O ulozi, ciljevima i kultu narodne književnosti u
školskim čitankama razgovarali smo sa Ivanom Čolovićem, urednikom
i izdavačem „Biblioteke XX vek“.
Iako se zvanična državna politika tobože promenila u odnosu na
pre dvadesetak godina, iako je taj izrazito nacionalistički diskurs
napušten, čini se da svekolika opčinjenost „važnošću“
tradicije i tzv. narodne mudrosti ne jenjava - samo smo, da se
poslužim filmskim referencama, stigli od Kosovskog boja do
Zone Zamfirove. Šta mislite, kolika i kakva je uloga
obrazovanja u stvaranju takvog kulturnog modela?
Uglavnom se misli da je nacionalistički diskurs šovinizam, govor
mržnje, propaganda nasilja, koje većina ljudi odbacuje. On jeste i
to, ali njega čine i neke naizgled prihvatljive i štaviše izuzetno
cenjene vrednosti, kao što je takozvani nacionalni identitet. Malo
ko će vam danas reći šta je taj naš famozni identitet, da bi to
moglo biti isto ono što se u prvoj polovini dvadesetog veka
najčešće pominjano pod imenom rasnog karaktera naroda. Malo ko će
vam reći koja se ideologija krije pod tim naizgled neutralnim
terminom. Malo ko je ovde shvatio da je reč o jednom „lažnom
prijatelju“, kako je rekao Amin Maluf, pisac knjige „Ubilački
identiteti“.
Kao i njegovi pandani u prošlosti, i naš nacionalni identitet
počiva na ideji da su narodi jednom zauvek napravljeni takvi kakvi
su, bilo da ih je stvorio bog ili priroda, i da oni imaju svoj
autonoman način postojanja, svoj autohtoni sistem mišljenja, svoju
„dušu“ itd. A to znači da je, prema toj ideji o identitetu,
nemogućno da se razni narodi zaista razumeju. I ako žive zajedno
onda je to jedna realnost koja se mora trpeti, ali koja je izvor
opasnosti, razlog neprekidne budnosti na granicama identiteta, to
jest takozvane rodoljubive brige da se u kulturi ne nađe i nešto
„tuđe“, što će navodno dovesti u pitanje naš nacionalni
opstanak.
Da, mislim da ljudi tu naizgled neupitnu nacionalističku ideju o
kuluri i identitetu najpre upoznaju u školi.
Ove školske godine je izvršena drastična promena školskog
programa za srednjoškolsku lektiru. Naime, iz programa su izbačeni
recimo Rani jadi Danila Kiša, Proljeće
Ivana Galeba Vladana Desnice, priče Davida Albaharija, a
ubačeno je još narodne književnosti, tekstovi poput Zmije
mladoženje, pregledi narodnih umotvorina i sl. U kojoj
meri, po vama treba da se izučava narodna književnost u školama i,
što je još važnije, na koji način?
Sve zavisi od toga šta je cilj škole, a posebno nastave
književnosti, humanizam ili nacionalizam. Da li je to razvijanje
kritičkog mišljenja, upoznavanje sa univerzalnim, humanističkim
vrednostima ili je cilj razvijanje svesti o pripadnosti naciji i
borbenog duha potrebnog da se ta nacija brani od neprijatelja. Neka
književna dela lakše je iskoristiti za postizanje prvog, a neka za
postizanje drugog cilja. Primeri koje navodite sugerišu zaključak
da autori školskog programa imaju u vidu prvi cilj: reprodukovanje
nacionalizma. Knjige isključene iz lektire verovatno su ocenjene ako
ne baš kao štetne za utuvljivanje znanja o našim kulturnim
„temeljima“, o „korenima“, o našoj specifičnoj nacionalnoj
„duhovnosti“, a ono svakako nekorisne za takvo učenje, pa su
zamenjene lektirom koja za tako nešto može biti pogodnija.
Tu se onda našla narodna književnost, kao mesta gde se krije
takozvana „duša naroda“, to jest famozni nacionalni identitet.
