Grad je roman - IZ BIBLIOTEKE - Robert Maklijam Vilson, Ulica Eureka (Fabrika knjiga, Beograd, 2007.)

Gradovi mogu biti surovi, mogu sopstveno stanovništvo brutalno razdvajati, mogu atomizovati pojednice, mogu svojom bukom ugušiti i vapaje nemoćnih i bojažljive glasove pobunjenih. Međutim, gradovi su - za razliku od, recimo, država koje su imaginarna ideološko/politička činjenica - realni prostori kroz koje se kreću ljudi, kroz koje teku ideje. Dakle, gradovi su, ipak, deo stvarnog sveta, te se prema njima, konačno, može uspostaviti i emotivni odnos. Međutim, ne mora se živeti u gradovima da bi se oni voleli. Ponekad je dovoljno uranjati u imaginarni svet tuđih sentimentalnih povesti. Roman „Ulica Eureka“ Roberta Maklijama Vilsona prava je tekstualna gromada, romaneskni spomenik Belfastu. U stvari, nije to tek roman, već romančina na više od četiri stotine strana na čije je čitanje teško nagovoriti savremeni fejsbučki narod. Ali, kada se upustite u taj posao, shvatite da itekako vredi.

Nema potrebe gradove predstavljati kao kakve mitološke, samosvesne životinje. Uostalom, sam pisac u romanu daje vrlo dobru definiciju toga šta su oni. „Grad je skladište povesti, priča. Sadašnje vreme, prošlo vreme, ili buduće. Grad je roman.“ A roman „Ulica Eureka“ se – staromodno na najbolji mogući način - bazira na Njenom Visočanstvu Priči i ne daje dve pare na postmoderno doba u kom nastaje i na sve meta- i inter- papazjanije koje je ono donelo sa sobom. Narativ je oblikovan na dva koloseka – pratimo dvojicu prijatelja, Džejka Džeksona i Čakija Largana, a priče se o njima naizmenično smenjuju po principu jedno poglavlje o jednom, jedno o drugom junaku.

Priča o Džejku je ispričana u prvom licu, a sam Džejk je svojevrsni postpatrijarhalni tip, razapet između vlastitih emotivnih slomova i namenjene mu rodne uloge; Džejk je, u suštini, nedorasli dečak, još uvek nespreman na susret sa ogledalom i na činjenicu da će ga u istom sačekati obično ljudsko biće, a na ikonični Klint Istvud, sa cigaretom u jednoj i koltom u drugoj ruci. Drugi lik u romanu, Čaki Largan, čiju priču pratimo u trećem licu, sasvim je drugačiji. Čaki je nesigurni, debeli momak, neuklopljen u mačo obrasce svog najboljeg prijatelja. Njegova osnova želja je da se obogati, što mu već na početku romana i uspeva – i to na sasvim blesav, troterovski način. Naime, Čaki do početnog kapitala stiže tako što objavljuje lažni oglas za prodaju vibratora. Međutim, kupci, kada im naručeni artikal ne stigne, uglavnom ne traže povraćaj novca zbog sramote koju bi morali istrpeti kada popunjavaju „razlog reklamacije“.

Robert Maklijam Vilson (1966 - )

Nema smisla sad prepričavati narativ koji se razvija na više stotina stranica i koji prati emotivne odnose junaka. No, postoji još jedna stvar koju ne možemo, a da ne spomenemo - naime, Džejk je katolik, a Čaki protestant. Njih dvojica nemaju problem zbog toga, ali Belfast je grad koji gori na vatri mržnje između protestanata i katolika. „...u dubokoj noći Belfast šapuće hladnim dahom da je mržnja nešto poput Boga. Ne možeš da vidiš ono što se ne može videti, ali ako se dovoljno slepo boriš za to, ako to dovoljno slepo pratiš, imaćeš na čemu da se greješ noću“. Roman „Ulica Eureka“ briljantno je delo koje se bori za drugačije vrednosti na kojima bi mogli da se greju njegovi junaci – vrednosti koji ne nalaze uporište u narečenoj mržnji. Naprotiv, ovo je veliki roman o ljubavi opisanoj kroz mnogo malih priča o prijateljima, partnerima, seksu, porodici, novcu, gradu. Te priče se množe, prepliću, uranjaju jedna u drugu, ali sve su one u tekstu izvajani oponenti tom gorivu mržnje koje je palilo Belfast. Uostalom, priče tome i služe, ako je verovati prvoj, manifestnoj rečenici romana „Sve priče govore o ljubavi.“ Barem sve one vredne pričanja. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 31.3.2014.)