уторак, 29. април 2014.

Nežni postmodernizam - IZ BIBLIOTEKE – David Albahari, Mamac (Stubovi kulture, Beograd, 2005.)


Jedan od prigovora onome što krajnje široko zovemo postmodernističkom književnošću je da je ona – kako zbog svog dekonstruktivistčkog svetonazora, tako i zbog svojih čisto formalnih odlika – isuviše artificijelna i isuviše okrenuta sebi kao tekstu. Naprosto, postmodernistička književnost nema interes za velike narative i ono što oni nose sa sobom; nema više snažnog centra, velike ideje, boga, jasne ideologije, pojedinca, sveta, ničega više nema po sebi i sve tek postoji u nekakvim diskurzivnim okvirima. Hladno je to i nesigurno polje, stvarnosti se množe, nestaju jedna u drugoj, prepliću se i obesmišljavaju, raspadaju se modeli i žanrovi, a velike priče propadaju zajedno sa predstavama o velikom, ovako ili onako skladno objašnjivom, svetu.
Iako je svet postmodernističke književnosti takav kakav jeste, iako je David Albahari bez sumnje pisac koji deluje u tim okvirima, kada bih morao da iskoristim jedan epitet kojom bih opisao njegov roman „Mamac“, iskoristio bih možda najpre termin – nežan. Kako sad to „nežan“? Niti je reč o terminu koji spada u književno-teorijski pojmovnik, a čak se i u labavijim okvirima novinskih recenzija taj pojam retko sreće. Kako, onda, biti nežan u ova šugava postmoderna vremena?
David Albahari ovom knjigom uspeva da uradi ono što na prvi, površan pogled deluje nemoguće – iako je njegov glavni lik/pripovedač razapet između istorije i književnosti, porodice i politike, nostalgije i egzila, a ponajviše između stvarnosti i teksta, te je u tom smislu bačen u goreopisani postmoderni svet, Albahari uspeva da suptilno izgradu vrlo „ljudsku“ priču, u na dobar način staromodnom smislu te reči. Fabula je jednostavna – pripovedač (koga po nekim autobiografskim referencama, možemo uslovno čitati i kao autorov alter-ego) sedi u svojoj kući u Kanadi i, stacioniran u egzilskom postživotu, preslušava magnetofonske trake na kojima su snimnjeni razgovori koje je vodio sa svojom majkom pre nego je umrla. Osim ove dve ravni, slušanja traka i razgovora sa majkom, postoji i treća na koju pripovedač često referira, a koja se tiče razgovora koje je pripovedač vodio sa izvesnim Donaldom, piscem iz Kanade kome izlaže svoj plan da na osnovu razgovora sa tih traka napiše priču o svojoj majci.
David Albahari (1948 - )
Ceo roman je ispisan u jednom pasusu, a autor stilski perfektno vodi priču, džezerski improvizujući kroz tekst varira ove tri ravni koje se prepliću, nastaju i nestaju jedna u drugoj. Međutim, kanal kojim teče narativ vrlo je jasan, te uprkos stilskoj razigranosti, tekst nijednog trenutka ne pokazuje simptome neartikulisanosti i teleološke nepreciznosti. Naprotiv, pripovedač čitaoca vodi za ruku sve vreme, kao kroz nekakav muzej u kome se prepliću privatne istorije i velika istorija beščašća. U tom muzeju sa jedne strane je pripovedačeva majka, koja sa sobom nosi stvarnost, porodične priče, istoriju (a u jugoslovenskim okvirima krvavi potencijal istorije je povišen, te ovde dobijamo i storije o Jevrejima za vreme II svetskog rata, ali i priče o pripovedačevoj nemogućnosti da prihvati raspad svoje zemlje i, sledstveno tome, raspad svog jezika), a sa druge strane je Donald, koji simbolički predstavlja tekst kao prostor novog rađanja, novog početka, prevazilaženja traume i otklona u odnosu na stvarnost. Pripovedač spaja ove dve tačke, kroz njega se reflektuje onaj pomenuti nežni odnos prema majci, kao i prema zemlji koja se raspala, ali kroz njega se reflektuje i problem pisanja i nastanka književnog dela. Stvarno je neverovatna veština kojom Albahari uspeva da, u isto vreme, ispriča mnoštvo malih priča, da ispiše odu toj nesavršenoj tvorevini porodice, zbunjene i izgubljene u privatnim i istorijskim kovitlacima i da, opet, uspe da problematizuje apstraktan problem kao što je odnos zbilje i teksta. To mogu samo stvarno veliki pisci, a roman „Mamac“ je remek-delo jednog upravo takvog pisca. 

(tekst je objavljen u dnevnom listu "Danas", 7.4.2014.)

Нема коментара:

Постави коментар