Zato ona ima prednost u školama. Sličnu ulogu ima i predmet
Narodna tradicija, koji uče đaci naših osnovnih škola, već u
trećem ili četvrtom razredu, ne znam tačno. Nije teško
pretpostaviti da je pedagoški cilj nastave tako nazvanog predmeta da
đacima prenosi znanja o „nama“ kao jedinstvenom i večnom
nacionalnom kolektivu, o čijoj specifičnoj prirodi treba da svedoče
narodne pesme i predmeti narodne materijalne kulture. A mi danas
znamo da je takozvana narodna kultura, shvaćena kao izraz
nacionalnog duha, ideološki konstrukt, konstrukt nacionalizma.
Ozbiljna proučavanja folklora to su odavno dokazala.
Ipak, u tome nije presudan izbor tekstova za lektiru, jer profesor
književnosti može svaki tekst da iskoristi za razvijanje kritičkog
mišljenja. Na primer, može „Zmiju mladoženju“ da iskoristi da
bi objasnio đacima zašto je početkom XIX veka folklor postao važan
za vladajuću političku elitu, kako je on „izmišljen“ i
„konstruisan“, kako je od njega napravljena takozvana nacionalna
svetinja. Presudan je prinuda, idološki diktat da se književnost
predaje kao patriotski predmet. Retki su profesori koji odbijaju da
se tom diktatu odupru. Mnogi i ne vide da tu ima neki problem, jer su
i sami proizvod prosvetnog sistema u službi nacionalizma. Drugi s
razlogom beže od rizičnog posla.
Pisali ste o povezanosti kriminalaca – ratnih zločinaca sa
likovima iz epske poezije, pre svega sa hajducima. Meni se čini da
je za tu vrstu analize, možda najkorišćeniji, ali i
najparadigmatičniji lik Marka Kraljevića. On postoji u školskom
programu od početka osnovne do kraja srednje škole i sve vreme je
interpretiran kao borac za pravdu, iako se ponaša krajnje svirepo
prema gotovo svim ljudima iz svog okruženja. Čini li vam se da je
ovaj čitav talas nasilja (pre svega mislim na delovanja navijačkih
i desničarskih grupa koje uglavnom čine mladi školovani u ovakvom
ili sličnom sistemu), negde podstaknut čitavom tom kulturom nasilja
koju reprezentuje, između ostalih, i Marko Kraljević?
Koliko je meni poznato, kriminalci koji su učestovali u poslednjim
ratovima na srpskoj strani, voleli su da se predstavljaju kao hajduci
ili kosovski junaci, pa su neki od njih pominjali Starinu Novaka kao
svoga druga, dok su se drugi nudili za ulogu novih Obilića, kao što
je to radio famozni Arkan. Ali, nisam naišao ni na jednog koji se
predstavljao kao novi Marko Kraljević, niti na neku ratnu priču,
reportažu, novinski članak ili pesmu o srpskim junacima u
poslednjim ratovima gde se pominje Marko kao prototip tih junaka. Ja
to objašnjavam time što je Markov lik teško redukovati na model
junaka, jer je individualizovan do sitnica, i pri tom pun
ambivalentnih crta, dok se Obilić – o kome ima malo pesama -
relativno lako svodi na prototip junaka.
Ali, nezavisno od toga, važno je razmisliti o ovome što vi pitate,
o Marku i drugim nasilnicima u klasičnom korpusu narodnih pesama, sa
kojima se mladi ljudi susreću u školi. Zaista, oni su mogli da vide
da kriminalno nasilje i borba za „našu stvar“ kod Marka idu
zajedno i da to nikome ne smeta, te da zaključe da je društvo
licemerno kad im „gotivi“ Marka, a onda ne dozvoljava da i sami
rade kao on. Naravno, kad o tome danas govorimo moramo da znamo da
pretpostavka da današnji huligani „lajkuju“ i imitiraju Marka
Kraljevića može da bude prilično naivna, jer je mnogo verovatnije
da njihovi uzori nisu ni u kakvoj lektiri nego na ulici, u „legendama
iz kraja“. Dakle, govorimo hipotetički, odgovaramo na pitanje
kakav bi utisak Marko Kraljević mogao da ostavi na ove tipove kad bi
oni uopšte marili za njega.
