недеља, 5. јануар 2014.

Manično-paranoična TV-kritika (novinski tekstovi)



Usnio sam noćas strašan san. Nisam sanjao veštice, čudovišta, rat, zemljotres, poplave, erupcije vulkana, smrt i ostale neprovjerene glasine! Naprotiv, sanjao sam nešto mnogo čudnije! Celu su me noć jurile pomahnitale narodne nošnje sa RTS-a! Zvuči smešno, ali zamisli ti da te od dva posle ponoći do pola 4 ujutru jure krvoločne čakšire, opaki opanci, do zuba naoružane šajkače i jedno zubato jeleče (a jeleče je najsurovije – pirana u svetu ubistvene narodne nošnje). Jedva sam živ ostao, probudio sam se u goloj vodi, a na TV-u koji je ostao uključen išla je špica za EPP na RTS-u! Ne!!! Opet narodne nošnje! Isključio sam TV i okrenuo se na bok, mislio na lepe stvari – da je neka normalna situacija, brojao bih ovce, sada nisam jer sam se bojao da mi u snene maštarije ne ubace neku pastiricu mladu, tajnog agenta RTS-a, da me zavede, a onda da kada upadnem u ljubavni zanos, njenoj nošnji iskoče očnjaci, kandže i ostale TV pretplate i pojure me po brežuljku – dakle, mislio sam na neke druge lepe stvari i nekako uspeh da zaspim. Utonuh u drugi san te noći, kada ono imam šta da vidim. Stojim usamljen na nekom brežuljku, a čitava garda narodnih nošnji nadire ka meni, sa brkovima Radoša Bajića na čelu. Stvar je dobrano izmakla kontroli, nije to više zajebancija kao onaj prvi san kad me je nekoliko slučajno izabranih odevnih predmeta vijalo po brdima. Čitava ekipa je sada tu. Tu je bedna pešadija sastavljena od onih neiskusnih nošnjica što se cecaju po najavi programa i špici za EPP. Oni su najobičnije topovsko meso, lako bih sa njima, mogao bih da ih pojedem za jutarnji program dok kažeš porodično blago! Međutim, iza njih se forimiraju redovi stamene i iskusne nošnje iz emisije „Šljivik“! Već sam se tu bio uplašio, a ono što me je čekalo posle šljivičkih komandosa, sledilo je krv u mojim žilama! Odsekoše mi se noge od straha (da, baš one noge koje sramote zavičaj jer ne znaju da igraju užičko kolo – te proklete, stranoplaćeničke noge koje ne poštuju tradiciju i običaje) kada ugledah sledeći odred ultra-ubica u vidu nošnji iz „Žikine šarenice“! „Moje pravo da znam sve“ se ustremilo protiv mene svim snagama, nebo se namrčilo, zasevaše munje, sa okolnih planina se čuje pesma izvika i skičanje prasića (mora da je Jovan Memedović došao da pravi reportažu o nekom selu u brdima, pa sad prave feštu) – dakle, sprema se apokalipsa pred boj sa folkornim agresorima. Zatrčao sam se hrabro na njih, dok su oni silovito grabili prema meni, predvođeni brkovima Radoša Bajića koji su se rasporedili na nekolicinu konja koji ponovo jure. Umesto mača, puške ili kakvog drugog oruđa za čuvanje nacionalnog identiteta, na njih sam se zaleteo naoružan odlomkom iz klasičnog Kišovog eseja O nacionalizmu. Kako se samo zaprepastila masa sastavljena od neidentifikovanog broja nošnji i jednog para brkova kada je videla da boj neću biti ni svjetlim oružjem, ni srcem u junaka, već citatom: „Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.“ 

Razularena masa zastade. Jedna zbunjena nošnja iz Žikinog odreda upita: „Ko je to rekao?“ Na saznanje da se radi o Danilu Kišu, vojska se zakomeša. Tu sam, moram priznati, potcenio protivnika jer sam mislio da je komešanje nastalo kao posledica razgovora na temu - Da li je tom Danilu žena Lea Kiš? Jedna naivna baby-nošnjica iz prvih redova briznu u plač i od silne tuge je otpadoše dugmad sa prslučeta: „Zar naš veliki pisac tako da piše? Pa, kako je to moguće! Pa, on je u lektiri, pobogu!“ Iako je posle poslednjeg čupanja dobrih pisaca iz lektire, Kiš u dosta manjoj meri zastupljen nego ranije, još uvek nije potpuno izbačen. „Šta vi znate o Kišu, uopšte?“, upitah rulju, a jedan pozamašni delija iz šljivičke jedinice zagalami: „Znamo sve najbitnije! Naš veliki pisac, u letkiri je i sahranjen je po pravoslavnim običajima!“ Tu su uključi jedan prosvećeni par vunenih čarapa: „I ne samo to, na njegovoj sahrani je govorio prepodobnoljubljenislavodobitniblagoglagoljivi mitropolit Amfilohije!“ Progutao sam knedlu: „Dobro, a šta kažete na ovaj odlomak kojim sam vas napao? Je li?“ Brkovi Radoša Bajića progovoriše u ime svih: „OK, znamo da Danilo Kiš i Lea Kiš nemaju ništa jedno sa drugim, nismo mi toliko glupi. Ali, moramo da te pitamo, ovaj Kič što si ga pomenuo u ovom, kako se ono kaže, odlomku, šta on dođe, majke ti, Gordanu Kičiću?“ Uzdahnuo sam i seo na zemlju. 
Tomas Bernhard je negde na početku svog romana „Gubitnik“ rekao: „Većina umetnika ne poseduje svest o svojoj umetnosti. Imaju neko diletantsko shvatanje umetnosti, ostaju zauvek uhvaćeni u svom dilentatizmu, pa čak i najčuveniji među njima“. Na stranu što bi se to moglo ispitati (mnoge su svinjarije opravdane tim diletantizmom), recimo da je ova tvrdnja hipotetički tačna. Dok sam buljio u tupe poglede delova odeće (a oni nisu ništa drugo do delovi odeće, podjedanko kao što je to i bilo koja druga odeća – prenaglašeni kontekst zapišavanja sopstvene teritorije u koji su stavljeni je ono što ih čini opasnim) shvatio sam da sam glup što nisam odmah shvatio da tek onda kič ne može biti svestan toga da je kič. Primetio sam da se jedna grupica opanaka izdvojila sa strane i igrala kolo, nervozna zbog iznenadnog skliznuća sa bojnog na književni diskurs. Prućio sam se na zemlju i rekao da se predajem. Pustio sam ih da se iživljavaju na meni, da moje mlado telo iskorišćava baba koja se češlja, da mi rođak sa sela peva Moj golube na uvce deset puta na repeat, čak sam dopustio i jednom dosadnom paru opanaka da mi otkine noge i odnese ih kući da ih uči užičko kolo. Bio sam toliko dobar da sam čak i dao tek pristiglom RTS-ovom uredničkom timu da mi objašnjava kako na javnom servisu postoje i urbani sadržaji, kao što su izvanredni sitkom „Ono kao ljubav“ i sjajna sexandcity serija „Lisice“. Dozvolio sam im sve što su tražili, jer sam znao da svakom snu, ma koliko ružan bio, dođe kraj.
A svaki put kada stigne račun u kome piše da treba platiti preplatu za korišćenje javnog servisa, setim se toga da ružnoj javi, nažalost, izgleda da kraja nema.

(tekst objavljen na portalu "E-novine", 1.12.2011.)

Нема коментара:

Постави коментар