Proširenje područja svakodnevice - IZ BIBLIOTEKE – Srđan Valjarević, Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (Samizdat B92, Beograd, 2006.)

Čuvena je i mnogo puta citirana misao Alfreda Hičkoka da je film zapravo slika života, ali života u kome su izostavljeni svi oni dosadni delovi. Ako bismo se malo igrali prekrajanja citata, mogli bismo doći do toga da je poezija Srđana Valjarevića takođe slika života, ali da su u toj slici života prenebregnuti, pak, oni zanimljivi delovi. A, znači li to onda da je poezija Srđana Valjarevića dosadna i nezanimljiva? Nikako, sto mu gromova, baš naprotiv! Valjarević je u svojoj, za sada jedinoj, zbirici pesama pronašao način da o dosadnim delovima života progovori na jedan sasvim nedosadan način.

Pišući na jednom mestu o Srđanu Valjareviću, Teofil Pančić je naglasio da je on „pesnik i prozaik melanholičnog postbukovskijevskog i postkarverovskog senzibiliteta“. U ovoj, sasvim tačnoj konstataciji, moguće je naći odgovor na pitanje odakle Valjarević crpi barem deo svojih tematsko-stilskih opsesija. U knjizi „Džo Frejzer i 49 (+24) pesama“ zaista provejava duh dvojice pomenutih velikih američkih autora – tu su, spojeni u specifičnu balkanoidno-sivu mešavinu, hronična autsajderska pozicija Čarlsa Bukovskog i minimalizam Rejmonda Karvera. Naravno, ove konstatacije su tek grube odrednice u nekakvom klasifikovanju ove poezije – daleko bilo da je reč o pukoj imitaciji (a nije da na našoj književnoj sceni nema, uglavnom loših, imitatora Bukovskog i Karvera, prevashodno ovog prvog).

Zbirku čine tri celine – na početku se srećemo sa dužom pesmom „Džo Frejzer“, a zatim dolaze i ostali delovi iz naslova „...i 49...“ i „....(+ 24) pesme“. Iako bi se mogle primetiti određene razlike između pesama iz različitih celina u knjizi (naročito odskače treći deo koji i nije bio u prvom izdanju knjige 1992.; u njemu su pesme koje imaju jedan, recimo, više književničkiji, a manje dnevnički oblik - shvatite obe kvalifikacije, svakako, vrlo uslovno), motiv koji u ovoj knjizi funkcioniše kao vezivno tkivo je samoća. Čitajući Valjarevićeve pesme, setio sam se jednog drugog pesnika, unekoliko sličnog senzibiliteta – Faruka Šehića. Naime, Šehić jednu od svojih najboljih pesama „Sastavljam inventar samoće“ završava sledećim stihom „samoća je suptilni osjećaj izgnanstva u sopstveno telo“. Ovaj suptilni osećaj je konstanta za pesničko Ja Srđana Valjarevića. Sve njegove pesme, ili barem većina njih, svojvrsne su ode samoći ili otuđenosti, a opet, te pesme nikako nisu patetični politički pamfletčići u kojima se za otuđenost krive mrski mediji, globalizacija i ostali opasni neprijatelji politički svesnog omladinca. U Valjarevićevim stihovima obične, dosadne stvari poprimaju sasvim nova značenja – u ovim stihovima pesnik širi semantički okvir svakodnevice do neslućenih razmera.

Srđan Valjarević (1967 - )

Srđan Valjarević se u svojim pesmama tek neznatno češe o umetničke ili pop reference (Karver, Česlav Miloš, Dilen Tomas ili, naravno, i sam Džo Frejzer), gradeći jednu sasvim neobičnu sliku „urbanog“ pesnika - poetu zarobljenog u majstorskoj radionici, poetu koji u kuhinji jede hladan spanać ili poetu koji gnjuri sam u ćošku kreveta. „Reči teško kuljaju, ne klize/liče na kolomat koju nanosim na zupčanike i/mašina onda radi bez buke i ne preskače,/i sve mi je to nezanimljivo za čitanje/ali rekoh/jebe mi se za poetičnost,/mučim se i uživam u pašteti/kao retko kad.“, ubedljivi su stihovi kojima bi se malo koji „urbani“ post-yu pisac smeo i mogao okititi. A na šta mislim kada kažem „urbani“ post-yu pisac? Pa, na umu su mi svi oni koji se bave pisanjem knjiga-leksikona (leksiona u dečijem, spomenarskom smislu) – besprizorno dosadnog štiva koje služi da pokaže kako njegov autor sluša dobru muziku, gleda dobre filmove i, eventualno, čita dobre knjige. Valjarevićeva perspektiva, premda zadržava tu patinu gradskog, dobrano je drugačija. Njegov pogled je uvek sa neke ivice – suštinski ne pripadajući nijednom od ponuđenih svetova (pesničkom, radničkom, porodičnom ili ma kom drugom), njegove pesme su izveštaji sa margine kao usuda.

Izdavačka kuća LOM je nedavno reizdala ovu Valjarevićevu zbirku, a na poleđini tog novog izdanja, između ostalog, piše da se radi o kultnoj knjizi devedesetih godina. Iako se pesnik ne bavi političkom stvarnošću te teške decenije (kao što su to recimo radili Mirjana Stefanović u „Pomračenju“ ili Miodrag Stanisavljević u „Jadima srpske duše“), u pesmama sakupljenim u „Džo Frejzeru“ na jednom zaumnom nivou bubnja grozni zadah jedne sveopšte apatije. Doduše, „srećna“ okolnost je što je apatija u postjugoslovenskom delu zemaljske kugle fenomen širi i izdržljiviji nego što su to bile famozne devedesete. U tom smislu, Valjarevićeve pesme funkcionišu sjajno i u sad već drugoj deceniji trećeg milenijuma. A i ne samo u tom smislu, naravno – dobra poezija funkcioniše dobro zato što je.. Pa, dobra poezija, velike li mudrosti, zar ne? Što bi rekao pominjani Bukovski „sve što treba za biti genije je uistinu to i biti“. Prosto i jednostavno – jebeš poetičnost. 

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 18.2.2013.)