Svojevremeno sam polemisao sa jednim nemačkim kolegom, koji je
tvrdio da je opasno kad se mitovi koji govore o nasilju pretvaraju u
realnost, i da se to događa zato što se tekstovi koji sadrže te
mitove ostali kao cenjene tekovine kulture, bez truda da se njihova
oštrica otupi. Ja sam se s njim složio da zlo počinje kad se
nasilje iz mitova preseli u stvarni život, ali ne i sa tezom da bi
bilo dobro da se mitovi nekako učine bezopasnim, politički
korektnim. Tu tezu sam kritikovao zato što su, po mom mišljenju,
mitovi najopasniji kad su „priređeni“, kad je njihova originalna
sirovost i nasilnost zamenjena kultom tobože plemenitog nacionalnog
junaštva. Sve što nam treba je jasna granica između sna i jave,
između slobodnog i često zastrašujućeg, surovog sveta mašte i
sveta u kome živimo i u kome nam takva sloboda i takva surovost nisu
dopušteni, ako hoćemo da budemo ljudi.
U prethodnom pitanju je bilo reči o nasilju kao obrascu
ponašanja. Sa druge strane, poimanje tradicije često može biti,
kako ste Vi primetili u tekstu „Dragulji narodnog uma“ sasvim
licemerno – srpski narod, prema jednom zborniku narodnih umotvorina
o kome tu pišete, ne poznaje nepristojne reči, ali poznaje čitavu
seriju izreka koje upućuju na to da žene treba što češće tući.
Da li to znači da je predstava koja se u školi i u uopšte javnom
prostoru širi o tradiciji lažna ili je to baš prava slika
tradicije, u svoj svojoj licemernosti i dvostrukosti aršina?
Ovde treba praviti razliku između „izmišljene tradicije“,
tradicije kao vrednog nasleđa koje se svesno neguje i svesno
prenosi, putem škole i na drugi organizovan način, i tradicije kao
kontinuiranog prisustva izvesnih elemenata u kulturi, među njima i
onih koji svedoče o stvarima koje nisu za pohvalu ni za školu. Na
primer, i kod nas postoji i tradicija antisemitizma i tradicija
ugnjetavanja žena i tradicija mučenja ratnih zarobljenika i
tradicija ubijanja tobožnjih veštica... Danas, kad se govori o
politici sećanja, sve češće se čuje zahtev da se i tradicija u
ovom drugom smislu sačuva od zaborava, da se ona arhivira i
muzealizuje. To je deo strategija onoga što se zove suočavanje sa
prošlošću.
Čini vam li se da je u stvaranju ovakve klime u javnosti krivlja
izvorna, narodna književnost ili recimo, autori iz 20. veka koji su
matrice iz epske poezije masovno zlorabili za svoja ideološki
impregnirana dela koja se takođe nalaze u školskom programu? Za
ilustraciju bi recimo savršeno poslužila čitanka za VII razred
osnovne škole, gde u poglavljima Sveto slovo o mudrosti i
ljubavi, U korenu starom struji snažna hrana i To
naselje u mojoj krvi paralelno sa narodnim pričama i
pesmama o svetom Savi, Kosovskom boju i slično imamo i tekstove
autora kao što su Matija Bećković, Slobodan Rakitić, Ljubomir
Simović, Ivo Andrić, Milan Rakić i sl.
