Jedan od prigovora onome što krajnje široko zovemo
postmodernističkom književnošću je da je ona – kako zbog svog
dekonstruktivistčkog svetonazora, tako i zbog svojih čisto
formalnih odlika – isuviše artificijelna i isuviše okrenuta sebi
kao tekstu. Naprosto, postmodernistička književnost nema interes za
velike narative i ono što oni nose sa sobom; nema više snažnog
centra, velike ideje, boga, jasne ideologije, pojedinca, sveta,
ničega više nema po sebi i sve tek postoji u nekakvim diskurzivnim
okvirima. Hladno je to i nesigurno polje, stvarnosti se množe,
nestaju jedna u drugoj, prepliću se i obesmišljavaju, raspadaju se
modeli i žanrovi, a velike priče propadaju zajedno sa predstavama o
velikom, ovako ili onako skladno objašnjivom, svetu.
Iako je svet postmodernističke književnosti takav kakav jeste, iako
je David Albahari bez sumnje pisac koji deluje u tim okvirima, kada
bih morao da iskoristim jedan epitet kojom bih opisao njegov roman
„Mamac“, iskoristio bih možda najpre termin – nežan. Kako sad
to „nežan“? Niti je reč o terminu koji spada u
književno-teorijski pojmovnik, a čak se i u labavijim okvirima
novinskih recenzija taj pojam retko sreće. Kako, onda, biti nežan u
ova šugava postmoderna vremena?
David Albahari ovom knjigom uspeva da uradi ono što na prvi, površan
pogled deluje nemoguće – iako je njegov glavni lik/pripovedač
razapet između istorije i književnosti, porodice i politike,
nostalgije i egzila, a ponajviše između stvarnosti i teksta, te je
u tom smislu bačen u goreopisani postmoderni svet, Albahari uspeva
da suptilno izgradu vrlo „ljudsku“ priču, u na dobar način
staromodnom smislu te reči. Fabula je jednostavna – pripovedač
(koga po nekim autobiografskim referencama, možemo uslovno čitati i
kao autorov alter-ego) sedi u svojoj kući u Kanadi i, stacioniran u
egzilskom postživotu, preslušava magnetofonske trake na kojima su
snimnjeni razgovori koje je vodio sa svojom majkom pre nego je umrla.
Osim ove dve ravni, slušanja traka i razgovora sa majkom, postoji i
treća na koju pripovedač često referira, a koja se tiče razgovora
koje je pripovedač vodio sa izvesnim Donaldom, piscem iz Kanade kome
izlaže svoj plan da na osnovu razgovora sa tih traka napiše priču
o svojoj majci.
 |
| David Albahari (1948 - ) |
Ceo roman je ispisan u jednom pasusu, a autor stilski perfektno vodi
priču, džezerski improvizujući kroz tekst varira ove tri ravni
koje se prepliću, nastaju i nestaju jedna u drugoj. Međutim, kanal
kojim teče narativ vrlo je jasan, te uprkos stilskoj razigranosti,
tekst nijednog trenutka ne pokazuje simptome neartikulisanosti i
teleološke nepreciznosti. Naprotiv, pripovedač čitaoca vodi za
ruku sve vreme, kao kroz nekakav muzej u kome se prepliću privatne
istorije i velika istorija beščašća. U tom muzeju sa jedne strane
je pripovedačeva majka, koja sa sobom nosi stvarnost, porodične
priče, istoriju (a u jugoslovenskim okvirima krvavi potencijal
istorije je povišen, te ovde dobijamo i storije o Jevrejima za vreme
II svetskog rata, ali i priče o pripovedačevoj nemogućnosti da
prihvati raspad svoje zemlje i, sledstveno tome, raspad svog jezika),
a sa druge strane je Donald, koji simbolički predstavlja tekst kao
prostor novog rađanja, novog početka, prevazilaženja traume i
otklona u odnosu na stvarnost. Pripovedač spaja ove dve tačke, kroz
njega se reflektuje onaj pomenuti nežni odnos prema majci, kao i
prema zemlji koja se raspala, ali kroz njega se reflektuje i problem
pisanja i nastanka književnog dela. Stvarno je neverovatna veština
kojom Albahari uspeva da, u isto vreme, ispriča mnoštvo malih
priča, da ispiše odu toj nesavršenoj tvorevini porodice, zbunjene
i izgubljene u privatnim i istorijskim kovitlacima i da, opet, uspe
da problematizuje apstraktan problem kao što je odnos zbilje i
teksta. To mogu samo stvarno veliki pisci, a roman „Mamac“ je
remek-delo jednog upravo takvog pisca.
(tekst je objavljen u dnevnom listu "Danas", 7.4.2014.)
Нема коментара:
Постави коментар