Iskrenost

Kratko traje.

Kao onaj trenutak kada opereš zube,

ispereš usta,

podigneš glavu

i pogledaš svoje neobrijano lice u ogledalu.

Pet je sati ujutru,

u tvom kupatilu je potpuna tišina.

Možda bi ti prijala neka promena?

Kratko traje.

Kao onaj trenutak

kada se izgubiš u rečima

drugarice koju nisi video neko vreme

i shvatiš da bi želeo da joj ljubiš stopala

i sisaš nožne prste

umesto što joj upoznaješ novog dečka.

Možda bi ti prijalo da izdrkaš?

Čak i ovo pisanje,

ovi momenti iskrenosti

koji me pomalo čupaju

iz kolotečine,

kratko traju i

bivaju zatrpani

zvonjavom budilnika,

kupovinom hleba,

teorijskim pretpostavkama Džudit Batler,

novim Skorcezeovim filmom,

kafom sa slatkom koleginicom,

telefonskim razgovorom sa roditeljima,

pokojnim Lu Ridom,

slaganjem sudova u mašinu,

zurenjem u njene fotografije jer

                                                  u svakoj ovakvoj pesmi negde skrivena čuči i jedna Ona,

peglanjem nove košulje,

i ostalim stvarima

koje oblikuju ono što zoveš

svojim životom,

tom tvorevinom

čiju koncepciju

iskreni trenuci

poprilično narušavaju.