Ovi naslovi iz čitanke sugerišu zaključak da sve što sledi treba
čitati u ključu svetosti, korenja i krvi, odnosno da su u tim
rečima pedagoške poente predložene lektire. A to znači da je
zadatak nastavnika koji o toj lektiri treba da razgovara sa đacima
da te poente istakne bez obzira na to koliko sami tekstovi to
dozvoljavaju. Naravno, ako smem da sudim po nekim imenima njihovih
pisaca, pretpostavljam da tu neće biti velikog problema. Veći
problem nastavnik može imati kad treba da istakne važnost svetog
slova, korenja koje nas hrani i krvi koja nas povezuje u narodnim
pesmama, ako su to pesme iz Vukovih zbirki. Mada je Vuk, kao što je
poznato, te pesme dosta slobodno priređivao za štampu, redigovao,
ulepšavao, pa verovatno i dopisivao, ipak je ostalo dosta toga što
se ne uklapa u idiličnu sliku o narodu i njegovom plemenitom i
junačkom duhu. Zbog toga su neki priređivači antologija narodnih
pesama za školsku upotrebu morali dodatno da intervenišu,
izbacujući stihove koji ostavljaju ružnu sliku o narodu ili
pojedinim likovima narodne pesme. U mojoj knjizi „Politika simbola“
naći ćete primer jednog antologičara koji je iz pesme „Majka
Jugovića“ izbacio stihove „Nadula se Jugovića majka, nadula se
pa se i raspala“, jer je ocenio da to nije za školsku lektiru.
Kako uopšte govoriti kritički o narodnoj književnosti kada je u
čitanci potvrdu tih vrednosti koje promoviše ta književnost dala
akademska i nacionalna elita?
Da, kritički o narodnoj književnosti se može govoriti. To su radili
mnogi, od Ilariona Ruvarca i Ljubomira Kovačevića do Svetozara
Matića i Miodraga Popovića. Ali takav govor ne otvara vrata
Akademiji i sličnim hramovima nacionalne kulture, nego čoveka
izlaže riziku da ga proglase otpadnikom i, u najboljem slučaju,
rigidnom cepidlakom. Rekao sam već, to je i rizik s kojim se suočava
profesor književnosti koji u nastavi neguje kritički pristup
tekstoima.
Do sada smo govorili o uglavnom negativnim stranama izučavanja
narodne književnosti u školi. Zanima me koja bi po Vama bila dobra
strana narodnog stvaralaštva – na kojim delima bi trebalo
insistirati, ako mislite da takva postoje?
Kao što sam već rekao, važniji od izbora tekstova je postavljanje
pedagoških ciljeva nastave književnosti. Međutim, ako bi cilj bio
razvijanje kapaciteta samostalnog prosuđivanja i približavanje
humanističkih univerzalnih vrednosti, onda bi se u lektiri mogli
naći i primeri narodne književnosti drugih balkanskih i evropskih
naroda. To bi omogućilo poređenje, uviđanje sličnosti,
prihvatanje činjenice da folklor nije nešto nacionalno, ekskluzivno
naše, nego da on svedoči o sličnostima, o zajedništvu. Ponavljam,
teško da bi to moglo da se uskladi sa ciljevima nastave čiji je
glavni cilj da utuvljuje svest o pripadnosti naciji i da učvršćuje
kult takozvanih nacionalnih svetinja.
I jedno pitanje za kraj.
Koje biste vi knjige uvrstili u školsku lektiru?
Dobro, i to ću reći hipotetički, znajući da to sad ne može da
prođe. Evo, pored eseja i knjiga četvorice pisaca koje sam maločas
pomenuo, bilo bi itekako važno da naši đaci znaju šta piše u
knjizi američkog naučnika Alberta B. Lorda „Pevač priča“,
koja dovodi u pitanje stereotipe o narodnom epu i guslarima. Tu su
izneti rezultati istraživanja ostataka epskog pevanja u Srbiji,
Crnoj Gori, Bosni koje su Lord i njegov profesor Milman Peri obavili
tokom tridesetih godina XX veka. Bilo bi za njih interesantno da
znaju da su gusle instrument koji je bio rasprostranjen u većini
balkanskih zemalja i da postoje, na primer, i albanske verzije pesme
o kosovskom boju, o čemu govori knjiga Ane Di Lelio „Kosovska
bitka u albanskom epu“. Uopšte, mislim da bi kritičko
preispitivanje nacionalističkih ideja o kulturi trebalo da bude
jedan od ciljeva nastave književnosti i drugih srodnih
predmeta...jednog dana..
(intervju objavljen u trećem broju časopisa za književnost u školi "Tekstura", mart 2012.)
Нема коментара:
Постави коментар