Meteoropata

Prolećno nebo se

nadvilo na grad

koji čeka Novu godinu.

Tišina praznog stana

uvlači se kroz moje uši

i pijanči unutar moje lobanje.

Još jedan dan koji se ni u šta ne broji.

Nekoliko desetina simbola u Word documentu,

sedamnaest poginulih u Volgogradu,

dvesta stepeni u rerni,

deset minuta dok se rerna ne ugreje,

deset-devet-osam-sedam-šest-pet-četiri-tri-dva-jedan i još samo

jedan dan do Nove godine,

dvadesetak minuta hoda do njenog stana

tri stanice tramvajem ako si lenj,

deset cifri u broju njenog mobilnog telefona,

ali sve su to brojke

nedeljive nulom

koja sedi ispred kompjutera

i patetično se trudi da

estetizuje vlastitu usamljenost.