Igračka za dečake ili teški bolesnik? (tekst napisan uoči dodele NIN-ove nagrade 2013.)

Svejedno da li NIN-ovu nagradu za roman godine videli kao najznačajnije priznanje na našoj književnoj sceni ili kao „staru sluškinju dnevne politike“, kako je to u jednom tekstu napisao pisac Saša Ilić – ona predstavlja, uz Sajam knjiga, jedini događaj koji književnost pomera iz sve skrajnutijih kulturnih rubrika u najvažnije vesti dana. „Bernardijeva soba“ Slobodana Tišme, prošlogodišnji roman ovenčan NIN-ovom nagradom, zauzima osmo mesto na listi najprodavanijih knjiga u minuloj godini koju je nedavno objavio sajt knjizara.com. Tišma, pisac poetički oslonjen na nasleđe novosadskog neoavangardnog pokreta iz sedamdesetih godina XX veka, po prirodi stvari, svoje mesto na listi najčitanijih ne bi našao da prethodnog januara oko njegovog romana knjižari nisu počeli da obavijaju one trake na kojima piše „NIN-ova nagrada za roman godine“. Dakle, ova nagrada kao brend ima tu vrstu kapaciteta da romane iz polja tzv. visoke književnosti preporuči velikom broju čitalaca koji se, ako pogledamo ovu top-listu, radije okreću autorima kao što su Ljiljana Habjanović Đurović, E.L. Džejms ili Jelena Bačić Alimpić. Nije teško pretpostaviti da publika koja vrednim nalazi dela gorepomenutih pučkih autora neće biti oduševljena Tišmom, ali to je ona vrsta pokondirenosti uslovljene diktatom neupitnog autoriteta, u ovom slučaju NIN-ove nagrade (iz istog razloga, recimo, teško da možete naći poštenu srpsku kuću koja nema komplet Iva Andrića, Našeg Jedinog Nobelovca!). Uloga NIN-ove nagrade je dvojaka – sa jedne strane, ona je način da široj publici preporuči vredan roman (i da, barem do jednog dela te publike, taj roman zaista i stigne), ali sa druge strane, (najčešće) služi i da se pod okriljem „visoke književnosti“ progura i delo koje to ne zavređuje kvalitetom, već podobnošću u književno-društveno-političkim krugovima moći.

Ove godine u najužem izboru za NIN-ovu nagradu su sledeći romani: „Veliki rat”, Aleksandra Gatalice (izdavač „Mono i Manjana“), „Zoja” Mire Otašević (izdavač „Geopoetika“), „Veprovo srce” Draga Kekanovića (izdavač „Srpska književna zadruga“), „Štampar i Veronika” Katarine Brajović (izdavači „Štampar Makarije“ i „Oktoih“), „Nesreća i stvarne potrebe” Ivančice Đerić (izdavač „Rende“) i „Posmrtna maska” Lasla Blaškovića (izdavač „Arhipelag“). Kada budete čitali ovaj tekst, verovatno će ime ovogodišnjeg dobitnika već biti poznato, no, to nas ne sprečava da se bavimo sitnim prognozama, pre ukazujući na mehanizme funkcionisanja književnog aparata, nego na samog potencijalnog dobitnika ovogodišnje nagrade. Vladimir Arsenić, književni kritičar, u svojim je tekstovima već najavio koje su knjige njegovi književni favoriti za nagradu, a koja će, po njegovom mišljenju, najverovatnije istu dobiti. „Bez obzira što sam uveren da su i „Zoja“ Mire Otašević i „Nesreća i stvarne potrebe“ Ivančice Đerić kudikamo bolji romani od „Velikog rata“ Aleksandra Gatalice, čini se da će ipak potonji dobiti NIN-ovu nagradu. Mislim da NIN-ov žiri neće uspeti da se odupre činjenici da odnosi moći na srbijanskoj književnoj sceni stoje tako da favorizuju Gataličin roman. Ne treba zaboraviti da je pisac „Velikog rata“ idejni tvorac i nevidljivi urednik „Blic knjige“, da je urednik kulture u Dnevniku RTS-a, da je član PEN centra, da je član žirija Andrićeve nagrade, a to su samo neki od poslova koje obavlja unutar književnog polja i time u velikoj meri utiče na njegovo formatiranje. Daleko od toga da on vrši neki pritisak na žiri, ali praksa je godinama unazad pokazala da žiri o tome itekako vodi računa“, kaže Vladimir Arsenić.

