„Sunce tuđeg neba ne ostavlja opekotine kao naše“
Damir Avdić
Jutros se Despot Milenković probudio bez kapi krvi u sebi. Dugi,
beli prsti su visili u vazduhu pored njegovog kreveta. Usprotivivši
se fundamentalnim zakonima biologije, beskrvni Despot je otvorio oči
i umorno pogledao u beli zid. Naslonjena na zid stajala je Despotova
krv – imala je konture ljudskog tela. Despotova čovekolika krv,
duboko se zagledala u Despotove krmeljive oči i procedila: „Konju
jedan.“ Despotu ništa nije bilo jasno. I zašto se ovako rano
probudio i otkuda njegova krv stoji pored zida u obliku ćiriličnog
slova Ф? „Šta se ovde dešava?“,
promrmljao je naposletku. Krv se ozbiljno nakašlja, rastrese brkove
koji su joj u međuvremenu izrasli i započe dubokim glasom: „Despote
Milenkoviću, ti si sramota za svoje ime, prezime, kuću i porodicu,
zemlju, nacion i krv svoju. Od onakvog dede Veljka, priznatog
gradskog lekara i čoveka sa izrazitim smislom za lepo, pesnika
ljubavne, nadasve rodoljubive poezije, u slobodno vreme, naravno; od
onakvog oca Vojislava, briljantnog advokata, pravdoljubivog i
skromnog muškarca – ti takav da se izmetneš! Da starije pretke,
sve same lekare i ustanike i ne spominjemo. Stid te svakog belog
mantila i kubure u svojoj porodici! I ne samo Veljko i Vojislav! Nego
i onakva baka Julijana, vredna i dobra žena deda Veljka, priznatog
gradskog lekara i čoveka sa izrazitim smislom za lepo, pesnika
ljubavne, nadasve rodoljubive poezije, u slobodno vreme, naravno; od
onakve mama Milice, onakve gospodje, verne i lepe supruge oca tvog
Vojislava, briljantnog advokata, pravdoljubivog i skromnog muškarca
– ti si, konju jedan, takav ispao! Ne radiš nigde, tobože nešto
studiraš, piješ i ko zna šta još radiš! Ili se ne briješ i ne
šišaš, pa izgledaš kao strašilo, ili si ćelav da čovek pomisli
da si bolestan. Dugo smo mi trpeli tebe – i to što psuješ po
crkvi, nije te sramota, deda ti je dve izgradio, a tobože si duhovan
čovek; i to što menjaš fakultete kao čarape; i to što ne možeš
normalnu devojku da nađeš; i to što spavaš do podne i to što u
nas, tvoju krv, unosiš alkohol i ko zna šta još, ali sinoć si
prevršio svaku meru. Sinoć pred spavanje uzeo momčina da čita i
to šta! Marksa! I to šta –Teze o Fojerbahu! Pa, osvrni se oko
sebe, u kući u svakoj prostoriji možeš da nađeš bar tri knjige
Jovana Dučića, a ti – Marksa! Pa, znaš li ti da je tvoj otac
imao sve petice, samo dvojku iz marksizma! Nije mu dao Veljko pokojni
više od toga da nauči, sedne iznad njega kada uči i šibom po
mozgu kada se približi znanju potrebnom za trojku. Pametan čovek,
sreća da je na vreme umro, da nije dočekao da ga njegov unuk,
njegova Krv tako sramoti. Zato smo mi, tvoja krv, odlučili da
napustimo svoje telo!“ Despot na stolu pored kreveta ugleda sasvim
malu količinu krvi koja pokušava da se uspravi pored čaše vode.
„A šta je ovo, kakva je sad ovo krv?“, upita on. Gorostasna
humanoidna krv mu objasni: „To je jedan manji deo krvi koji još
nije izgubio veru u tebe, banditu jedan, pa sad tu dokazuju da krv
nije voda i da ćeš se popraviti. Zaluđenici jedni“ U tom času
Despot oseti oštar bol u leđima – u predelu između plećki se
nešto čudno dešavalo. Despot je vrištao od bola dok je jedno
slovo M izlazilo iz njegovih leđa, vodeći sa sobom čitavu družinu
slova – I, L, E, N, K, O, V, I i Ć. Krv se grohotom nasmeja:
„Vodimo i prezime sa sobom, ne zaslužuje svaka crvena baraba da
nosi ovo prezime! Ime ćemo da ti ostavimo za kaznu, uvek si ga
mrzeo, uvek si želeo da budeš neki Džordž, Džon, Kit ili Mik,
izdajniče jedan.“ Krv otvori lepi, starinsko-buržoaski kofer u
koji zatim slova uskočiše, još jednom prezrivo pogleda Despota i
demonstrativno izađe iz sobe. Despot odahnu i na miru umre.
Sutradan, telo koje je još juče pripadalo Despotu Milenkoviću,
stajalo je na aerodromu „Nikola Tesla“. U ruci je držalo pasoš.
Običan red za avionske karte, ali sasvim, sasvim neobičan red za
nekadašnje Despotovo telo koje je spokojlno stajalo i zadovoljno se
smeškalo.
Нема коментара:
Постави коментар