недеља, 5. јануар 2014.

Forsiranje romana-eseja - IZ BIBLIOTEKE – Mileta Prodanović, "Pas prebijene kičme" (Stubovi kulture, Beograd, 2001)



Da bi se o nečemu pisalo iz kritičke pozicije (a kada kažem o nečemu, prvenstveno mislim na političko-društvene svinjarije balkanskog tipa), uvreženo je mišljenje da treba da prođe izvesno vreme, da se glave ohlade i da se stvori ona čuvena Istorijska distanca. O ovom licemernom fenomenu, koji opravdava ćutanja i prećutkivanja raznih vrsta, na stranicama ovih novina je dosta pisao Svetislav Basara, te se neću time previše baviti – ono što želim je da ukažem na jedan drugačiji primer.
Mileta Prodanović je između jeseni 1991. i proleća 1992. napisao knjigu koja dobrano iskače iz ovog obrasca – knjigu koja iz jasne ideološke pozicije kritikuje postojeće stanje društva. „Pas prebijene kičme“ je roman koji je, čini se, autoru bio neka vrsta skloništa da preživi ludilo koje se svakodnevno odvijalo oko njega. Da parafraziramo i dekontekstualizujemo Leonarda Koena, ovaj roman je svojevresni „tower of novel“. Kao što se Koen zatvarajući u svoju kulu obračunavao sa starošću i drugim privatnim demonima, Mileta Prodanović je zatvoren u svoju kulu pokušao (i uspeo) da ostane iznad površine reke ludila koja je surovo bujala oko njega, noseći i menjajući svet zauvek. Naravno, nije ta Prodanovićeva kula nekakva kula od slonovače u kojoj „pisac nežnih zglobova piše djelo za Nobelovu nagradu“ (kako bi rekao Faruk Šehić), već je to baš ono što sam rekao - „tower of novel“, kula od reči. A reči su oružje kojima autor kanališe svoj bes.
Bes za pisca može da bude veoma konstruktivan, u onom smislu u kojem bunt pokreće stvaralačku energiju. U takvim slučajevima se ne misli na posledice onoga što se govori, ne piše se za publiku već po nekom unutrašnjem diktatu koji ne vodi računa o tome šta će drugi misliti ili osećati prema onome što se čini. Takva književna dela su beskompromisna i prava su retkost“, nedavno je o jednoj drugoj knjizi pisao Vladimir Arsenić, a ja sam se, čitajući ove redove, setio Prodanovićevog dela. Zapravo, bes prema Velikom Vođi (što je česta oznaka za Slobodana Miloševića u ovoj knjizi), kao i prema čitavom nizu Jeftinih Intelektualaca (predvođenih Basarinim Gedžom/ Velikom Sotonom/Velikim Disidentom – svi znamo na koga mislim, zar ne?) pretočeni su u romaneskni vapaj protiv nadolazeće malograđanštine, kiča i, naposletku, zla i smrti kao konačne forme koju onovremeni poredak jeste dosegao.
Roman nema faubulu u klasičnom smislu te reči. Zapravo, više se može posmatrati kao roman-esej o jednom vremenu; roman-hronika o posrnuću jednog grada (koji je nekada bacao svetla daleko, o gradu koji bi mogao bolje?). Tekst je možda i najispravnije tumačiti kao krik drugačijih ljudi protiv vlastodržačkih hulja. Drugačiji su oni „rođeni uz neke reke daleke“ koji „gledaju nebo kako pada na nas“, kako kažu stihovi pesme koja se citira u romanu. Drugačiji su oni koji se prisustvujući užasu svakodnevice pitaju „Kakvi su to ljudi?“, kao što se to pita pripovedačeva žena.
Mileta Prodanović (1959 - )
Ipak, jedno pitanje se nužno postavlja - kako je roman sa ovakvom strukturom i ovako postavljenim po-etičkim ciljevima preživeo poslednjih dvadeset godina? Koliko ga je okrnjio famozni zub vremena? Pa, o tome bi se moglo razgovarati. Za potrebe argumenta, mogao bih da zamislim kritičko čitanje ovog romana iz pozicije aktuelne levice (a, iako kada lociram svoje ideološko mesto, uvek idem levo – moram priznati da ogromnom delu ovdašnje salonske levice savršeno odgovara ona čudesna pesnička definicija Damira Avdića „Ja sam revolucionarna lava/izlivena iz komunističkog kondoma/u koji je penetrirao nacionalistički ud“). Prvi i najveći problem na koji bi ti eventualni kritičari naišli je pripovedačeva veoma izražena antikomunistička retorika. Ipak, čitati taj roman kao elitistički, kao antijugoslovenski ili kao šta ti ja znam šta sve leva paranoja može izmisliti – bilo bi, po mom mišljenju, duboko pogrešno. Hteli ili ne, moramo uvažiti argument Duha Vremena, a vreme u kom nastaje roman je neposredno posle pada Berlinskog zida. Drugačiji život je bio tako blizu, svet se oslobađao, još je delovalo da je kraj istorije Frensisa Fukujame nešto što se vrlo lako može doseći – a u tvojoj državi se pojavljuju Milošević i Tuđman, ti komunističko/nacionalistički mutanti. Sama činjenica da je roman pisan pre početka rata u Bosni, jedne od najsramnijih stranica u ovdašnjoj istoriji, može na neki način objasniti zašto je u tom trenutku Prodanovićeva kritika malo oštrija kada je usmerena ka komunističkom delu ovih mutanata (mada, da ne bude zabune, to ne znači da prema nacionalističkom nije oštra – naprotiv). Uostalom, komunizam, nacionalizam, sve su to samo oblici ovdašnjeg palanačkog konformizma. „Suve šljive i orasi/komesari, pa monasi“, majstorski je to bedno stanje duha dijagnostifikovao Predrag Čudić.
Ipak, kada se pročita ovaj roman sa onom pominjanom Istorijskom distancom, pada mi na pamet da, ako srbijanski levičari i ne bi bili baš zadovoljni, Bertolt Breht svakako bi. Paradoksalno, Mileta Prodanović, ubeđeni antikomunistia, ovom je knjigom savršeno ispunio Brehtov zavet, oličen u čuvenim stihovima Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Mileta Prodanović nije ćutao pred zlom. I to je ono što ovaj roman čini dragocenim u moru ćutkačko-huškačke književnosti.

(tekst objavljen u dnevnom listu "Danas", 10.9.2012.)

Нема коментара:

Постави коментар