Knjiga mojih života“. No, ovaj citat, premda je reprezentativan, tek je jedan od mnogih koji ukazuje na osnovne motive koji se provlače u književnom svetu Aleksandra Hemona - bilo da se radi o fikciji ili ne. Naime, identitet, njegovo raspadanje i ponovno sastavljanje, lociranje čvornih tački koje identitet čine u isto vreme i važnim i varljivim u životu svakog pojedinca – stvari su kojima se ovaj autor opsesivno bavi.

Iako povezivanje biografije autora sa njegovim delom katkad može biti puk senzacionalistički potez, u slučaju Aleksandra Hemona ipak moramo ukazati na neke važne biografske činjenice. Naime, Hemon je rođeni Sarajlija koga je rat na području bivše Jugoslavije „zatekao“ u SAD, te je tamo i ostao, a potom i počeo da se bavi književnošću pišući na engleskom, nematernjem jeziku. Dakle, jasno je da perspektiva iz koje piše svoja dela u dobroj meri uticala kako na njihov motivacioni, tako i na sentimentalni okvir - Hemonovi likovi se stalno šunjaju u stvarnosti koja je nedostatna mentalne slike života koju sebi projektuju, bilo da se ta slika odnosi na izgubljeni ideal prošlosti ili nedostižni ideal budužnosti. Stvarnost Hemonovih likova puna je svojevrsnih identitetskih rupa preko kojih su nakačene zakrpe, ali sve one, ma koliko bile vešto izrađene, ipak su zakrpe i po rečničkoj definiciji nedovoljne za saniranje identitetskih ožiljaka.

Aleksandar Hemon (1964 - )

Verovatno najvažnija Hemonova knjiga je „Projekat Lazarus“, briljantni roman u kom se vešto služi temeljnim postmodernističkim zahvatom korišćenja već postojećih dokumenata na osnovu kojih gradi svoju priču. Naime, u romanu se prate dva paralelna toka - jedan se plete oko ubistva Lazarusa, istinite priče o mladom evropsko-jevrejskom imigrantu koji je u SAD lažno optužen za anarhizam, dok je u drugom glavni lik pisac (neskriveni alter-ego samog Hemona) koji istražuje priču o Lazarusu, ali i o vlastitom „komplikovanom“ bosansko-ukrajinskom poreklu.

Besmisleno bi bilo se sad upuštati u detaljno prepričavanje romana, ali zato je važno naglastiti da Hemon, igrajući se sa tekstom i mogućnostima koje pruža okvir koji je izabrao, maestralno problematizuje odnos ksenofobične većine i prokazanih Drugih – a uvek imaju neki prokazani Drugi, pa makar to bili anarhisti i imigranti tu Americi početkom XX veka ili ljudi nešto tamnije boje kože u istoj toj Americi početkom XXI veka. Nažalost, i svi mi, stanovnici nesretnih jugoslovenskih derivata, imamo mnogo iskustva sa isključivanjem Drugih na osnovu besmisleno proizvoljnih odrednica kao što su vera, nacija ili već nekog drugog identitetskog tora za uterivanje ljudi. „Dom je tamo gde neko primeti da te nema“, kaže Hemon u ovoj knjizi, te pišući „Projekat Lazarus“, on zapravo ispisuje romanesknu elegiju za sve one koji su usled siledžijskog galopiranja Istorije taj dom, i u bukvalnom i metafizičkom smislu, nepovratno izgubili, te sad bauljaju po svojim vlastitim postapokaliptičnim postživotima, u potrazi sa izgubljenim kontinuitetom. Neki od njih su hiljadama kilometara daleko od onoga što im je nekad bio dom, a neki se, bogami, ni centimetar nisu makli, ali dom je nestao samo zato što nekim Prvim nije odgovarala nečija Drugost. Nisam siguran da je mnogo pisaca, i u jugoslovenskom i u američkom kulturnom prostoru, koji o tome pišu ubedljivo kao Hemon. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 17.3.2014.)