понедељак, 03. март 2014.

Udžbenik profesora Hornbija - IZ BIBLIOTEKE - Nik Hornbi, "High Fidelity" (Plato, Beograd, 2001.)


Da li Nik Hornbi piše laku, pitku, te naposletku „bestselersku“ literaturu? Ako bismo na ovo pitanje morali da odgovorimo sa „da“ ili „ne“ - bez prava na ono čuveno „ali“ - odgovor bi nedvosmisleno bio potvrdan. Iako književnost, usled nemilosrdnog tržišnog pritistika, izbacuje znatne količine fekalnog „bestselerskog“ štiva, to opet nužno ne znači da su i Hornbijeve knjige loše. Vratimo se onda na pomenuto čuveno „ali“ i recimo da je Nik Hornbi, uprkos svojoj popularnosti, odličan pisac u okvirima koje je sebi postavio. Da li su Kafka, Čehov, Markes, Man ili ko već bolji pisci od Hornbija? Naravno da jesu, ali Hornbi je odličan u pisanju knjiga Nika Horbija, a ne u jurenju visokoumetničkih uzora. A osobe koje ne umeju da se tekstom bave onako kako kontekst od njih zahteva, tek su imbecilno-binarni polučitaoci kojima dobra knjiga može da vrti svojom seksi narativnom guzom ispred nosa, oni je ne bi primetili ako nije odštapmana u tvrdim koricama sa zlatotiskom i ne dolazi iz svete kanonske zemlje.
Nisam rekao da sam zadovoljan svojim životom. Rekao sam da sam dobro, u smislu da nisam prehlađen, da u poslednje vreme nisam doživljavao saobraćajne udese niti bio osuđivan na zatvorske kazne“, reči su koje izgovara Rob Fleming, narator Hornbijevog romana „High Fidelity“ o kome danas govorimo. Upravo ove reči duhovito označavaju tematsko-motivacioni diskurs u koji pisac stavlja svoje likove. Naime, Rob Fleming je još jedan tip koji je previše slušao ljubavnih pop pesama da bi bio istinski cinik, a opet je previše daleko od svojih heroja da bi bio zadovoljan odrazom u ogledalu. Roman „High Fidelity“ donosi nam temeljnu hroniku njegovog ljubavnog života. Klizak je to teren, ali Hornbi se znalački šunja po njemu koristeći iskrenost, duhovitost, autoironiju i apsolutnu nepretencioznost. Narator na jednom mestu crnohumorno kaže da živi u Bosni, to što nema devojku mu verovatno ne bi bio najveći problem, ali on eto, jebi ga, živi u Londonu (podsetimo, roman je pisan u ranim devedesetim) - naravno, to ne znači da je Hornbi nekakav imperijalistički šupak i britanski književni crveni mundir. Ne, to samo znači da je i sam svestan trošnosti teme kojom se bavi i sve vreme joj, vlastitoj temi, izvlači tepih pod nogama. Ali, opet, vrlo dobro zna i da je ljubav, što kaže Predrag Lucić, „kao i sve ljudsko, i trajno prolazna i prolazno trajna, i varljiva i kvarljiva i - na nevolju popravljača svijeta - nepopravljiva“.
Nik Hornbi (1957 - )
High Fidelity“ je temeljna posveta još jednoj ljubavi - Rob Fleming je vlasnik prodavnice ploča, svi njegovi prijatelji su asocijalni zaluđenici, te smo ovom knjigom svi mi koji pop muziku preozbiljno shvatamo dobili svoje parče Gutenbergovog svemira. Ne znam koliko je ovaj roman prijemčljiv onima - ponekad se u stručnoj literaturi nazivaju normalnim ljudima - koji nisu u stanju da satima razgovaraju o tome koja je najbolja pesma Elvisa Kostela. No, Hornbi je svakako jedan od nas, oduševljen i zbunjen temeljnim čudima života kao što su muzika i ljubav. „Želeo bih da mi život bude kao pesma Brusa Springstina“, kaže narator na jednom mestu. Nije to tek opterećivanje teksta referencama - pop muzika je specifični hram malih priča o ljubavi, prijateljstvu, politici, smrti i svim ostalim pojavama sa pokretne trake zvane Život. Možda Gazda Brus preteruje kada u „No surrender“ kaže da smo više naučili iz trominutnih pop pesama nego u školi, ali čitajući „High Fidelity“ stiče se dojam da je pop muzika stvarno važna obrazovna institucija. U njenom planu i programu, ovaj roman je obavezna literatura bez čijeg poznavanja se ne može dobiti prelazna ocena i zato, dragi moji, knjigu u šake!

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 3.3.2014.)

1 коментар:

  1. Nadahnuta kritika. Nedavno sam se setila ove knjige kada sam na TV-u videla film koji sam gledala pre 7,8 godina, čini mi se, i baš te reference bez kojih ova knjiga ne bi bila to što jeste su me podsetile da tada kada sam čitala knjigu nisam ni sanjala kako ću nekim drugim očima i sa polusmeškom obraćati pažnju na njegove introvertne osvrte na pop pesme, koje su i meni promenile život. Neiskusno, ranije sam čitala o ljubavnim jadima i znalački govorila kako je knjiga loša i da to za mene, pune Kortasara, Kalvina, Harmsa, Gogolja, Peljevina, Servantesa etc, etc, svakako nije.

    ОдговориИзбриши