Od Like do Bordoa na harmonici - IZ BIBLIOTEKE – Damir Karakaš, Kako sam ušao u Europu (LOM, Beograd, 2008.)

Izdavačka kuća „LOM“ prepoznatljiva je, pre svega, po odličnom izboru prevedenih izdanja (Selindžer, Fante, Bukovski, Karver, Flober, Bernhard, Hamsun). Međutim, ne bi se moglo baš reći da je „LOM“ na sceni prepoznat kao izadavač koji se previše bavi ovdašnjom književnoću. Ovakvo stanje stvari čini se razumljivim kada se pogleda ovaj navedeni niz objavljenih zvučnih imena iz svetske baštine. No, to što je nešto razumljivo, ne znači da je baš sasvim i pravedno – izdavačka kuća „LOM“ izdala je čitav niz zanimljih knjiga autora ovog našeg mučenog jezika sa puno imena. Jedna od tih knjiga je i tzv. „reality roman“ Damira Karakaša „Kako sam ušao u Europu“.

Važno je osvrnuti se na ovu blago autoironičnu odrednicu „reality roman“. Naime, Karakaš zaista postavlja tekst negde između dnevnika i fikcije. Nesigurna je to teritorija, pravi mali raj za voajere i egzibicioniste svih vrsta i jedno od najisplativijih polja na treš-tržištu knjigolikih proizvoda, no Karakaševa priča je i dovoljno autentična i dovoljno dobro ispričana da se sasvim lako odvaja od mase drugih „istinitih“ priča. A, ako ćemo pravo, nema istinitih/neistinitih priča, sve su one imanentno lažne - čim se događaji, bilo da su se oni zbili ili ne, prevedu u jezik, oni postaju pripovedanje i tad jedino jeste bitno da li pripovedač ume da ispriča priču i da li nam ta priča nešto govori.

Damir Karakaš donosi izveštaj o životu sa obe strane evropsko-balkanske „granice“. Ovakve postavke nisu retkost, no ono što Karakaša izdvaja je neobičnost perspektiva njegove paralelne priče. Kada govori o svom životu u Francuskoj, autor barata autentičnim pripovestima uličnog svirača, balkanskog harmonikaša koji na ulicama Bordoa svira ličke pesme i bori se za svoje mesto na ulici. A kakve su famozne evrounijaške ulice? Pa, sasvim drugačije od stereotipnih narativa koji se često prosipaju na, što bi reklo Hladno pivo, „ovim prostorima“ - sjaj visokog standarda nije ono što se može videti na emigrantskom dnu ove velike političke tvorevine. Stvar posve nalikuje filmu „Blejd Raner“ - negde visoko gore, u oblacima i neboderima, zaista žive lepo obučeni i osmehnuti bogataši, ali na ulici je multikulturalna džungla, mešaju se jezici, kulture, mirisi hrane i zvukovi. Jedan od tih zvukova koji odjekuje francuskim sokacima je i zvuk Karakaševe harmonike.

Damir Karakaš (1967 - )

A i priča o njegovom balkanskom životu je daleko od ovdašnjeg stereotipa o tome kako izgleda život (mlađeg) pisca. Nigde tu nema isfolirane njuvejverske BG-ZG urbanosti – Karakaš je rođen je u nekakvom ličkom patrijarhalnom selu u kom kad se rodi dečak pijani mušakrci vele da se rodio „mali miner“ (jer se svi u tom kraju samo miniranjem i bave), a kad se rodi devojčica, onda pak razočarano tvrde da se rodila „mala kurvica“. Čudan je bio put Karakaševih evrointegracija – od seoske sredine do Bordoa sa harmonikom na leđima prevalio je veliki put na kome su se smestili i pankerski dani (u kojima je više voleo Ramonse, iako je imao frizuru kao mladi Stramer) i učestvovanje u osnivanju hrvatskog višestranačja i rad u crnoj hronici u jednim splitskim novinama i rat tokom koga je pod punom ratnom opremom polagao ispit iz nemačkog jezika.

Ne spada ova knjiga u najbolje prozne novije hrvatske književnosti (tim prostorom suvereno vladaju recimo Robert Perišić – urednik Karakaševe knjige i još jedan autora „LOM“-a – Zoran Ferić, Viktor Ivančić ili Olja Savičević Ivančević), no ona i nema takvu nameru. Ona naprosto odlično funkcioniše u polju koje je sebi i odredila – ovo je sjajan „reality roman“, zbir dobro uvezanih priča koje uspešno nagrizaju kako mit o Evropskoj uniji, tako i mit o tome kako bi trebalo da izgleda život pisca u našim jugovukojebinama. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 14.4.2014.)