Iako se, dakle, kao glavni favorit spominje romana Aleksandra Gatalice (a nije nepoznato da je naša književna sredina odvajkada nakolnjena velikim, istorijskim narativima – naročito onim građenim oko Prvog svetskog rata, jedne od omiljenih „srpskih Golgota“), ovogodišnji najuži izbor donosi jednu interesantnu pojavu. Naime, od šest romana koliko ih je uvršteno u izbor, tri su napisale autorke. NIN-ova nagrada, kao i uopšte književnost, tradicionalno kod nas spada u nešto što bi Dubravka Ugrešić (inače, prva žena koja je dobila ovu nagradu, čak četrdeset i četiri godine posle njenog osnivanja) nazvala „toys for boys“. Posle nje, nagradu su dobile još samo tri žene (Svetlana Velmar Janković 1995, Grozdana Olujić 2009. i Gordana Ćirjanić 2010.). „Prošlogodišnja odluka da se Tišmi dodeli nagrada je, za sada, u novijoj istoriji ove nagrade, presedan. S druge strane činjenica da u užem izboru od šest romana, tri potiču od autorki ima izuzetan značaj. Neke stvari se očigledno pomeraju i ja se nadam da će vremenom NIN-ov, kao i svaki drugi žiri, više uzimati u obzir književni kvalitet, a manje odnose moći u književnom polju. Ipak, sumnjam da će to biti slučaj ove godine“, komentariše Vladimir Arsenić naznake mogućih temeljnih promena u vrednovanju romana za NIN-ovu nagradu. Ipak, ne slažu se svi sa njim. Mirjana Đurđević, književnica, ovaj „trend“ promene na bolje u vrednovanju književnosti koju stvaraju autorke smatra prividom. „U tužnom mozaiku sveopšteg stanja srpske proze, uključujući i njen „svečarski“ deo, onaj koji se odnosi na književne nagrade, tretman onoga što stvaraju žene tek je jedan skrajnuti, nebitan kamičak. Ako bih htela da budem maliciozna rekla bih da je srpska romaneskna produkcija poslednjih dvadesetak godina toliko tanušna da su nekim žirijima čak i žene postale dovoljno dobre. Ali neću da budem maliciozna...”, kaže ona. Tijana Spasić, urednica književnog programa Kulturnog centra „Grad“, takođe misli da povećano prisustvo autorki u kontekstu NIN-ove nagrade poslednjih godina ne mora nužno biti dobra stvar. „Nisam sigurna da li je reč o kvalitativnom skoku, pogotovo pošto je nagrada pre dve godine dodeljena izuzetno lošoj knjizi koju je napisala žena ("Ono što oduvek želiš" Gordane Ćirjanić)“, primećuje Spasićeva.

U poslednjih nekoliko godina sve su artikulisaniji glasovi na književnoj sceni koji ukazuju na ulogu NIN-ove nagrade u održavanju poretka koji je u poslednjih dvadesetak godina u Srbiji bio ili otvoreno nacionalistički ili, pak, u tihim, ali tesnim vezama sa nacionalističkom kulturno-političkom elitom. Još 1996. je Radomir Konstantinović u znak protesta povukao svoj roman „Dekartova smrt“ iz konkurencije za ovu nagradu, a poslednjih godina su istu stvar ponovili i Sreten Ugričić, Saša Ilić i Miloš Živanović. Mirjana Đurđević takođe tvrdi da NIN-ova nagrada nije ta vrsta garanta kvaliteta kakvom bi aparatura koja stoji iza nje želela da je predstavi. „Da NIN-ova nagrada nikada nije bila garancija kvaliteta bolje od svih rekla-kazala je ilustrovala edicija off-NIN iz 2005. godine. Oduvek doživljavam ovu nagradu kao teškog bolesnika, koga u životu održava koktel-infuzija od državnih i paradržavnih medija, pozamašnog čeka koji svako malo menja darodavca, ljudske zavisti i čitalačkog voluntarizma. Posebno od raspada Jugoslavije, od kad se „bolesnik“ još odozgo skupio u tesne i diskutabilne „nacionalne okvire“, koji se u praksi svode na nacionalističke. Kako bismo inače mogli objasniti činjenicu da u konkurenciji za nagradu može da se nađe građanin Hrvatske, koji napiše roman čistim zagrebačkim slengom, ali je po nacionalnosti Srbin, dok ne može Mađarica iz Vojvodine, od rođenja građanka Srbije, koja naravno piše svojim maternjim jezikom, a žiriju ponudi relevenatan prevod? Ili Albanac sa Kosova, koje je, zaklinjemo se, Srbija?“, smatra spisateljica. Nejasna pravila ili nejasno sprovođenje pravila učestvovanja u konkurenciji za ovu književnu nagradu i ranije su dovodili do poluskandala i polemika u javnosti - setimo se situacije od pre dve godine kada su iz konkurencije izbačene knjige Miljenka Jergovića i Muharema Bazdulja. S tim u vezi, Tijana Spasić se takođe ne slaže sa pravilnikom jer smatra da zbog njega ne dolazi do vrednovanja nekih važnih knjiga. „Zanimljivo je da je jedna od retkih odličnih knjiga napisanih prošle godine u Srbiji propozicijama konkursa unapred odbačena, a to je roman „Kamenčić“ Ildiko Lovaš, autorke koja živi u Subotici i piše na mađarskom. Da smo pametniji, njom bismo se hvalili“, kaže Tijana Spasić.

(tekst objavljen uoči dodele NIN-ove nagrade za 2013. godinu u dnevnom listu "Danas", 14.1.2013.)